V H Odn Pesme
auden.jpg

BIBLIOTEKA ČASOPISA „GRADINA"
Urednik
VESELIN ILIĆ

V. H. ODN
pesme
Izbor i prevod SRBA MITROVIĆ i ZORAN BUNDALO

ČASOPIS GRADINA
6/12

Sada ovde, sada tamo, neki razrešen element,
Voće u zrelini ili umirući list,
Izriču svoj privatni idiom za poreklo,
I kasni čovek, slušajući kroz svoju potonju tuču,
Čuje, blisko ili daleko, najstariju od svojih radosti,
Upravo kakva je bila, žubor vode.

S A D R Ž A J
Ma ovom ostrvu (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)
Dover (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)
U slavu krečnjaka (Srba Mitrović)

BUKOLIKE (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)
1. Vetrovi
2. Šume
3. Planine
4. Jezera
5. Ostrva
6. Ravnice
7. Reke

Rođenje arhitekture (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)
Romansijer (Srba Mitrović)
Kompozitor (Srba Mitrović)
Putnik (Srba Mitrović)
Model (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)
Nema promene mesta (Srba Mitrović)
Cena (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)
Tajni Zakon (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)
Najzad tajna je otkrivena… (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)
Molba (Srba Mitrović)

HORAE CANONICAE (Mitrović-Bundalo)
1. Prima
2. Tertia
3. Sextia (I. II. III)
4. Nona
5. Vesperae
6. Completarium
7. Laudae

Ahilov štit (Srba Mitrović)
Oda Terminusu (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)
Prolog u šezdesetoj (Srba Mitrović, Zoran Bundalo)

O b j a š nj e nj a
P o g o v o r

NA OVOM OSTRVU

POGLEDAJ stranče, na ovo ostrvo sada,
Svetlost poskakujuću za tvoja ushićena otkrića,
Čvrsto stani ovde
I ćuti,
Da kroz kanale u uhu
Može kao reka da luta
Moćni šum mora.
Ovde na kraju uskog polja zastani,
Dok zid od krede se ruši u penu i visoki mu rubovi
Trzaju oseke se opiru
I plime udaru,
A šljunak se vuče iza sišućeg
Zapljuskivanja,
I galeb okleva
Za tren na njegovoj strmini.
U daljini, kao ploveće semenje, brodovi
Razilaze se da preke naloge obave,
I ovaj prostrani vidik
Može da uđe zaista
U sećanje i da se kreće kao što sada to ovi oblaci čine
Dok prolaze nad ogdedalom luke
I čitavo leto kroz vodu besciljno luta.

D O V E R
PUTEVI strmi, tunel kroz naslage krede, na prilazima
Oronuo svetionik nadgleda izgrađen zaliv;
Šetalište uz more skoro je otmeno; čitavi prizor
Ima, negde u pozadini, mutnu i prljavu osnovu:
Ništa nije savršeno u ovom gradu.
Normanski zamak, istaknut, noću okupan svetlom,
Vozovi koji dime u stanici podignutoj na obali,
Svedoče važnošću svog ustaljenog života:
Ovde stručnjaci razmišljaju o onome što vojnici žele.
I putnici su
Koje brodovi donose i odnose između svetionika.
Što čuvaju sazdanu skrovitost ovoga zaliva
Kao kameni psi blizanci ispred gospodskih vrata.
Unutar ovih lukobrana engleski se govori pravilno.
A izvan je atlas dijalekata.
Oči skitnica dok odlaze prikovane su za more.
Prizivajući sudbinu iz bezlične vode:
„Vidim neku važnu odluku donetu na jezeru,
Neku bolest, bradu. Arabiju spoznatu u krevetu,
Očajnu dadilju, Novac."
Krvave posle godina neuspeha il sjajne od slave,
Oči povratnika zahvaljuju ovim istorijskim hridima: ..
Ogledalo više ne može da laže. niti časovnik da kori;
U sendi ispod tise, na dečjoj priredbi,
Sve mora da bude razjašnjeno."
Stari Grad sa Kulom i džordžijskim kućama
Gradio je svoj uvežbani hod na tako neobičnim trenucima
Zakletve, suze, dirljive kretnje na rastanku,
Ovde su uobičajene, neprimetne radnje
Kao oranje ili pijana pesma.
Mnoštvo vojnika po krčmama u ljupkoj odeći,
Tako su rumeni i luckasti kao devojke s visoke škole;
Lav, Ruža, Kruna, neće tražiti od njih da mru.
Ne ovde, ne sada: sve što oni ubijaju je vreme,
Neka sirotinjska građanska budućnost.
Nad njima, skupi, sjajni, kao bicikl bogatog dečaka,
Bruje avioni kroz vazduh nove Evrope
Na rubu neba koje čini Englesku manje važnom;
A plima i oseka podsećaju preplanule kupače na zvezdu koja se hladi.
Sa polovinom svoje istorije okončanom.
Visoko iznad Francuske pun mesec, hladan i ushićujući,
Kao jedan od onih opasnih laskavaca koje srećemo i volimo
Kada smo do kraja nesretni, uzvraća naše zurenje:
Noć je otkrila mnogo novajlija; hiljadi skitnica
Studen u srcu je Meka.
Krici galebova u zoru tužni su kao rad;
Vojnik čuva putnika koji ispašta za vojnika,
Svako moli na sličan način za sebe, ali ni jedan ni drugi
Ne vladaju godinama ili klimom.
Neki mogu da budu heroji: Nismo svi nesrećni.

U SLAVU KREČNjAKA
AKO on oblikuje jedinstven predeo za kojim mi nepostojani
Čeznemo postojano, ovo je uglavnom zato
Što se rastapa u vodi. Uoči ove zaobljene strmine
Mirisnih površi od majčine dušice i, dole,
Skriveni sklop pećina i kanala; slušaj ova vrela
Što izbijaju posvuda sa radosnim hohotom,
Svako puneći sopstveni vir za svoju ribu i dubeći
Samo za sebe malu uvalu čije strane prihvataju
Leptira i guštera; isgštaj ovo područje
Kratkih razmaka i omeđenih prostora:
Šta može da bude sličnije Majci ili pak pogodnije tle
Njenom sinu, požudnom muškarcu koji lenčari
Naspram stene na suncu, ne sumnjajući nimalo
Da ga vole zbog svih njegovih mana; a dela mu samo
Produžeci moći da se dopadne? Od izdizanja tla na površ
Do hrama na vrhu brega, od izviranja vode do
Glasovitih fontana, od divlje loze do uređenog vinograda.
Oštroumni su koraci, mada kratki, koje sinovlja žudnja,
Da bi nasuprot braći primila više negovanja
Molbom il plačem, lako ostvaruje.
Osmotri onda, družbu suparnika dok penju se i silaze
Strmim kamenim prolazima, po dvoje ili troje, ponekad
Držeći se za ruke al nikad, hvala bogu, ukorak; il, dok zabavljeni
Na senovitoj strani trga u podne u brbljivom razgovoru,
Znajući se između sebe sasvim dobro da i ne pomišljaju
Da postoje nekakve važne tajne, nemoćni su
Da shvate nekog boga čija zlovoljna ćud, iako moralna,
Ne bi mogla da bude stišana izvesnim mudrim potezom
Il dobrim položajem: jer, priviknuti na kamen koji je poslušan,
Oni nikada nisu morali da kriju lica u strahopoštovanju
Pred grotlom čiji plamteći bes ne bi mogao da se osvoji;
Prilagođeni ograničenim potrebama u dolini, gde je svaka stvar
Nadomak ruci il joj se može prići korakom,
Njihove oči nisu nikada gledale beskrajni prostor
Preko ograde nomadskih grebena; rođeni srećni,
Nikada u hodu ne naiđoše na gljive
I insekte iz džungle, na nakazne oblike i živote sa kojima,
Želeli bismo da se nadamo, nemamo ništa zajedničko.
Zato, kada neko od njih pođe lošim putem, način
Na koji njegov um tka ostaje razumljiv: da se postane svodnik,
Il trguje lažnim nakitom, ili upropasti dobar tenor glasa
Radi uspeha koji izazivaju aplauze, moglo je da se desi svakom,
Ali najbolji i najgori od nas…
Iz tog razloga, pretpostavljam,
Najbolji i najgori nikada ne ostaše dugo ovde, nego tražiše
Bezgraničnu zemlju u kojoj lepota nije toliko spoljašnja,
Gde je sjaj manje javan, a značaj života nešto je više
Od tabora ludaka. „Dođite!", dozivahu granitne pustoši,
„Kako je neodređeno vaše raspoloženje, kako je slučajan
Vaš najsrdačniji poljubac, kako je smrt trajna." (Budući sveci
Promakoše sa uzdahom.) „Dođite!", brujali su umilno glina
I šljunak. „Na našoj ravnini ima mesta da vojske vežbaju; reke
Čekaju da budu ukroćene, a robovi da vam sa1 rade grobnicu
Na dostojan način: mek je kao zemlja ljudski rod i oboje
Treba da budu preinačeni". (Oni što umisliše da postanu Cezari
Ustadoše i odoše zalupivši vratima.) Ali oni zaista nepromišljeni
Behu privučeni jednim starijim, lednijim glasom, šaptanjem okeana:
„Ja sam osamljenost što ne traži i ne obećava ništa;
I tako ću vas osloboditi. Nema ljubavi;
Postoji samo mnoštvo želja i svaka je tužna."
Oni behu u pravu, moja draga, svi ovi glasovi behu u pravu
I još uvek su; ova zemlja nije slatki dom kako izgleda,
Niti je njen mir istorijska tišina smeštenosti
Gde je nešto uređeno jednom i za uvek: nekakva zaostala
I kamenovana pokrajina, povezana s velikim
Poslenim svetom jednim tunelom, izvesnim otrcanim
Preklinjanjem, nije li to sve što je sada? Ne sasvim:
Ona ima ovozemnu dužnost i, nasuprot sebi samoj,
Ne zanemaruje je, ali osporava sve ono
Što Višnje Sile prisvajaju; ona preči naša prava. Pesnik,
Obožavan zbog svoje iskrene navike da naziva
Sunce suncem, svoj duh Zagonetkom, oseća se nelagodno
Kraj ovih krutih kipova koji tako očito sumnjaju
U njegov antimitološki mit; i ovi uličari,
Što prate učenjaka niz kolonadu od cigle uz tako
Primamljive ponude, osuđuju njegovo zanimanje za najneznatnije
Pojave u Prirodi: ja sam isto tako ukoren, za šta i koliko
Mnogo, ti znaš. Da ne gubiš, vreme, da te ne zgrabe,
Da ne zaostaneš, ne, molim te! da ne budeš nalik
Zverima koje ponavljaju sebe, ili nešto slično vodi
Ili kamenu čije držanje može da se predvidi, ovo je
Naša Liturgija, čija je najveća uteha muzika
Koja može da se stvori svuda, nevidljiva i bez mirisa.
Dotle dok moramo da čekamo
Do smrti kao činjenice, bez sumnje mi smo u pravu: ali, ako
Grehovi mogu da se oproste, ako telo ustaje iz mrtvih,
Ova preinačenja suštine u slučaju
Bezazlenih atleta i fontana koje gestikuliraju,
Satvorena samo za zadovoljstva, proširuju pogled.
Posvećeni ne brinu odakle ih posmatraju, jer
Nemaju šta da skriju. Draga, ja ne znam ništa
O ovom, ali kada pokušavam da zamislim bezgrešnu ljubav
Ili život što će doći, ono što čujem je mrmor
Podzemnih voda, a ono što vidim je predeo krečnjaka.

