Vece Na Savi

Veče na Savi

I

Ko zmija što snagu iz srebrne noći crpe,
pruža se, ćuti (ne dahće); sto očiju
otvorila i poglede pod nebom valja.
O, nikad! Nikad!
Iz mraka se nižu kosturi, i krpe, krpe
što se sa fijukom vetra viju,
kad sine munja bleskom belog emalja.

Od grada do grada, gde put je vodi,
šapće o moru, miru i slobodi,
a na leđima joj strahotne furije plove
čelične mačke i kazani, kazani.
Pa ipak tiho po mesečini teče,
i ista je sudba svako jutro, i svako veče.
I zove, zove
naša
reka Sava.

II

Prvi smo bili tamo gde se sa smehom gine
gde je jauk pesma uranka i smiraja.
Cela povorka vedrih! I za nama hrpa je strave
podlo puzala, i pritajeno,
i veselo smo prošli krv i smrt i razvaline.

O, često su nam snovi bili java!

I trag se provlači dušama
kao kroz snežno polje crvene krvave niti,
i kraj je već svemu:
Zbilja oblači oblačne sutone maja
i večni sanjari, mi,
nećemo nikad više s osmehom sniti.

A život nije dobio drugi oblik
i sve ide starim koritom:
i, ne shvatajući, pod nama šumi Sava
i tužno šapće pritom!…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License