Velimir Rajic

O Velimiru

Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива…
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива…
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!”


"Koliko sličnih sudbina su opevali stihovi ove pesme, ko to zna.
Jedna je od najomiljenijih pesama u celokupnoj srpskoj ljubavnoj poeziji.
Nastala je 12.oktobra 1903. god. Ovako je taj dan opisao Rajić.
"…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam, sa ostalima, prišao i čestitao…Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo moje ljubavi."
Pesnik se nikada nije oženio, ali ni dama kojoj je pesma posvećena nije baš bila naročito srećna. Kada bi joj ko pomenuo Rajićevu ljubav, njenu udaju…ona bi, sa suzama u očima, uzdahnula i tiho izgovorila:"Sudbina…""
http://poetaza.blogspot.se/2009/11/blog-post_5936.html

ŽELjA

Haj, da mi je, milo drago moje

samo jednom da otvorim tebi

širom srce ojađeno svoje,

ništa drugo poželeo ne bi !

Ništa ne bih ja želeo druge,

do da glavu spustim ti na krilo,

i da plačem dugo, vrlo dugo

čini mi se, lakše bi mi bilo.

MOJ SAN

Ja snivam, budan, malo, tiho mesto

tu mala kuća, mala -ali moja,

u travi, sniska, starinskoga kroja

rumenog sunca zrak poslednji nesto

života drevnog dah poslednji presto…

na travi, posle umora i znoja,

ja sedim, srećan; pokraj mene moja

malena draga, a međ nama mesto

gde naše dete skakuće i cupka,

čas tatu svoga za brkove čupa

čas sečnu travu; bere mami cveće

Al tad, glas jedan, kao prasak groma

u svesti jekne: ”to je slika doma

što nikad, nikad, nikad biti neće.

Na dan njenog venčanja

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestitao sam ti. I ti reče "Hvala"…
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Nevidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva…
I svršeno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku suzu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god da počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva…
Ja nisam znao da tako te volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj Bože molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,
Nak' mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputace večno dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
PROSTA TI BILA MOJA LJUBAV ŽIVA!

Zasto?

I nocas opet, sedeo sam, pio,
Sa ljudma koji tugu svoju blaze
U vinu pokoj i zaborav traze,
I opet nisam zadovoljan bio.

Na dusu moju teski jad se svio
Ni vino meni nista ne pomaze:
Sa svakom casom sinji jad se slaze,
Ko da se cemer s rujnim vinom slio.

Sto vecno tuga i jad i bol raste?
Sto pesma moja, tuzna piska laste
Bez gnezda, vecno da Boga priziva?

Sto vecno da sam bekrija a trezan?
Sto vecno da sam slobodan a vezan?
Sto da sam mrtav sred zivota ziva?

ИСТИНИТА ПЕСМА

Да когод знаде како мене боли
То што ме судба пасторчетом створи!
Колики терет моју душу мори!
И како душа преклиње, и моли!

И моје срце живо је, и воли.
Ал' о том једне не сме да прозбори!
И, као жижак, само себе гори…
О, нико не зна како љуто боли!

Па где су оне земаљске дивоте
Рад којих човек Бога благосиља?
Зар има Бога? Вере? Поуздања?…

О, ћути, празни, кукавни животе!
За тебе нема, осим смрти, циља,
Ни друге наде, осим очајања!

ЈЕДНА ИНТИМНА ИСТОРИЈА

У први сумрак летње ноћи једне
Ја сам Вас првом у животу срео;
Кроз сребрнасто магличасти вео
Ја спазих Вашег лица црте чедне.

И моје очи, земне, сласти жедне
Упреше у Вас поглед доста смео;
Тај смели поглед као да је хтео
Да изда тајне једне душе бедне.

Упознасмо се. И да бих Вас глед'о
Изближе подђх с Вама напоредо;
И целог пута ја очију својих

Не скидох са Вас. И мада смо доста
Са друштвом ишли, мени жеља оста:
Ја очи своје доста не напојих…

ЉУБАВНО ПИСМО

Ти, можда, данас, у овом тренутку,
Са сузом бола, опет мислиш на ме,
Скривена негде, у каквоме кутку.

И твоје мисли, сплет жеља и таме,
Све теже могу да објасне "сцену" –
И с тугом чекаш сад свршетак "драме"…

Јест, ја сам збиља увредио жену
У теби што је, жену која воли,
Ту жену свету и благословену;

Ал' твоја љубав мене љуто боли.
Ја нисам за то. Ничег нема за ме;
Мој живот – стене и кршеви голи;

Твој – препун снаге и младости саме…
Ти волиш живот, зато волиш мене;
Ја дишем дахом очаја и чаме…

И ако желиш да ти живе зене
Не стамне брзо – ти се мене мани;
Јер, дете моје, младост брзо вене…

Мој живот – то су усеви у страни:
Њих пали жега, бију град и кише;
А земља посна, оскудна у храни,

Те никад, никад не донесе више
Човеку него што му гладном треба.
А он, сиромах, и крв своју сише

Те да прогута комад црна хлеба…
Та мука љута, вечита, до гроба –
То, то је Живот и Дарови Неба.

МОЈ САН

Ја снивам, будан, мало, тихо место
ту мала кућа, мала -али моја,
у трави, сниска, старинскога кроја
руменог сунца зрак последњи несто
живота древног дах последњи престо…
на трави, после умора и зноја,
ја седим, срећан; покрај мене моја
малена драга, а међ нама место
где наше дете скакуће и цупка,
час тату свога за бркове чупа
час сечну траву; бере мами цвеће
aл тад, глас један, као прасак грома
у свести јекне: ”то је слика дома
што никад, никад, никад бити неће.

НА КАРНЕВАЛУ
Једној дубровачкој дами под маском

И ја сам дош'о да у хуци бала,
У ведрој шали, разговору медном,
Потражим лека свом животу ледном -
И ти си пришла, и руку ми дала.

Ја не знам ко си… Велика ти хвала
На пажњи што си указала једном
Малаксаломе; што си речју чедном
Васкрсла гробље прошлих идеала.

Крај тебе ја сам оживео мало,
И срце, мртво, куцати је стало
К'о и пре што је куцало и било.

Сва прошлост моја, у свечаном руху,
Све жеље, наде, куле у ваздуху,
То све се мени, покрај тебе, снило…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License