B U K O L I K E
1. V E T R O V I
(Za Aleksisa Ležea)
DUBOKO, duboko ispod naše surovosti,
Sasvim mirni, leže naš Prvi Otac, njegov oprez
I mnoštvo malih sluškinja,
Ali neokoštali vetrovi što duvaju
Oko sudnice i hrama
Donose u sećanje Metropoli
Onaj Pliocenski Petak kada,
Pri Njegovom svetom činu nadahnjivanja
(Da je On odabrao košljoribu
Ili nekog zglavkara da nadahne,
Da li bi i naša smrt bila došla?)
Reklo je jedno biće tek potklobučenog mozga; -
,Ja sam voljen, dakle ja postojim" - :*
I upravo ovoga puta mogao bi lav
Da leži kraj deteta,
Kad bi se držao ove logike.*
Vetrovi stvaraju vreme; vreme je
Ono s čim u vezi opaki ljudi su
Opaki a ugodni
Pokazuju običnu radost u posmatranju:
Dok tražim neki lik
Za naš Autentični Grad,
(Po kakvim ukletim jedrenjacima,
Niz kakve mračne galerije,
Moramo da posrćemo ili da puzimo
Pre nego što kriknemo - O, gle!?)
Vidim starce u hodnicima
Kako tresu svoje barometre,
Pa neku čistinu preko koje
Pošto je doručkovao, kao prvo,
Paterfamilias
Žuri da pregleda svoj kišomer.
Boginjo vetrova i mudrosti,
Kada, jednog nevetrovitog dana
Potištenosti, nemoćan
Da imenuje ili gradi,
Tvoj pesnik sa telesnim tikovima.
Škrabajući, čačkajući zube,
Tegleći krajičak uva,
Nesvesno priziva Tebe,
Pokaži svoju dobru narav, dopusti
Petlu ili sluškinji koja zvižduće
Da mu donese Artura O'Bauera;
Onda, ako se Glupost sa mesečevim licem,
Taj učeni krivotvoritelj, šunja
Kroz sedam kraljevstava,
Postavi Svoje topole što drhte
Da opomenu Tvog činovnika
Da ne umre kao neki Stari Vernik
Za neko lažno tumačenje:
I na svim vetrovima, nije važno
Koji od Tvojih dvanaest on čuje,
Ravnodnevične bure u ponoć
Što jauču kroz travu uz more,
Ili slabo šuštanje
Borova u bezoblačno
Popodne usred leta,
Neka on oseti Tvoje prisustvo,
Da bi svaki verbalni obred
Mogao da bude prikladno učinjen,
I učinjen u sećanju
Na ono što je savršeno
A ipak vidljiva tvar,
Zemlja, Nebo, nekoliko dragih imena.

2. Š U M E; (Za Nikolasa Nabakova)
ŠUMSKO je značilo divlje u onim prvobitnim šumama
Koje je Pjero di Kozimo* tako voleo da slika,
Gde goli ljudi, medvedi, lavovi, svinje sa ženskim glavama,
Jahali su i ubijali i proždirali jedni druge još sirove,
Nisu ni pomišljali da grm zapaljen munjom učine poslušnim
Već su, preneraženi, bežali od korisnog plamena.
Svedene na zabrane, posedovane od vlastele koja lovi,
Između sela sa pećima i loževinom,
One su šumele mirne od najnesocijalnih vatri,
Mada su Kruna i Mitra opominjale glupa stada u njima
Da pristanu na jednolike ritmove pašnjaka
I prezru slobodu u dubravi.
Grešna namera još traga za hotelom
Koji ne traži pojedinosti i nikog ne isporučuje;
Šuma je takva, i tako isto očarava,
I mnogi polunevin, upropašćen,
Okrivljavao je njene slavuje koji su oko učinjenog
Tako umilno pevali od srećne požude.
Ove ptice, svakako, ništa sličpo nisu učinile.
A, što se tiče prirode šumskog, ako napravite
Slučajan snimak na izletu, o, kako sitni
I nižeg reda izgledaće Prestupnici
Kraj ovih mnogih života koji nikada ne uzapćuju druge
I ne plaše se bogova, aveti, ili maćehe.
Između ovih njihovih mrtvačkih kovčega naskoro
Publika može (ona ne može na obali)
Da obuzda svoje oko koje-suknje-i-rasprodaje-lovi,
I gde bi se neki strog filolog
Odmorio do li u suštom svetu senke
Od koje je sadržaj njegove delatnosti sačinjen.
Davni zvuci iznova uče uho koje je postalo grubo,
Kao što Panov lisnati otac iznenada otkucava
Provalu nerazumljivog Morzea,
I kukavice se izruguju u velškom, i golubovi žagore
U seljačkom engleskom, uopšte čine
Da se podigne njihova moderna porodica od dvoje.
Sada ovde, sada tamo, neki razrešen element,
Voće u zrelini ili umirući list,
Izriču svoj privatni idiom za noreklo,
I kasni čovek, slušajući kroz svoju potonju tugu,
Čuje, blisko ili daleko, najstariju od svojih radosti.
Upravo kakva je bila, žubor vode.
Neki dobro pročešljan šumarak moli milost Naše Gospe;
Neko se ne gnuša, ili bar
Upravo polaže opkladu na ljudski rod
Zadržavajući dovoljno pristojnosti do kraja;
Stabla na koja nailazimo u tumaranju predelom
Otkrivaju mnogo o duši predela.
Neki mali gaj uništen do poslednjeg pepela.
Hrast sa satrulom srži, razotkrivaju:
Ovom velikom društvu predstoji slom:
Oni nas ne mogu zavarati time što se brzo kreću.
I koliko mnogo koštaju svaki onog drugog i bogove.
Kultura nije bolja nego što su njene šume.

3. P L A N I N E
(Za Hedviga Pecolda)
ZNAM jednog penzionisanog zubara koji slika jedino planine.
Ali Majstori retko da brinu
Previše o njima. dok ph skiciraju iza svetačkog lnpa
Ili neke jako opasne stolice:
Normalno oko nh pak opaža kao zid
Između lošeg i dobrog. kao što dete, izgrđeno u Francuskoj,
Želi da plače na italijanskoj strapp Alpa:
Cezar se ne raduje kada visoko tle
Čini mapu tamnijom,
Niti Gospa. A i zašto bi? Svako zabrinuto biće
Vapije za prolazom.
I čudno je kako često na strmim stranama
Srećete nekog omalepog koji se mrgodi, osobenjaka
Koga ste zatekli kako štapom krasuljcima glave otkida:
Sptnp lopovi množe se u velikim gradovima.
Ali savršeni monstrumi - setite se Drakule –
Kote se na liticama u zamkovima. Oni neosmehnuti učesnici.
Što teško koračaju uzoru predani svom tajanstvu
Da ga pstaknu. malčice su uznemireni;
Imaju sigurnost, odvažnost.
I naviku Duhovnog. ali koji Bog
Njihovom Redu služi?
Civilizovan čovek je građanin. Da li ću
Videti u Lejk Distriktu*, onda.
Neki drugi buržoaski pronalazak, sličap klaviru?
Dobro, neću. I kako bih, kada
Želim da stojim sada na peronu u Penritu.
Cirihu. ili na bilo kom drugom raskršću gde se napušta ekspres
Radi lokala koji ubrzo skreće u neki usek? Odmah
Započinju tuneli, crvene farme iščezavaju,
Živice se pretvaraju u zidove, krave
Postaju ovcs, osećate miris greseta ili borovine. čujete
Svoje prve slapove.
I ono što je sličilo zidu pokazuje ss da je sve!
Sa svojim sopstvenim merama
I načinom ćeretanja. Da se vlada Pohotom,
Dok anđeli od leda i kamena
Stoje dan i poć pad njom koja razjašnjava
Da oni mrze bilo koji vid rašćenja. ne podstiče ni
Ublažene oblike pregnuća: ovde raspeća kraj puta
Nose svedočanstva fizpčkog nasplja
I serenade takođe
Ističu golu činjenicu: ..
O, moja devojka je gušava,
Meni je cipela prodrta!"
Nepristupačno. Mirno, ugodno sklonište. Taj dečak iza
Svojih koza, sa okruglom lobanjom plemena
Koje je s bronzom pobeglo pred čvršćim metalom,
I taj mirni stari gospodin.
U jevtinoj sobi kod Crnog Orla, koji je obično imao
Tri vrste novina, ali sada nije primljen u Društvo:
Ova imanja mogu uvek da vide zadihanu vlast kako dolazi;
Što se mene tiče ja sam severnjak, ali i pored toga
Radije bih boravio
Tamo gde je najbliža osoba koja bi mogla da me obesi
Nekoliko bregova dalje.
Sedeti u mpru. kao mačka
Na toplom krovu golubarnika.
Gde sin, u razdraganostn, od tamnog gorskog jezerca
Dolazi trčeći preko zelene okućnice,
Sjajne od cveća koje se rasprostire u svetlim mrljama
Kao Kineska pesma, dok, dovoljno blizu, stvarna draga
Priprema slasni doručak, činilo bi me srećnim
Koliko? Pet minuta? Za jedno mački neslično
Biće koje je zalutalo.
Pet minuta čak i na najlepšoj planini
Strašno je dugo.

4. J E 3 E R A (Za Isaiju Berlina)
NEKO jezero dopušta prosečnom ocu da ga, hodajući polako,
Obiđe za jedno popodne,
I bilo kojoj zdravoj majci da pozove decu
Sa njihove igre preko, natrag sebi na spavanje:
(Svako drugo veće od ovog, kao Mičigen ili Bajkal,
Iako pitke vode, ..more je koje otuđuje").
Narodu s jezera ne treba čudovište da bi bdeo:
On nasrtljivost ostavlja loše odgoješgm romanticima
Koji se bore sa svojim senkama na ukletom pustopolju:
Posle mesec dana na jezerskom vazduhu našli bismo
Suparnike s reke kako igraju valcer i ne izmenjuju
Rimovane psovke još svojih pra-pra-dedova.
Nije čudno što hrišćanstvo istinski nije počelo
Sve dok, zastrašeni patnjama, pobeleli od špilja i tamnica.
Njegovi zamišljeni poglavari ne zbližiše se na Askanijskom jezeru
I na toj obali prekrivenoj jatima roda ne izmisliše
Životopis Boga, stvoriv katolički simbol Tri ribice u trouglu.
Lukavi Ministri spoljnih poslova trebalo bi uvek da se sastaju
Kraj jezera. jer, kako god da se kreću, kao skazaljke na satu
Ili suprotno, staza će ih združiti rame uz rame ka jednoj jasnoj
Sredini, kao dva stara magarca što iscrpljeni isto tako klipšu:
Takvo fizičko saosećanje možda ne jamči
Supružanstvo njihovih vojski, ali pomaže.
Samo vrlo zao ili tašt čovek,
Koji tek što se nije utopio negde na srednjem Atlantiku.
Može da pomisli da to što se Posejdon mršti njemu je lično
Upućeno, ali jedino je ljudski verovati
Da se mala dama iz glacijalnog jezera zaljubila
U retkog kupača koga je udavila.
Voda za gšće, u gradu gde čoveka hvata strava
U ničem primećujući kako je neko stvaran,
Možda dolazi iz rezervoara čiji čuvari su sasvim svesni
Bića koje su promatrali: Vebsterov kardinal*
Video je u ribnjaku nešto strašno sa rakljama;
Znam u Saseksu tome slično jezerce s čekićem.
Ipak, jezero s duhovima je obmana; redovno se mešaju
Naše dodirne groznice i vidljivi svet
U kome su kljunovi nemi kao grane a lica hladna kao kuće.
Za vodenog škorpiona to je sasvim neosetno,
I, ako zadrhti malo kada ga pomiluje čun
On nikada ne moli za vodu ili pozajmicu.
Čovek sklon svojoj Prirodi, kao jezeroljubac, blagonaklonoj,
Ide za željom bez obzira na bssne pse i ljudske zamke:
Jedan Pad, jedno razvlašćenje je dosta. žao mi je:
Zašto bih Jezero Raj dao Naciji
Zar samo zato što svaki smrtni Džek i Bil behu
Geniji nekog amnioiskog jezerca?
Neverovatno je da ću ikada čuvati labuda
Ili graditi kulu pa nekom malom porazu.
Ali to me neće sprečiti da se pitam za koju vrstu
Jezera bih se odlučio da moram.
Ledničko, meteorsko, rečno, slano, vulkansko, tektonsko, kraško…?
Samo ređanje njihovih imena uvek je tako prijatno.

