Vei I Tsin Severna I Juzna Dinastija

Vei i Tsin, severna i južna dinastija
(220 - 617. god.)

Po završetku vladavine dinastije Han, sve do osnivanja dinastije Tang, od 220. do 616. godine kineski narod je mnogo pretrpeo. I u severnoj i u južnoj Kini postojale su vladajuće kuće. Na severu Vei, Tatari i druga plemena behu osnovali svoju dinastiju napadajući južne dinastije koje su vladale južno od reke Jangtse. Prestonica dinastije Tsin (ili južne) bila je u gradu Nankingu.

Stoga nije čudo što poezija ovog perioda izražava čežnju za mirom i želju za povratkom starih dobrih vremena. Književnici i pesnici Juga održavali su kineske tradicije, koje će kod kasnijih generacija po-novo procvetati. Jedan od najvećih pesnika toga vremena bio je Tao Čien, koji je već tada sanjao o utopiji. Poznat je njegov spev „Cvetaju breskve".

U šestom veku, pred kraj ovog perioda, cela Kina je bila još jednom ujedinjena. Sui carevi su centralizovali vlast i posle njihove kratkotrajne vladavine nastao je veliki period stabilnosti, procvata i stva-ralaštva koji obeležiše početak vladavine dinastije Tang.

Vang Tsan
RAT U GRADU ČANG-ANU
Na jug se penjem uz Pa Ling,*
i bacam pogled natrag na Čang An,
zatim, razmišljam o onom dobrom caru
koji tu leži pokopan.
Žudim slomljena srca
za slatkim danima mira.

Žpa Ling je mesto gde je sahranjen car Ven iz dinastije Han. Njegova vladavina beše poznata po miru i napretku, ali njegov naslednik, car Vu, poče ratovati i tako baci zemlju u bedu. Odajući poštu caru Venu pesnik je na zgodan način izrazio odusu njegovog naslednika.

Lu Či
ODLAŽENjE U VOJSKU
Gorka je sudbina vojnika,
vetrovi nose ga svuda; prema jugu
po planinama; na sever,
ka Velikom Zidu - sva brda nabacana,
i mnoge doline sa tamnim bezdanima.
Sada se brda pred nama dižu,
i mi se s mukom veremo uz njih,
sa oružjem teškim.
Zatim, niz brda ka rekama divljim
čije smo tokove snagom lomili.
Leti pešačimo pod žarkim suncem,
ali kad hladni vetrovi dođu,
naše su najveće muke
prelazit divlje reke.
Zimi su jezera pokrivena ledom,
a leti, mi se kupamo
u vodama vrelim.
Kao gust oblak naleće konjica strašna,
njihove zastave su jedna mreža zvezda,
i tako oružje bleska
i sudara se s oružjem bez kraja.
Jutrom ne možemo skinuti oklope
jer oružje uvek mora biti spremno.
Gorčina je uvek s nama vojnicima,
iz jedne nevolje - u drugu, još goru.

Tao Yuanming

Tao Čien
CVETAJU BRESKVE
Iz bezbroj ratova i haosa Čina*,
oni koji htedoše sačuvat vrednosti prave,
izlaz su tražili neki.
Tako mudraci i narod sa njima
iz kletog kraja za svagda odoše,
ne ostavljajuć' nikoga za sobom,
tragove svoje zameše.
I tako stigoše u divlje krajeve,
gde niko pre njih živeo nije,
tu prve brazde oni zaoraše,
dudove divne s trudom odgajiše,
i bambus što daje hlad.
Useve rane, pasulja
i prosa sa plodne zemlje skupljali su oni,
i proleće im dade duga vlakna čaura svilenih.
S jeseni ne beše nikakvih dažbina,
ni za kakvog cara.
I nigde puta, nikakvih drumova
do njihovog kraja.
Sa pesmom deca uvek se kupila,
i sretni behu sedokosi starci,
jer svi su štovali običaje stare,
nosili odeću iz vremena davnih.
To beše slava žetvi i snoplju žutom,
koje je ležalo spokojno u miru,
i drveće je samo uzdisalo,
čekajuć' vetrove da opet dođu.
Za kalendar onda ko da brine,
kad godišnje doba beleže letine.
Tako u velikoj sreći,
potrebe nema za teškim radom,
niti rad' sticanja položaja
važnih učenja zamornog.
Tako su živeli oni čitavih petsto leta,
od sveta odsečeni.
Dok jednog dana, putnik jedan smeli
ne nađe put do njih,
al' duboki i plitki jesu
smeli, mnogi i razni.
I šteta ne bi od ovog susreta,
oni i dalje ostaše
daleko od drugog sveta.
A sada ja vas pitam,
putnici svi,
da l' jednu takvu zemlju
možete zamisliti.
Oni su našli jednu sretnu zemlju
a izvan ostavili
bedu i prašinu.
I ja bih poleteo krilima nebeskim,
i, penjući se visoko, visoko,
tražio gde leži to carstvo srećno.