5. O S T R V A
(Za Đovanija Mareska)
STARI sveci na žrvnjevima plutaju s mačkama
Ka ostrvlju daleko na moru
Gde nijedna ženska stražnjica ne može
Da preti im da blenu.
Dalje od duge ruke Zakona,
Blizu brodskih puteva,
Gusari na svom ostrvu u jazbini
Razmatraju gusarski kodeks.
Opsednutost bezbednošću
Kod Vladara je uobičajena;
Njegovo Visočanstvo i Narod, oboje,
Biraju ostrva za zatvore.
Jednom, gde svetski čovek sada raskrinkan
Čini pokajničke poslove,
Igrale su zatrvene vrste
Koje ne čitahu svogg Hobsa.*
Propast na kontinentu učini
Da bude odložen na ostrvo,
Pet godina više ima Napoleon
Da brblja o sebi.
Kako je očaravajući taj razred
Čiji sa.m jedini učenik! Safo, Tiberije i ja
Propovedamo kraj mora.
Šta je lagodnije od obale
Jezera okrenutog naopačke?
Kako se svi ovi drugi ljudi
Usuđuju da budu okolo?
U demokratskoj golotinji
Leže njihove spolnosti; osim
Po starosti ili težini ne možeš razlikovati
Ono što se čuva od onog što je čuvano.
Onn pdu. ona ide. ti ideš, ja idem
Ka kopnu življenja: Farmer i ribar tuže se
Što je drugima dobro.

6. R A V N I C E (Za Vendela Džonsona)
MOGU da sasvim lako zamislim da skončam
U razorepom pristaništu na opustošenoj obali.
Moljakajući piće od beznačajnog, svadljivog.
Ozloglašenog starca; mogu da predočim sebi
Drugo detinjstvo u dolini, kako škrabam
Tabake poučnim i nečitljivim stihovima;
Ali ne mogu da vidim ravnicu a da se ne naježim:
„O, Bože, molim te, molim, ne učini da ikada živim tamo!
Strašno je pomisliti dokle su vrhovi pali.
Ta kiša koja kljuje i glečer koji drobi, razaraju
Raskoš visokog stenja gde boginje leže u snu
Snevajući kako ih budi poljubac nekog dleta.
Ono što su ovi slepi okrutnici na kraju ostavili je ništa,
Samo prost materijal, glina koja ponizno prima
Grnčarevo šljapkanje, šljunak koji će kao beton
Lišiti ženstvenosti svaki prostor koji zatvara.
I pomisli na rašćenje gde je svuda sve jednako!
Ma koliko daleko da postoji planinski hrbat, sanjalica
Može da smestn svoju zemlju čuda: u ubogim dolinama
Siročad mogu da krenu niz potok da traže milion:
Ovde pak, ništa ne upućuje: da bi izabrao između Umetnosti i Nauke,
Neki genije u začeću morao bi da okreće zvrk.
Šta bi ove farme da su pokrenute do li da budu terane kao oblaci.
I kakav cilj nemir da nađe osim u Mornarici?
Romansa? Ne u ovoj klimi. Ovidijev šarmer
Koji vodi kadrile u Arkadiji, dečak-vladar
Srdaca koji može njphovo vlastito Da i Ne da izmami.
Bi, luckast kakav je, ubrzo umro od studeni ili sunčanice:
Ovi životi su u čvrstim rukama; ova stara jarosna Žena
Koja ugovara ljubavne sastanke gologlavom rodu
Stvara sve značajno u njihovoj zemlji. (Jao kolevci,
Jao jagodama ako je Ona ćudljiva!)
I k njima dohodi, gramziv kao pevac i oštriji
Od svake klime, Cezar sa svom svojom Gomilom.
Ako neki skupljač poreze iščezne u brdima.
Ako je, sada plp onda. čuvar ustreljen u šumi.
Ne sledi grmljavina, tamo gde putevi su ravni.
Kako tek brzo lo mesta pobune iskorači Kruna.
Ona besi, šiba, globi, i odlazi. Ostaje pijanka.
Ostaju žene da ih tuku. Ali sa snažnima je Zevs.
Rođenim po pravilu u nekom malom mestu (na ostrvu.
Najčešće, gle žestok momak može la pronađe strmen
Odakle mu top na milost prepušta pristanište).
Mada je to ovde, oni su u istoj odaji sa Klijom*. Na ovom potoku
Hrišćanski samostrel zaustavio je Pagansku krivu sablju;
Ovde je vetrenjača s koje je imperator vileo
Svoje desno krilo skršeno; preko ovih kupusišta
Pretendentova Laka konjina učinila je svoj završni juriš.
Da bejah iz ravnice mrzeo bih sve nas.
Od mehaničara koji se buni za jevtin hleb
Do izbirljivog nepca, mrzeo slikara
Koji krade moje bore za svojih Dvanaest Apostola,
Mrzeo sveštenika koji ie može da zazove pljusak.
Čemu bih mogao da se osmehnem dok se vučem za svojom drljačom
Ako ne zakrvavljenim slikama rečnih leleka,
Kipovima u stravi, i Bezbrizi onih punih briga?
Mada je tako, ipak, znam ih lično
Jedino kao zajednički prizor dvema noćnim morama:
Preko njih, otkriven od pauka iz daljine,
Pokušao sam da trčim, znajući da nema skrovišta niti pomoći
U njima, na bleštavoj mesečini, izgubio sam put
I stajao bez senke u mrtvom središtu
Nekakve mrske samoće, kao Tarkvinije
Oskrnavljen svojom rastuženošću posle snošaja.
Ovo bi da ukaže da imam razloga da budem uplašen.
Ne od ravnice, svakako, već od sebe. Voleo bih
- Ko ne bi? - da dobro gađam i da me slušaju.
(Isto tako bih voleo da imam pećinu sa dva izlaza);
Bar da ne bejah tako ćaknut. Mada ne mogu da mislim
Da su ove nizine poetske, povremeno je dobro
Da se podsetimo da ništa nije suviše lepo
Čak ni u poeziji, što nije slučajno.

7. R E K E
(Za Elizabetu Dru)
DRAGA vodo, bistra vodo, nemirna u svim svojim rekama,
dok pljuskaš ili krivudaš životom, ko ne bi voleo
da sedne kraj tebe, da sluša te i gleda,
čisto sušastvo, savršena u muzici i pokretu?
Vazduh je katkad razmetljiv, zemlja nemarna, vatra surova,
ali ti u svom odnosu uvek si bezgrešna,
krasnorečiva više od svih starijih
sluškinja u domaćinstvu Gospođe Prirode.
Niko ne sumnja da mu se podsmevaš. jer ti se još uvek
služiš istim rečima koje si koristila i onog dana
pre neočekivane strke
koja prekinu svaki rad na nedovršenoj Vavilonskoj kuli,
i još uvek govoriš sama sebi: npgde nisi nepoželjna;
izvijajući svoj torzo, kliziš niz bazaltni sloj,
poskakuješ preko belog krečnjaka, upinješ se
po crvenom laporcu, iskonska hodočasnica.
kod kuće u svakom delu toka, ali mi, zbog koga bi trebalo
da smo poklonici samo jedne jedine stene, odvojeni
zavičajnim predelima, isključujući kao strane
priče i skupove svih drugih geoloških slojeva.
Kako bismo mogli da volimo onog jednog odsutnog da ti neprestano
ne dolaziš iz daljine, ili sasvim neposredno ne pomažeš,
kao kada si protičući kraj Izoldine kule nosila
vrbove rese-pisma željenog Tristana?
I Homo Ludens svakako, tvoje je dete, koje tera
šegu sa našim zavadama, opirući se da obale budu iste,
prenoseći ilovaču od Kurte
Murti i natrag, dok ti svaki put zakrivudaš.
Rast vode ne dodaje ništa tvojoj pesmi: kao bezimen potok
već šapućeš mravima ono što, kao Bramin sin
dok spušta svoje titanske stepenice
u Asam, Himalajskim medvedima grmiš.
I ni čovek čak ne može da te uništi: drugovanje s njim
ogrubljuje ruže i pse, ali, ako te zajazi branom
da te u turbini kinji, ili te drži
da prskaš u vrtovima za njegovo zadovoljstvo,
bezazlen je, vodo, još uvek tvoj krik, i tada
čak, njegovom kalnom srcu koje besni što je takvo,
govori o jednom svetu, sasvim drukčijem,
u svemu različnom od ovoga
s njegovim zavistima i pasošima, o neko.m polisu sličnom onome
kome se, u ime učenjaka odasvud,
Gaston Paris* obavezao na vernost
dok Bizmarkovi opsadni topovi prilazili su na dohvat sluhu.
Nedavno, u dolini od svih jorkširskih najlepšoj,
gde s njene gole strane na-vrat-na-nos Kizdon Bek*
skače u Svejl* dečački kličući,
izvaljen na gravi dremnuo sam na tren.
i nađoh sebe kako pratim turnir u kriketu
na mirnom ograđenom mestu, među omiljenim drozdovima:
od svih igrača u toj svežoj dolinn
najbolja s palicom beše moja draga.
Međutim, po bregovima koji ovaj kraj opasuju, divlji starci
tragali su ašovima i čekićima, svaki sa fiks idejom,
za megalitom ili fosilom,
a ljubitelji ptica prikradali se bukovoj šumi svoj u mahovini.
Iznenada, potrčasmo preko proplanka
za bledožutom zlatnom kočijom, gle, usred drveća,
koju su vukle dve male lokomotive,
i bog smrtne zaljubljenosti nam se približi,
praćen svojom telesnom gardom, tim kosmatim štitonošama u zelenom
koji se osmehuju oluji a plaču kada je nebo plavo:
On nam zahvali za naše poklike odanosti,
i obeća H-u i U-u večnu ljubavnu strast.
Mahnuvši bakljom on naredi ples:
i unaokolo poletesmo u krug, moja draga beše mi s desna,
kada se probudih. Al sretan izgledaše
taj dan zbog moga sna, i obasjan,
i draži, vodo, nego ikada tvoj glas, kao da
radostan - mada bog zna zašto - slaže se sa ljudskim rodom
želeći, mišljah, i najneznatnijem čoveku
da ima blistav izgled i svoje sveto mesto.

R O Đ E NJ E A R H I T E K T U R E (Za Džona Bejlija)

OD grobnog potkopa p lova pa carića
do Tihe Mise i autokampa,
jedva da je otkucaj ugljenog časovnika, ali ja
ne računam na taj način, niti vi:
milioni su već otkucaja srca
unazad do Doba Bicikla,
pre koga ne postoji Posle za mene da merim.
već samo još preistorijsko Jednom,
gde bilo šta moglo je da se desi. Za vas, za mene.
Stonhendž* i Katedrala u Šartru.*
Akropolj,* Blenhajm,* Albertov spomenik.
sagradio je isti Stari Čovek
uvek drugog imena: mi znamo šta je On učinio.
šta je, čak, On mislio da misli,
ali mi ne možemo shvatiti zašto. (Da to postigne, trebalo bi neko
da bude sebičan na Njegov način,
bez betona i grejpfruta.) Sada je naš red
da zbunimo onog još nerođenog. Nijedan svet
nije trajao tako kako bi se očekpvalo već, smrtan ili ne,
svet mora još da se gradi
zato, jer ono što vidimo s našph prozora,
ovu Besmrtnu Zajednicu
koja postoji bezbrižno: u stalnom je kušanju
i nikada se ne dosađuje, već
samo ne želi da čini do kraja. Među njenim žiteljima
su zidari i drvodelje
koji prave najdivnije krovove i skloništa.
ali nema arhitekata, nijedpog više,
već samo jeretika i prostaka: negodovati
protiv smrti, graditi
drugu suštinu od groba i hrama, da živi
spoznaju značenje rečp Ako.

ROMANSIJER

ZATVOREN u talenat kao u uniformu,
Svaki pesnik ima rang već dobro poznat:
Onp mogu da nas zadive kao olujna nepogoda.
Il mladi umru, il sami prožive vek.
I mogu da hrle napred kao husari: ali on
Mora da se oslobodi svog dečačkog dara i nauči
Kako da bude običan i nespretan, kako da bude jedan
Za kime niko neće smatrati da je vredno da se uputi.
Jer. da ispuni svoju najsjajniju težnju, mora
Da pristane na potpunu čamu, da bude predmet
Grubih optužbi kao ljubav, između Pravih
Da bude pravi. među Prostacima isto tako prost,
A u vlastitom slabom biću, ako može,
Da se tupo smesti sa svim bludnjama Čoveka.

KOMPOZITOR
SVI ostali prevode: slikar iscrtava
Vidljivi svet da ga volimo ili odbacimo,
Premećući po svom životu, pesnik iznosi
Slike koje ranjavaju i spajaju,
Od Života do Umetnosti brižnom preradom,
Uzdajući se u nas da ispunimo pukotinu;
Samo tvoje note su čisti izum,
Samo tvoja pesma je potpuni dar.
Izaspi svoje prisustvo, o ushićenje, padajući
Niz slapove kolena i ustave rtenjače,
Naše podneblje tišine i osvajajuću sumnju;
Ti, jedina, jedina, o zamišljena pesmo,
Nisi u moći da kažeš da je postojanje loše,
I izlij svoj oproštaj kao vino.

P U T N I K
MRAČNA je sudbina i dublja od morske zavade.
Sruči se na čoveka
U proleće, kada se cvetovi dan žudeći pomole,
A usov klizi, sneg beo s lica stene.
Da on mora da ostavi svoj dom,
Nezadržan ni kao oblak mekom ženskom rukom što sputava;
Ipak, on uvek odlazi.
Treko čuvanih mesta, preko šumovitih gora,
Stranac k strancima, preko nepresušnog mora
Gde riba obitava i voda davi.
Il u guduru samotno kao belorepi orao.
Kraj bujičnih vododerina.
Ptica što se na kamenu gnezdi, nemirna ptica.
Evo glava mu pada umornom s večeri.
I sanja o domu.
O mahanju s prozora, o gošćenju na povratku,
O ljubljenju žene pol lakom pokrivkom;
Al budeći se vidi
Jato ptpca. za njega bezpmeno, a s vrata na ulazu dopiru glasovi
Novodošavših ljubavnika.
Sačuvaj ga od neprijateljskog ropstva,
Od iznenadnog skoka tigrovog za uglom;
Zaštititi njegov dom.
Njegov zabrinuti dom u kome su dani izbrojani.
Zaštititi ga od groma.
Od postupnog propadanja što se širi kao mrlja;
Izmenjujući broj od neodređenog u izvesan,
Donesi radost, donesi dan njegovog povratka,
Sretnome u danu koji se približava, u naginjućoj zori.

M O D E L
UOPŠTE, čitanje dlana ili rukopisa pli lipa
Stvar je prevođenja; pošto je ljubazni
Gospodin često
Zavodnik, namrštena učenica mogla bi da premre
Ako bi tražio da ostane;
Ali, telo ove stare dame tačno pokazuje njenu dušu;
Roršah* i Bine* ne bi mog.ti ništa da dodaju onom što i glupan vidi
Iz jasne činjenice da je živa i zdrava;
Jer, kada neko ima osamdeset godina,
Čak mala-malecna mrva pohlepe
Čini ga zaista ozbiljno bolesnim,
I dodir očajanja istovremeno je poguban:
Bilo da je grad jednom pio šampanj iz njene cipele ili je
Ona bila guvernanta s dobrim imenom
U crkvenim krugovima, ako je
Njen suprug opljačkao ili je izgubila snna.
Do tada je sve svejedno.
Ona je preživela ono što se desilo: zaboravila: nastala.
Tako slikar može da bude zadovoljan; postavite je u engleski park,
U pirinčano polje u Kini, ili u sirotinjski stan;
Načinite da nebo bude svetlo ili tamno:
Stavite zeleni pliš iza nje ili zid od crvene cigle.
Ona će ih sve uskladiti.
Usredsređujući oko na njihov suštinski ljudski deo.

N E M A PROMENE MESTA

KO da podnese
Vrelinu dana i pogibelj zime,
Putovanje iz jednog mesta u drugo,
A da ne bude zadovoljan da leži
Do večeri na rtu ponad zaliva,
Između kopna i mora,
Il čeka pušeći vreme jela,
Oslonjen na lancem vezanu kapiju,
Na kraju šume?
Tračnice se tope
Na suncu, sjajne il porđale,
Od grada do grada,
A signali su celom dužinom spušteni;
Ništa se još ne kreće
Sem koverata između ovih mesta,
S vrata ih pograbe i žudno unutra čitaju,
I prvo prolećno cveće stigne izgnječeno.
Nevolja muca u depešama
I sažaljenje je hitro.
Jer, kad bi profesionalni putnik došao
I u porodičnom krugu bio zapitkivan, on bi ostao nem.
Odbijajući da odgovara uz potajan smešak,
A za sve vreme
Na našim mapama pretpostavke postaju sve neobičnije
I opasnost preti.
Nema promene mesta:
Niko nikada neće znati
Kakav preokret sjajna prestonica čeka,
Kakav veliki praznik seoska gungula slavi;
Jer niko ne ide
Dalje od kraja pruge il ruba nasipa,
Niti će ići nit poslati sina
Preko obronaka dalje od satrulog plasta
Gde lovočuvar u sarama, sa psom i puškom,
Viknuće: ,,Nazad".

CENA

KO ikad može do kraja da plagi
Svet svoga verovanja?
Neobuzdano detmnjstvo se pgra
Na lpvadp nadomak kuće,
U šumi ljubav ne poznaje greh.
Putnici jašu svojim mirnim putem.
Uhladnoj senci groba
Starost se nada odjeku koraka.
Ko da naslika razraslo stablo
I gravu maštanja?
Lln. da to stvori i sačuva.
Sobom samim treba da plati:
On će bdeti i plakati,
Poreći svu očevu ljubav,
U majčinoj utrobi biti izgubljen.
Osam noći s bludnicom spavati.
A onda, devete.
Biti nevesta i žrtva avetp.
I u ponor strave bačen
Poneće sa
mo gnev.

T A J N I Z A K 0 N

TAJNI Zakon ne poriče
Naše zakone verovatnoće,
Već uzima atom i zvezdu
I ljudska bića, sve, kakvi su,
I ćuti dok lažemo.
To je jedini razlog zašto
Nijedna vlast ne može da se ozakoni
I pravnim tumačenjima osujeti
Tajni Zakon.
Njegovo krajnje strpljenje neće pokušati
Da nas spreči želimo li da umremo:
Kada Mu pobegnemo u automobilu.
Kada Ga zaboravpmo u baru.
Ovo su načini da budemo kažnjeni
Tajnim Zakonom.

N A J Z A D TA J N A J E O T K R I V E N A…

NAJZAD, tajna je otkrivena, kako to mora uvek na kraju da bude.
Slatka priča dozrela je da se saopšti prisnom prijatelju;
Za vreme čaja i na uglu, jezik ostvaruje šta želi,
TIha voda breg roni, moj dragi, nema dima bez vatre.
Iza lsša u bazenu, iza senke na igralištu golfa.
Iza dame koja igra i čoveka koji mahpito pije,
Ispod umornog pogleda, napada migrene i uzdaha,
Ima uvek druga priča, više nego što oko vidi.
Za jasan glas što nenadno se čuje, visoko gore s zida samostana.
Za miris žbunova zove, za sportske novine u predvorju,
Za utakmice kriketa u leto, rukovanje, kašalj, poljubac,
Ima uvek neka grešna tajna, neki skriveni razlog za ovo.

M O L B A
OČE, koji nisi čovekov neprijatelj, opraštajući sve
Sem želje proizašle u izopačenosti, budi darežljiv:
Pošalji nam snagu i svetlost, božanski dodir
Koji leči nepodnošljivi nervni svrab.
Umor otuđenosti, gušobolju lažova
I grčenje urasle čednosti.
Oštro zabrani uvežbani odgovor
I postupno ispravi strašljivčev položaj.
Pokrij na vreme zracima one izopštene,
Da. osramoćeni, oni se preobrate iako je nesreća bila velik
Razglasi svakog koji leči onima što u gradu žive
Ili u seoskim kućama na kraju puteva;
Opustoši kuću mrtvih; pogledaj ozareno
Nove stilove arhitekture, promenu uverenja.