  • Čin dinastija je otpočela ratom svoju vladavinu i završila je ratom, u vremenu od 221. do 207. pre n. e.

U svom predgovoru pesnik Tao Čien govori o jednoj srećnoj zemlji u kojoj je narod, izbegavši ratove, živeo odsečen od ostalog sveta. On govori kako je neki čovek iz Vu Linga otišao uz jednu rečicu u planine i tako došao do jednog mesta gde je reka bila oivičena breskvama u cvatu i obalama obraslim visokom travom. On je tako išao dalje, da kasnije naiđe na jedan planinski kanjon koji će ga odvesti do ove lepe i plodne zemlje. Narod je tu živeo već pet stotina godina, i niko nije ni znao niti čuo za uspon ili pad dinastije Han. Ljudi te zemlje ga zamoliše da nikom ne govori o njima, ali on, pošto se vrati, saopšti celu stvar mesnom predstavniku vlasti. Ovaj je pokušao da stigne do tih ljudi, ali bez uspeha.
Ova lepa pesma o miru imala je veliki uticaj na pesnike kasnijih vremena, koji su pokazivali ljudima koliko mogu biti srećni kad narod živi u miru.

Čai Kuo
PEŠAČENjE NA JUG
Gledajući usamljenu pticu koja leti jugu,
ona ne može da zadrži suze,
misleći o njemu koji sad pešači,
daleko, i dalje od najudaljenijeg
sletišta te izgubljene
ptice,
Dok na tom gorkom putu njen
muž se seća nje još uvek, gledajći,
ona stoji tu, a mesec, što se krade
iza oblaka crnog, obasja je svu.
Svake noći ona čezne za njim,
i svake godine
uzalud se nada ponovnom susretu.
Ogledalo ću stavit' u kutiju malu,
i poslati ga tamo gde je on,
pa kada vidi svoje sede vlasi
vratiće se, možda, videć' da je kasno!
A on, svim srcem svojim u čežnji za domom
mora još uvek biti tamo,
još uvek bez promene,
kroz noći crne i tegobne dane,
Suze su njemu uvek u očima,
uvek kada misli na rodni Čang An.

Čiang Jen
PITANjE
Na jednom jastuku sve više moja kosa sedi,
i moja lepota bledi na svetlu jedine sveće,
a u mom srcu pitanje večno –
kada će na granicama našim prestati rat?
Kada će ponovo u dvorištu našem
njegov konj biti rasedlan?

Ho Shun
NA RASTANKU SA VOJNIKOM
Još uvek on stoji čekajući konja
da odjaše tamo u Hsiao Kuan,
a odatle nravo sve do Ma Jia
gde će se pridružit' drugovima svojim.
Dužnost je njegova isuviše prosta,
on ne misli na to, niti zna o tom,
da od svega vojnik samo
može dobit' tvrdu konjsku kožu –
omotač za ukop
*U stara vremena vojnike su sahranjivali uvijajući ih u konjsku kožu. U to vreme, u Kini su samo imućniji ljudi sahranjivani u kovčezima.

Ju Čien Vu
BITKA U PEŠČANOJ OLUJI
Sa bedema gledam na bojište drevno,.
gde su se ljudi sedam pokrajina
žestoko tukli i umrli hrabro.
I tako gledamo na brda daleka,
pokrivena maglom peščane oluje,
što mračnija biva,
dok se napred valja.
Vidimo divlje sevanje oružja
kroz slabačku svetlost,
i zvuci zurli dopiru do nas
isprekidani vetrom.

MESEČINA NA PLANINSKOM PREVOJU
Na prevoju smo, planinskom, strmom prevoju.
Vojnici gledaju ćutke na mesec što izgreva,
i misle na svoje kuće tamo u Tienšanu.
Noćas će možda i žene njihove,
otvorit' na kući prozore,
i tako čežnjivo bdeti do same zore.
Zastave jedne vojske - ko zvezde nad Kašgarom,
a rovovi naši na visokim gorjima Nan Šana.
Od vremena davnih do današnjih dana to uvek ovako beše.
Kada, oh, kada će prestati s pohodima ratnim?

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License