HORAE CANONICAE („immolatus vicerit")

1. R R I M A
NAPOREDO, kao bez zvuka.
Samonastalo. iznepadno
Kao u hvali svitanja, usrdne
Vratnice tela naglo se otvaraju
Svome svetu s druge strane. vratnice razuma.
Rožpata vrata i vrata od slonovače,
Klate se, pre nego se zatvore, da u tren
Uguše noćno pretraživanje
Svoje jeretičke fronde,* rugobne.
Podmukle i drugorazredne,
Bez prava glasa, obudovala i osirotela
Nekom istorijskom greškom:
Prizvan iz senki da budem vidljivo biće.
Iz odsutnosti da budem javno pokazan,
Bez imena ili istorije ja se budim
Između svoga tela i dana.
Sveti ovaj trenutak, u celosti opravdan.
Kao u potpunoj pokornosti
Lakonskom kriku svetlosti, sasvim tu
Kao pokrivač, blizak kao zid,
Tamo izvan kao ravnoteža planinske gromade.
Svet je prisutan, unaokolo,
I ja znam da jesam, ovde, ne sam
Nego sa svetom i radujem se
Nezabrinut. jer želja ipak ima pravo da traži
Ovu blisku ruku kao moju vlastitu.
Sećanje da me imenuje i, ono što nastavlja
Svoju rutinu slavljenja i osuđivanja
I osmehuje mi se, je ovaj trenutak dok
Dan je još nedodirnut, i ja
Adam bezgrešni u našem početku.
Adam još n sada prsthodan bilo kom činu.
Ja crpem dah; to je svakako želeti
Nije važno šta, biti mudar.
Biti različit, umreti, i iena
Nije važno koja, je
Raj Izgubljen svakako i ja sobom dugujući smrt:
Hladne litice, postojano more,
Ravni krovovi ribarskog naselja
Još uvek usnuli u svojoj pitomosti,
Iako sveži i ozareni još nisu prijatelji
Već stvari na raspolaganju, ovo spremno meso
Ne časno podjednako, već moj saučesnik sala
Da moj ubica bude i moje nme
Stoji umesto mog istorijskog uvela u zabrnnutosti
Za lažljivi samonastali grad.
U strahu od našeg tekućeg zadatka, samrtnik.
Koga će lolazeći dan da traži.

2. T E R T I A
POŠTO se rukovao sa svojim psom. !
Čiji lavež bi rekao svetu da je on uvek plemenit),
Celat krenu žurno preko pustopolja:
On još ne zna ko će mu biti doveden
Da vrši zisoke poslove Pravde nal njpm:
Lagano zatvarajući vrata spavaće sobe svoje žene
(Danas ona ima jednu od svojih glavobolja).
Sudija sa uzdahom silazi niz svoje mermerne stepenice:
On ne zna kojom će rečenicom
Na zemlji da primeni Zakon koji upravlja zvezdama:
I pesnik, u predahu
Dok šeta u krug svojim vrtom pre nego počne eklogu.
Ne zna koju će Istinu izreći.
Duhovi ognjišta i ostave, niža božanstva
Profesionalnih misterija, onaj Jedan
Koji može da uništi grad.
Ne mogu da budu uznemireni ovim trenutkom: mi smo ostavljeni,
Svako svom tajnom obredu, sada svako od nas
Moli se jednoj slici svoje slike samoga sebe:
..Nek prođem kroz ovaj dan što dolazi
Bez grdnje od pretpostavljenog.
Budući poražen u duhovitom razgovoru,
Ili držeći se kao glupan pred devojkama:
Neka se desi nešto uzbudljivo.
Neka kraj puta nađem novčić za sreću.
Neka čujem novu smešnu priču."
Ovoga časa svako od nas može la bude bilo ko drugi:
Samo je naša žrtva bez želje..
Onaj koji već zna (to je ono
Što nikada ne možemo oprostiti. Ako zna odgovore
Onda zašto smo mi ovde, zašto uopšte postoji pepeo“).
Zna već to, ustvari da su naše molitve uslišene,
Da niko od nas neće učiniti pogrešan korak,
Da će mašinerija našeg sveta funkcionisati
Bez zapreke, da danas, ovaj put,
Neće biti svađe na Olimpu.
Niti htonskih* gunđanja u nemiru.
Ni drugog čuda, zna, sa zalaskom sunpa
Da ćemo pmati Veliki Petak.*

3. S E X T A
I.
NIJE potrebno da vidite šta neko radi
da biste znali da je to njegovo zanimanje.
treba samo la gledate njegove oči:
kuvar dok muti sos, hirurg
dok voli prvi rez.
činovnik dok popunjava tovarni lpst.
imaju isti ushićen izraz,
zaboravljajući sebe u delovanju.
Kako je to lepo.
taj prizor: oko-na-objektu.
Ne mariti za požudne boginje,
napustiti strašne žrtvenike
Reje, Afrodite, Demetre, Dijane,
moliti se umesto svetom Foki.
svetoj Barbari, San Saturninu,
ili bilo kome koji je čovekov zaštitnik.
onom jelnom možda dostojnom njihovog tajanstva,
što je ogroman korak već učinjen.
Neka postoje spomenici i neka postoje ods,
bezimenim herojima koji su go prvi preduzeli,
prvom klesaču kamena
koji je zaboravio svoj ručak,
prvom skupljaču morskih školjki
koji je ostao neoženjen.
Gde bismo mi bili ako ne za njima?
Divlji još, nenavikli na kuću, još
lutajući šumama bez suglasnika u našim imenima.
robovi Ljubazne Dame, bez
ikakve predstave o gradu
i, u ovo podne, za ovu smrt, neće biti posrednika.

II
NIJE potrebno da čujete koje naredbe izdaje
da biste znali ima li neko vlast.
greba samo da gledate njegova usta:
kada general opsedajući grad vidi
zidine koje su njegove trupe probile,
kada bakteriolog
uočava u magnovenju ono što je bilo pogrešno
u njegovoj hipotezi, kada
iz hitrog pogleda na porotu, tužilac
zna da će optuženi da bude obešen,
njihove usne i crte oko njih
opuštaju se, uzimajući izraz
ne jednostavne prijatnosti dok dobijaju
svoj sopstveni slatki način zadovoljstva
budući u pravu, ovaploćenje
Čvrstine, Pravde, Razuma.
Vi možete da ih ne volite mnogo
(Ko ih voli?), ali mi im dugujemo
bazilike, kurtizane,
rečnike, pastoralne stihove.
gradske uljudnosti:
bez ovih pravednih usta
(koja pripadaju najčešće
vrlo velikim huljama)
kako bi postojanje bilo jadno,
ograničeno na život u nekom ubogom selu.
u strahu od tamošnje zmije
ili od tamošnjeg zlog duha iz vira,
gde se govori tamošnji dijalekat
od nekih tri stotine reči
(misliti o porodičnim svađama
i zlom jeznku, misliti o rodoskrvnuću).
i, u ovo podne, neće biti vlasti da zapovedi ovu smrt.

III
GDE god hoćete, negde
na Zemlji širokih grudi što daje život.
bilo gde između njenih žednih pustinja
i Okeana kojp se ne može popiti.
gomila stoji sasvim mirna.
njene oči (koje se čine kao jedno) i njena usta
(koja se čine kao bezbrojno mnoštvo)
bezizražajni, potpuno prazni.
Gomila ne vidi (što svako vidi)
boks meč, survavanje voza,
bojni brod pri porinuću,
ne pita se (što se svako pita)
ko će pobeliti, koju će zastavu da razvije,
koliko njih će biti živo spaljeno,
nikada nije uznemirena
(kao što je svako uvek uznemiren)
lajanjem psa, mirisom ribe,
moskitom na ćelavoj glavi:
gomila vidi samo jednu stvar
(koju jedino gomila može da vidi)
božansko javljanje onoga
koji čini bilo šta učinjeno.
Bilo kakav bog u koga čovek veruje,
na bilo koji način da veruje.
(ni dva nisu potpuno slična)
kao jedan iz gomile on veruje
i jedino veruje u onoga
u koga se može samo na jedan način da veruje.
Malo ljudi prihvata jedan drugoga, a mnogi
nikada neće učiniti bilo šta kako treba,
ali gomila ne odbacuje nikog, pripojenje gomili
je jedina stvar koju svi ljudi mogu da učine.
Jedino zbog toga možemo reći
da svi su ljudi naša braća,
nadmoćni, zbog toga.
u spoljnjem društvenom okoštanju: bilo kada
da su zapostavljali svoje kraljice,
za jedan trenutak prekidali rad
u svojim provincijskim gradovima, da bi slavili
Princa ovog sveta*, sličnog nama,
u ovo podne, pa ovom brdu,
povodom ovog umiranja.

4. N O N A
ONO što znamo da je nemoguće,
Iako uvek iznova predskazano
Od divljih pustinjaka, od šamana i sibile
Kad šapću u svom zanosu,
Il otkriveno detetu u nekoj slučajnoj rimi
Kao smem i ubijem, dogodi se
Pre nego ga shvatimo: mi smo iznenađeni
lakoćom i naglošću našega čina
I uznemireni: tek je tri,
Sredina popodneva, a krv
Naše žrtve već je
Sasušena u travi; mi nismo spremni
Za tišinu tako iznenadnu i tako preranu.
Dan je suviše vreo, suviše svetao, suviše tih.
Suviše zauvek, mrtvac ostaje suviše ništa.
Šta ćemo činiti dok ne padne noć?
Vetar je prestao i mi smo izgubili svoju publiku,
Bezlično mnoštvo koje se uvek
Skupi kad bilo koji svet je tu da propadne.
Raznesen, spaljen, razvaljen, sasečen.
Pretesterisan na dvoje, zdrobljen, iskomadan.
Do kraja rastopljen: niko
Od ovih koji sada u senci zidova i drveća
Leže izvaljeni, mirno spavajući
Bezazleni kao ovce, ne može da se seti zašto
Ili o čemu je vikao
Tako glasno na suncu, ovog jutra:
Svako bi da je ispitivan odgovorio.
- ..Beše to monstrum sa jednim crvenim okom.
Gomila je videla da mre, ne ja." –
Dželat je otišao da se opere, vojnici da jedu:
Mi smo ostavljeni sami sa svojim činom.
Madona sa zelenom žunom.
Madona kod smokvinog drveta.
Madona kraj žutog nasipa,
Okreću svoja blaga lica od nas
I naših projekata u ostvarivanju.
Gledaju samo u jednom smeru.
Zadržavaju svoj pogled na našem gotovom delu:
Makare, mešalica za beton,
Kran i pijuk, čekaju da budu upotrebljeni opet,
Ali kako možemo ovo da ponovimo?
Pošto smo preživeli svoj čin, stojimo tu gde smo.
Isto tako zanemareni kao neka
Odbačena rukotvorina, naša sopstvena,
Kao prodrte rukavice, zarđali kotlovi,
Napušteni ogranci pruge, po obodu istrošena
Tocila, bačena u koprive.
Ovo unakaženo meso, naša žrtva,
Objašnjava isuviše otvoreno, isuviše dobro,
Izvesno vreme u asparagusnoj bašti,
Svrhu našeg bavljenja oko krečne jame; ni otisci,
Ni ptičja jaja nisu više isti, iza čuđenja
Na stazama uz reku i potonulim putevima lađa,
Iza ushićenja na zavojitom stepeništu,
Uvek ćemo odsada biti svesni
Čina do koga oni vode, za vreme
Lažnog lova i lažnog hvatanja.
Jurnjave i tuče i galame.
Zadihanosti i smeha,
Slušati krik i tišinu
Koja posle dolazi: svuda
Gde sunce sija, potoci teku. knjige su napisane,
Postojaće isto tako ova smrt.
Ubrzo sveži povetarac pokrenuće lišće,
Radnje će se ponovo otvoriti u četiri,
Prazan plavi autobusna praznom ružičastom trgu
Napunio se i odlazi: imamo vremena
Da lažno prikažemo: opravdamo se, poričemo,
Stvorimo mit, da iskoristimo ovaj događaj
Dok, pod hotelskim krevetom, u zatvoru.
Niz opasne okuke, njegov smisao
Čeka na naše živote: pre nego bismo da ushtemo
Hleb će iščeznuti, voda ispariti,
I veliko uništenje početi, Abadon*
Podiže svoja trostruka vešala
Na naših sedam kapija, debeli Belijal* igra
Valcer sa našim golim ženama; međutim
Bilo bi bolje otići kući, ako je imamo,
U svakom slučaju bilo bi dobro odmoriti se.
Zato naše želje iz snova čini se da beže
Iz ove mrtve tišine, lutaju
Oštricama noža, crnim i belim kvadratima,
Po mahovini, čoji, somotu, daskama.
Preko raspuklina i humki, kroz lavirinte
Nanizanih i pokajničkih ćuvika,
Niz granitne strane i vlažne prolaze.
Niz granitne strane i vlažne prolaze,
Kroz kapije koje se ne zatvaraju
I vrata sa oznakom Privatno, progonjene od Mavara
I posmatrane od pritajenih pljačkaša,
Do neprijateljskih sela u dnu fjordova.
Do mračnih dvorova gde vetar stenje
U borovima i telefoni zvone
Zazivajući nesreću, do neke sobe
Osvetljene slabom svetiljkom gde naš Dvojnik sedi
Piše i pogled ne diže.
Zato, dok smo tako daleko, naše vlastito grešno telo
Može da radi neuznemireno, obnavljajući
Red koji nastojimo da uništimo, ritam
Koji sve uprkos kvarimo: srčani zalisci se zatvaraju
I otvaraju tačno, žlezde luče,
Krvni sudovi skupljaju se i šire
U pravom trenutku, životni sokovi
Pritiču da obnove iscrpljene ćelije,
Ne znajući upravo šta se dogodilo, ali zastrašeni
Od smrti kao sva bića
Gledamo sada ovo mesto, kao soko motreći dole
Netremice, kočoperne kokoši
Koje blizu prolaze u redu kljucajući,
Kao insekt čiji pogled zaklanja trava,
Ili jelen koji plašljivo izdaleka
Viri kroz prosek u šumi.

5.VESPERAE

AKO je breg koji nadgleda naš grad oduvek bio poznat kao Adamov grob, jedino u sumrak vidite diva što leži, njegovu glavu okrenutu zapadu, njegovu desnu ruku položenu zauvek na Evino bedro,

možete li doznati iz načina na koji diže pogled ka sablasnom paru, šta neki građanin stvarno misli o svom građanskom pravu,

upravo sada čujete u pijančevom kričanju njegovu buntovničku tugu dok gšače za roditeljskom stegom, u pohotljivim očima nazirete neutešnu dušu.

dok istražuje u očajanju sve mnoštvo nogu što prolaze, rali nekog traga dušinog anđela bez lica koji nam je u toj davnini kada želja beše olakšanje, ostavio nju i iščezao:

Jer Sunce i Mesec daju im jednake maske, ali u ovaj čas gradskog sumraka svi moraju da nose svoja vlastita lica.

I sada se naše dve staze ukrštaju.

Obojica istovremeno nrepoznajemo svoju Suprotnost: da sam ja žitelj Arkadije*. a on žitelj Utopije*.

On primećuje, sa prezirom, moj stomak Vodolije: ja primećujem, sa strepnjom. njegova usta Škorpije.

On bi voleo da me vidi kako čistim javne klozete: ja bih voleo da ga vidim prenetog na neku drugu planetu.

Obojica ćutimo. Kakvo smo iskustvo mogli ikako da delimo?

Gledajući u jedva osvetljeni izlog radnje, ja smatram da je isuviše ružno za one koji su pri pameti da kupuju: on smatra da je seljaku isuviše skupo da kupuje.

Prolazeći predgrađem kraj sirotiljske rahitične dece, ja gledam na drugu stranu: on okreće glavu ako prolazi kraj bucmastog deteta.

Ja se nadam da će naši senatori da se ponašaju kao sveci pod uslovom da me ne menjaju: on se nada da će se oni ophoditi kao baritoni cattivi, kada su se svetiljke upalile kasno u Citadeli.

Ja (koji nikada/nisam video uputrašnjost policijske stanice) zaprepašćen sam i mislim, ,,Kada bi grad bio tako slobodan kao što oni kažu, posle zalaska sunca sve njegove kancelarije bile bi ogromno crno kamenje.":

On (koji je tučen nekoliko puta) nije nimalo zaprepašćen, ali misli, ,,Jedne lepe noći naši dečaci će tamo sazreti."

Vidite, onda, zašto između moga Raja i njegovog Novog Jerusalima nije moguć sporazum.

U mom Raju osoba koja ne voli Belinija nema društvene uslove da se rodi: u njegovom Novom Jerusalimu ličnost koja ne voli da radi biće vrlo žalosna što se rodila.

U mom Raju imamo nekoliko parnih mašina, lokomotiva sa sedlastim kazanom, vodeničnih točkova i drugih divnih komada zastarele mašinerije da bi se pgralp njima: u njegovom Novom Jerusalimu čak će i kuvari biti izumitelji mašina hladni kao krastavac.

U mom Raju jedini naš izvor političkih novosti je ćaskanje: u njegovom Novom Jerusalimu postojaće posebni dnevnik sa uprošćenim znacima za osobe koje ne vole da govore.

U mom Raju svako se drži svojih obaveznih rituala i sujevernih zabrana ali mi ne poznajemo moral: u njegovom Novom Jerusalimu hramovi će biti prazni a svi će slediti racionalne vrline.

Jedan od razloga što me on prezire je u tome što ja treba samo da sklopim oči, pređem gvozdeni pešački most ka stazi uz reku, povezem se barkom kroz kratki zidani tunel i

tamo sam u Raju ponovo, dok me još pre toga pozdravljaju rogovima, dvojnicama, talambasima nasmejani rudari i glavno zvono sa Katedrale (romanske) Svete Sofije (Die Kalte):

Jedan od razloga za moj strah je to, što kada sklopi svoje oči. on stiže ne u Novi Jerusalim nego u neki avgustovski dan nasilja kada đavolji rod poskakuje širom opustošenih salona, a prodavačice ribe dolaze u Skupštinu ili

neku jesenju noć potkazivanja i davljenja, kada su okoreli lopovi (uključujući i mene) osamljeni a oni koje on mrzi umesto toga mrze sami sebe.

Tako. sa pogledom u prolazu. svaki od pas zauzima položaj onog drugog. Već naši koraci uzmiču, vodeći, svaki nepopravljiv, prema sledujućem obroku i sutonu.

Da li je to bio (kako to mora da izgleda bilo kom bogu raskršća) prosto slučajan presek životnih staza, pokoran sitnim lažima?

Ili isto tako neki randevu između dva saučesnika koji, uprkos sebi, ne mogu da izbegnu susret
da podsete drugog (da li obojica, na dnu, žele istinu?) na tu polovinu njihove tajne koju bi ovaj najradije da zaboravi.

nagoneći nas obojicu, radi nekog dela oiog drugog, da se setimo naše žrtve (ali što se tiče njega ja mogu da zaboravim krv, a što se tiče mene on može da zaboravi nevinost),

na čijem žrtvovanju (nazovimo ga Avelj, Rem, kako hoćete, to je jedan Nuditelj Greha) arkadijskom, utopijskom, našeg starog dragog džaka demokratije su slično utemeljeni:

Jer bez cementa krvi (ona mora biti ljudska, ona mora biti nevina) nijedan svetovni zid peće čvrsto stajati.

6. COMPLETARIUM

SADA, pošto želja i ono što se želi
Prestaju da traže pažnju,
Pošto, ščepavši svoj udes, telo beži,
Deo po deo, da se pridruži
Bilju u njegovom nevinijem miru koji je vpše
Po njegovom stvarnom ukusu, sada dan je njegova prošlost,
Njegov poslednji čin i osećajući se tu. trebalo bi da dođe
Trenutak prisećanja
Kada čitava stvar dobija smisao: i dolazi, ali sve
Što prizivam je tresak vratima.
Dve domaćice koje se svađaju, neki starac koji blebeće.
Divlji pogled zavisti nekog deteta.
Radnje reči koje bi mogle da pristanu u bilo koju priču,
I ja ne uspevam da vidim ni nameru
Ni značenje; ne mogu da se setim
Događaja između podneva i tri.
Ništa nije sa mnom sada sem zvuka.
Ritam srca, svest o zvezdama
Koje ležerno šetaju uokrug, i oboje
Govore jezikom pokreta
Koji mogu da izmerim ali ne da čitam: možda
Moje srce ispoveda svoj udeo
U onome što nam se;desilo od podneva do tri,
Ova sazvežđa zaista
Pevaju o izvesnoj veselosti s druge strane
Svih težnji i dešavanja,
Ali, znajući ja niti znam šta ona znaju
Niti šta ja treba da znam, nipodaštavajući
Sve jalove preljube mašte,
Sada neka dok veličam ih oboje
Zbog slabosti njihovih poništavanja presude,
Prihvatim naše odvajanje.
Dug korak iz sada uvešće me u san,
Ostaviti me bez statusa,
Sred njegovih prljavih plemena želja
Koja ne znaju za igre i ne znaju za šale
Sem za magijski obred da umilostive
Ono što se desilo između podneva i tri,
Čudni obredi koje ona skrivaju od mene - ako bih pokušao,
Da kažem mladima u hrastovoj šumi
Koji napadaju belog jelena, ni mita ni pretnje
Neće ih nagnati da odaju tajnu - i onda,
Pređašnja laž je jedan korak ka ničemu,
Jer kraj, za mene isto kao i za gradove.
Je potpuno odsustvo: ono što će doći
Mora da se vrati u nebiće
Radi pravednosti, ritam
Je iznad mere ili razumevanja.
Mogu li pesnici (mogu li ljudi s televizije)
Da budu spašeni? Nije lako
Verovati u nesaznatljivu pravdu
Ili moliti u ime ljubavi
Čije ime je zaboravljeno: libera
Me, libera c (draga c)
I svaki jadnik j-e-c-a koji nikada
Ne čini ništa kako valja, sačuvaj
Nas sudnjega dana kada je sve
Uzdrmano budno, činjenice su činjenice,
(I ja ću znati tačno šta se desilo
Danas između podneva i tri)
Da smo mi, isto tako, mogli otići na izlet
Bez ičega što bi sakrili, pridružujući se igri
Dok se ona kreće u psrihorezi,*
Obrće oko večnoga stabla.

7. LAUDAE

MEĐ lišćem ptičice pevaju;
Kukurikanje petla zapoveda buđenja:
U samoći, za drušanje.
Jarko sunce sija pa smrtna bića;
Ljudi svojih bližnjih postaju svesni:
U samoći, za drugovanje.
Kukurikanje petla zapoveda buđenje;
Već zvono zvoni za misu ding-dong:
U samoći, za drugovanje.
Ljudi svojih bližnjih postaju svesni;
Bog blagosilja Carstvo, Bog blagosilja Narod:
U samoći, za drugovanje.
Već zvono zvoni za misu ding-dong;
Vodenični točak ponovo se okreće:
U samoći, za drugovanje.
Bog blagosila Carstvo, Bog blagosilja Narod;
Bog blagosilja ovaj zeleni vremenski svst:
U samoći, za drugovanje.
Vodenični točak ponovo se okreće;
Međ lišćem ptičice pevaju:
U samoći, za drugovanje.

AHILOV ŠTIT
ONA mu preko ramena pogleda
Da vidi masline i lozu,
Mermerne napredne gradove
I brodovlje na nemirnom moru, -
Al tamo u sjajnoj kovini
Ruke mu skovaše u zamenu
Divljinu neku umetnu
I nebo poput olova.
Ravnica bez obličja, siva i ogoljena,
Ni vlati trave, ni bliskog suseda,
Ni hrane, ni mesta da se počine, -
Ipak na ovoj pustoši sabrano, stajalo je
Nepregledno mnoštvo.
Milion očiju, milion čizama u stroju,
Bez izraza, čekajući neki znak.
Iz samog vazduha jedan glas bez lica
Dokazivaše statistikom da neka stvar je pravedna
Tonom suhim i jednolikim ko što je ovo mesto:
Niti odobrava iko, niti spori,
Kolona za kolonom u oblaku prašine S
tupali su istrajavajući u veri,
Da njenom logikom drugde budu uništeni.
Ona mu preko ramena pogleda
Da vidi pobožne obrede,
Belocvete vence na junicama,
Žrtvu livenicu i žrtvovanje, -
Al tamo u sjajnoj kovini
Gde oltar bi trebalo da je
U odblesku s vignja ugleda
Sasvim drugačiji prizor.
Bodljikavom žicom opasano proizvoljno mesto
Gde začmali zvaničnici šetkahu (jedan se šalio),
A straža se znojila, jer dan je bio vreo:
Gomila priprostog, časnog sveta
Zurila je izvana; i niti se micao ko nit slovio,
Kada tri blede prilike uvedoše i svezaše
Za tri uspravna kbca u tle pobodena.
Moć i veličina ovoga sveta, svs
Što preteže i uvek što jednako važi,
Leži u rukama drugih: oni behu maleni
I pomoći se nisu mogli nadati, niti im ona dolazi:
To što dušmani su hteli - desilo se, njihov sram
Od svega bi najgore da se poželi; zgubiše ponos
I umreše kao ljudi pre nego tela smrt im stižs.
Ona mu mreko ramena pogleda
Da vidi atlete u nadmetanju,
Muškarce i žene kako igraju
Krećući skladne udove
Živo i življe uz muziku, -
Al tamo u sjajnoj kovini
On ne postavi mesto za ples.
Već polje obraslo korovom.
Neki deran u ritama, sam i bez cilja,
Tumarao je širom ove pustinje, ptica
Prhnu u sigurnost od njegovog dobro hitnutog kamena:
To šta devojke su silovane i to što dvojica izbodoše trećeg,
Za njega su očevidne istine, jer on ne ču nikaca
Za svet gde obećanja se poštuju,
Il neko da plače zato što drugi to čini.
Oružar tankousti
Hefest, odšepa nekud,
Tetida iz bleštavih grudi
Kriknu u prepasti
Pred onim što bog sakova
Da njenom sinu ugodi, silnom,
Tvrdog srca, ljudomori Ahilu,
Koji neće živeti zadugo.

O D A TERMINUSU*
VISOKI Sveštenici teleskopa i niklotrona
neprestano prave proglase o zbivanjima
u razmerama suviše gigantskim il patuljastim
da bile bi uočene našim urođenim čulima,
njihova otkrića, položena u skladne
eufemizme algebre, izgledaju bezazlena.
dovoljno bezopasna ali, kada se prevedu
na svakodnevni antropomorfni
jezik, ne mogu biti povod veselosti
baštovanima i domaćicama: ako su galaksije
sunule kao upaničene mase, ako su mezoni
u metežu kao riba dok mahnito guta,
to izgleda suviše kao Politička Istorija
da bi podiglo građanski moral, suviše kao simbol
zločina i štrajkova i demonstracija
na šta smo upućeni da zurimo za doručkom.
Kako su banalna, međutim, naša strahovanja, kraj čuda
što smo ovde da drhtimo, što Nepoznato
tako predano smrtonosnoj žestini
moralo bi nekako da skrije spokojni
izbrežak u svemu pravim sastojcima
i počne da mazi Život, što za božanski
ćef i rukovanje njime mi ćemo morati
da položimo račun na Sudu. u našem Realnom
Svetu*, gde se Sunce-Otac za sve pojavno
kreće svakodnevno od istoka ka zapadu,
a njegova svetlost se oseća kao prijateljsko
prisustvo a pe kao fotonsko bombardovanje,
gde sve vidljivo ima određenu
konturu koje se drži, i nesumnjivo
miruje ili se kreće, gde ljubavnici
međusobno se prepoznaju na prvi pogled,
gde svim vrstama sem onoj koja brblja
bili su dodeljeni mesto i obrok koji
im pripada. Ovo, bilo šta da mikro-
biologija misli, svet je u kome
zaista živimo i koji čuva naše duševno zdravlje,
onaj ko zna sve suviše dobro, kako se najučeniji
razum ponaša u tami bez
okoline, a pozvan je da ga tumači,
kako, gubeći ritam, punktuaciju, metaforu,
pada u monolog pun gluposti
suviše bukvalan da opazi šalu ili
da razlikuje penis od olovke.
Venera i Mars su sile i te kako prirodne
da ublažuju našu neobičnu zastranjenost:
Ti, jedino Krajnji Učitelju,
možeš nas naučiti kako da iz.menimo naše pokrete.
Bože zidova. vratnica i ćutljivosti, nemezis
svladava bezbožnog tehnokratu,
ali blagosloven je Grad koji ti zahvaljuje
što si nam dao igre i gramatiku i metriku.
Tvojom milošću, takođe, svako sakupljanje
dvoje ili troje u poverljivom prijateljstvu
ponavlja trojičko čudo
pošto svako u svakom nađe svog pravog tumača.
U ovom svetu naša ogromna neskromnost
bila je oteta i izopačena, moguće je
Ti još uvek možeš da nas spaseš, ko od sada
bude naučio ovo: da naučnigš da bi bili istiniti
moraju da nas potsete da uzimamo sve što oni govore kao
preteranu priču, da su prezreni na Nebesima svi
samozvani pesnici koji, da bi imali
čitaoce, izgovaraju neku rezonantnu laž.

P R O L O G U ŠEZDESETOJ (Za Fridriha Hera)
NA dalekim tamnozeleni.m uzvisinama
ljudi iz šuma čuvaju stada na ispaši,
svetla i plodna polja su ispod njih:
na rubu grebena stoji jedan hrast
sâm kao stub, ištući svetlost.
Lakše je slušati a teže gledati
osakaćene živote, pokrenute,
nesvesne i preosetljive,
druževne il samotne, kako traže hranu,
sebi par i mesto dok im vreme traje.
Republike što zrače, vezane za oblasti,
dvostrane monarhije, što se kreću slobodno,
stoičke po prirodi i samoupravne,
uživaju u svojim obredima, svojim carstvima podataka.
žive dobro pokraj Pravde svoje Putenosti.
Svima sem najmlađima sisarima razjapljenih usta.
Onom-koji-imenuje, Strašljivcu-od-duhova,
tvorcu ratova i dosetki, osobenjaku uvek u tegobi,
nespokojnom rodu kome i ja pripadam.
svima ovima udes i meni sopstveni izbor, dospeli su
da se podnose ovde svake godine od magle -pupoljka
do crvenila-lista, izagnani odasvud,
od varvarske krvi, u predrasudu opažanja
nekog sina severa, izvan oblasti lipa.
Moj narod behu grabljivi gusari,
surovi i beslovesni, ali neprilagodljivi.
nikada nisu išli ukorak nit gradili prave puteve,
niti su tonuli kao senatori u loš ukus
red velelepnih građevina i gladijatora.
Ali Jevanđelje stiže u nerimske zemlje.
Mogu da prevedem ono što tornjevi
pet parohijskih crkava propovedaju u Baroku:
da se stvori Jedno, mora biti Dvoje,
Ljubav je sušastvena, svaka Sreća je dobra,
Plot morada propadne do kraja suđenog vremena
od rođenja do smrti, što oboje su neželjeni,
ali Duh može da se uzvisi protivno
smrti, u slobodno izabranoj veri,
sve do vaskrsnuća, nekog novog početka.
I Grčki Kanon je isto tako došao do nas:
Plemenita Duša morada potvrdi
srećnu posebnost svih stvari,
da razlikuje parne brojeve od neparnih,
i nosi svedočanstvo onoga-što-je-slučajno.
Istočno, zapadno, na autoputu
vozači zvižduću, na glavnoj pruzi
dalekovidi ekspres prozmijuljiće
kroz neki klanac podaren milošću prirode:
i danas, kao i u kameno doba,
naša peščana dolina je poštovan prolaz.
nanosne ravnice, često plavljene,
i šljunkovite zemlje, leže na Severu,
na Jugu krš krečnjačkih planina
ometa napredovanje onih-što-traže-put.
Sa mislima o padini za skijanje ili otvaranju pozorišta,
malo njih mimoilazeći nas obraća pažnju
na naše zaludne zaseoke gde u vreme žetve
roptavi traktori, koje deca voze,
gegaju niz skrovite uske ulice.
Mirni sada ali već su upoznati
sa nemilim posetiocima, nasiljem,
panikom i vriskom, ranama u boju:
Turci behu ovde, Bonapartine legije,
Nemci, Rusi, i nikavu radost ne donesoše.
Iako mi je neobično što živice nema
nijedan posednik vigovac, hvali se pejzaž,
nikada nije vladao na austrijskom tlu.
ovaj neengleski predeo posle deset godina
u mojoj ljubavi gledao je sebe,
Svoja imena dodao je mojoj svetoj mapi,
Od plinare Solihal, koju je sa strahopoštovanjem gledao
bronhitični dečak, rudnika Blu Džon,
železnicee Festiniog, brane Rejader,
Gros Fela, Kelda i Koldron Snauta,
od mesta posvećenih nečim pročitanim tamo.
od doručka, dobre pesme, ili čiste lakoće u srcu.
Firbringera i Fridrih Štrase,
Izafjerdura, Epomea,
Poprada, Bazela, Bar-le-Duka,
od modernijih svetih mesta, Midag Strita,
Karnehi Hola i dimnjaka Kon-Ed
Karnedži Hola i dimnjaka Kon - Ed
u Prvoj Aveniji. Ko sam ja sada?
Amerikanac? Ne, Njujorčanin,
koji otvara svoj Tajms na strani s čituljama,
čije slike sna već mu određuju datum,
budnom između lejzera, elektronskih mozgova,
priručnika za seks „uradi sam",
telefonskih prisluškivača, usavršenih
sistema oružja i neslanih šala.
Već jedno bespomoćno pseto u orbiti
zatrepta na naše žalobno tašto O,
gde su mnogi izgladneli a malo ko izgleda dobro,
i moj dan stvori mučitelje
koji čitaju Rilkea u časovima dokolice.
Sada Kosmokrati srnu kroz vremenske zone
u džambo-cetovima na neku Zajedničku konferenciju:
naši pastiri niti spavaju niti seru,
a ugovore (s tajnim odredbama) potpisuju
Glave koje nisu sasvim tamo.
Da li Šezdesete godine mogu osmisliti Šesnaeste-i-više?
Šta moj tabor ima zajedničko sa njihovim,
sa bedžovima i bradama i ,,budi unutra"?
Nadam se, mnogo. U Delimma apostolskim pisano je da
kušanje nije zadatak pred Trojicom.
Govoriti je ljudski zato što ljudski je slušati,
oguda nada, za jedan Osmi Dan,
kada će satvorena Slika postati Sličnost:
Tvorče života, tumači za mene
dok ja polučim svoj leš najzad.

O B J A Š NJ E NJ A
VETROVI
„Ja sam voljen, dakle ja postojim" -: ovaj iskaz nije upotrebljen u smislu božje ljubavi kao neopho-dnog uslova za sreću, nego kao pseudokartezijanski argument za samodovoljnost.
,,I upravo ovoga puta mogao bi lav /da leži kraj deteta/ kad bi se držao ove logike." -: uporediti sa Biblijom: Knjiga proroka Isaije, XI. 6.

ŠUME
Pjero di Kozimo -: italijanski renesansni slikar iz X V veka; slikao je idilične scene iz paganske mitologije, predstavljajući bogove kao realna bića.

PLANINE
Lejk Distrikt -: Jezerska oblast u severnoj Engleskoj.

JEZERA
Askanijsko jezero -: jezero, u okolini Rima, na kome je održan nrvi ekumenski koncil, važan za istoriju katoličanstva.
Non Vebster -: engleski dramatičar, savremenik Šekspira; Kardinal je ličnost iz njegove drame ,,Vojvotkinja od Malfija".

OSTRVA
Tomas Hobs -: engleski filozof iz X VIII veka, jedan od prvih modernih političkih mislilaca.

RAVNICE
Klio -: prema grčkoj mitologiji, jedna od devet muza - muza istorije.

REKE
Gaston Paris -: poznati francuski filolog s kraja HGH veka.
Kizdon Bek, Svejl -: reke u Jorkširu, u Engleskoj.

ROĐENjE ARHITEKTURE
Stonhendž -: mesto u Engleskoj, gde se nalaze
romlesi. kamene građevine neolitskog čoveka. .Katelrala u Šartru -: gotska katedrala u Francuskoj, s početka XIII veka.
Akropolj -: sveti breg iznad Atine sa hramovima i svetilištima iz V veka pre naše ere.
Blenhajm -: palata u Oksfordu, u Engleskoj, iz prve polovine XVIII veka.

MODEL
Roršah, Bine -: psiholozi, bavili se ispitivanjem inteligencije.

HORAE CANONICAE -: molitve (službe) koje po brevijaru monasi skupno i redovno obavljaju u određene sate, potsećajući se događaja povezanih sa Hristovim raspećem.

PRIMA -: prva dnevna molitva u šesg časova ujutro.

Žironda -: opoziciona stranka u Francuskoj sredinom XVII veka (otud i značenje: opozicija koja izaziva uzemirenost i pometnju).

TERTIA -: dnevna molitva u devet časova.
htonski -: onaj koji pripada podzemnom svetu s referencom na bogove koje je Zevs, zbacivši svog oca Kronosa, prognao u Tartar.

Veliki petak -: po hrišćanskoj legendi. dan kada je raspet Hrist.

SEXTA -: dnevna molitva u podne.
Princ ovog sveta (The Prince of this World) -: Sotona.

NONA -: dnevna molitva oko tri sata popodne.
Abadon -: u Apokalipsi, ime „kralja anđela bezdana", . Sotona.
Belijal -: prema Bibliji, sinonim za Sotonu.

VESPERAE -: predvečernja molitva oko osamnest časova.

Arkadija -: prema grčkoj mitologiji, idilična zemlja pastira i pesnika.

Utopija -: doslovno značenje, prema grčkom jeziku. „zemlja koja ne postoji"; prema Tomasu Moru. zamišljea država idealnog društvenog uređenja. (U svom eseju „Dingley Dell and the Fleet". Odn objašnjava jednom pasažu Arkadijca čiji je san Raj i Utopijca čiji je san Novi Jerusalim. Moto na vratima Raja je: „Čini šta hoćeš ovde je pravda". dok je moto za Novi Jerusalim: „U Njegovoj volji je naš mir".)

COMPLETARIUM -: molitva oko devet časova uveče. Perihoreza -: prema teologiji, uzajamno postojanje lica svetog Trojstva, jednoga u drugom.

LAUDAE -: jutarnja molitva.
Terminus -: Bog, zaštitnik međa u rimskoj mitologiji; sveti meteorski kamen u Rimu koji je stajao u otvoru Jupiterovog hrama.
Realni Svet (Middle - Earth ) -: zemlja kao mesto između neba i pakla, ili realni svet na suprot kome stoji svet bajki.

P O G O V O R

(beleška o pesniku)

Vistan Hju Odn, rođen je u Jorku, Engleska, 1907, godine, u porodici lekara. Još kao dečak, zahvaljujući sredini u kojoj raste, susreće se sa svetom geologije i tehnike, što u njemu pobuđuje želju da postane rudarski inženjer. Za vreme školovanja u Norfolku, Odn ispoljava interesovanje za biologiju, ali, došavši na studije u Oksford, 1925. godine, otkriva poeziju kao svoj poziv. Tu upoznaje Stivena Spendera, Sesila Dej Luisa, Mak-Nisa u kojima će, nešto kasnije, engleska književna kritika otkriti jednu od najkarakterističnijih pojava moderne anglo-saksonske poezije - Oksfordsku gruggu pesnika. Odn, u to vreme, proučava staru englesku poeziju, ali i stihove T. S. Eliota, bavi se psihologijom i istovremeno i sam piše. Posle svoje prve knjige Pesme (1928. godine), Odn postaje jedan od predvodnika mlade pesničke generacije. Knjiga je bila štampana ručno od Stivena Spendera, u ograni-čenom tiražu. Već u prvim pesmama Odn pokazuje svoj karakterističan enigmatski-izoštren stil i u mnogome kritičan, mada do kraja nedefinisan, odnos prema društvenim pojavama. Odmah po završetku studija, težnja da što neposrednije upozna svet i izvan granica Engleske, vodi Odna u Berlin, gde on provodi skoro dve godine. Tu upoznaje Rilkeovu poeziju, Brehtov teatar, kabaretske songove i nove psiho-analitičke ideje, sve to u haotičnoj atmosferi prednacističke Nemačke. Po povratku iz Berlina, Odn provodi sledećih pet godina u Škotskoj i Engleskoj i radi kao nastavnik. U to vreme objavljuje nove knjige stihova: Pesme, 1930; Oratori, 1932; Pesme, 1933. Stihovi iz tih knjiga nosili su pečat tadašnjeg Odnovog interesovanja za psihoanalizu i marksizam. Tada i nešto kasnije, on se interesuje za dramu, film, muziku; u saradnji sa Kristoferom Išervudom i sam, stvara nekoliko zanimljivih ali zaboravlješgh drama, sa Bendžaminom Britnom još u to vreme sarađuje na filmu. Njegova interesovanja i opredeljenja čini se da ga neopozivo vuku u politiku; dolazi do politički obojenog sukoba čitave grupe mladih pesnika sa T. S. Eliotom čija poezija je bila odraz njegovih aristokratskih ideala. Odn, koji u to vreme važi za jednog od najtalentovanijih mlađih pesnika, preduzima čitav niz putovanja po svetu: Island, Kina, Španija, Nemačka, Amerika. Pojavljuju se njegove nove knjige: Pisma sa Islanda, 1936. (zajedno sa Luisom Mak-Nisom); Poiedaj stranče, 1936 (knjiga je posvećena Eriki Man, ćerki Tomasa Mana, kojoj je Odn pomogao da napusti nacističku Nemačku time što se formalno oženio njom); plaketa Španija 1937; Putovanje u rat, 1939. (u zajednici sa Išervudom; u ovoj knjizi se nalaze Soneti iz Kine) i druge. Odn u ovo vreme pred rat upoznaje ideje Kirkegarda i dolazi do postupne ali definitivne promene njegovih nedovršenih uverenja. On 1939. godine odlazi u Ameriku gde se po izbijanju rata i definitivno nastanjuje, što mu je
često zamerano. Neposredno posle rata on uzima američko državljanstvo. 1945. godine pojavljuju se njegove Sabraie iesme, a ubrzo potom i nove knjige poezije i eseja, između ostalih None, 1952; Ahilov štit, 1955; Poklonjenje Kliji, 1960, Sabrane kraće pesme, 1966; Sabrane duže iesme, 1968, i drute. Od 1948. godpne veći deo svog vremena provodi u Evroni i to najpre u Italiji a zatim u Austrpji, gde i danas živp. Od 1956. do 1961. godine bio je profesor poezije na Oksfordu. Odi je dobitnik mnogih priznanja i nagrada, između ostalih i Zlatnog venca za poeziju u Strugi, 1971. godine. Njegova poslednja knjiga pesama izašla je 1964. godine sa naslovom Grad bez zidova.

Odnovo pesničko delo, iako još nezavršeno, već ima svoj puni značaj u našem vremenu. Posle tako značajnih i potpunih pesgška kakvi su u poeziji na engleskom jeziku Jejts, Paund i Eliot, koji su izvršili radikalno reformisanje kako pesničkog jezika tako i tematskog opredeljenja, javlja se svež i snažan Odnov pesnički dar. Snaga njegove reči krije se u veštini da nas sadržanim elementima pesme (prozodijskim i faktografskim) vrati svetu u kome živimo, zapravo jednoj neprekidnoj ljudskoj situaciji nedoumice i očaja, kada smo prinuđeni da učinimo nešto, jer smo tu. Čini se da je drama sadržana već u tom pejzažu napola gradskom a napola iskonskom koji Odn uočava u njegovim razbijenim elementima koji se manifestuju čas kao objektivne činjenice dostugše analizi antropologije, geologije, istorije, biologije itd. a čas kao sabrani trenutak neopozive odluke koju ne možemo da donesemo bez pogreške. Otud zabrinutost koja je korelacija ovih raznorodnih elemenata u ljudskom postojanju. Racionalizacijom ovakve nerazrešivosti nemoćan čovek pribegava religiji koja mu može reći „avaj", ali mu ne može pomoći. I tako se naš krug zatvara, od greha do ispaštanja, pri čemu smo nemoćni da se oslobodimo didaktičkog pamćenja tj. istorije. No Odn se ipak ne libi da situaciju unekoliko pojednostavi i da joj oblik kakav ona ima u nekom našem međuvremenu. Ljubav i ljudska sreća imaju svoje pravo i uvek osvajaju naše pomisli i zaborav.

Odn piše ljubavne stihove, epigrame, songove, sentimentalne -bluz-stihove, ali i tehnički savršene sonete, ronda, vilanele, balade, libreta itd. sve do karakterističnog svog belog stiha u konverzacionom ritmu sa najneočekivanijim razvijanjem misli i jezikom koji je pun paradoksa, duhovitosti, ironije, ali i nekog neizbežnog ljudskog patosa. Leksika mu je mešavina starih izopštenih reči, slenga, neologizama, idiomatskih fraza, klišea, i gnomskih skraćenja - jezik savremenog intelektualca.

U ovoj zbirci nalaze se stihovi uglavnom do sada neprevođeni kod nas. (Od ovde prisutnih trideset pesama dosad su bile prevedene četiri: Nema promene mesta, Najzad tajna je otkrivena. Ahilov štšp i Noneuzbircn V. X. OdnPoezija, Zagreb, 1964, prevod T. Sabljak; i None prevedene u časopisu Književnost, 6/1954. prevod Isidore Sekulić.)

Ove pesme su uzete iz dvanaest različitih Odnovih zbirki počev od zbirke Pesme iz 1930. (Molba) do dveju pesama iz poslednje Odnove knjige Grad bez zidova, 1969. (Oda Terminusu i Prolog u šezdesetoj,). Međutim, najveći broj pesama je iz zbirke Ahilov štit, 1955. (oba ciklusa: Bukolike i HORAE CANONICAE kao i pesma Ahilov štit.)
M - B

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License