U Mraku

U mraku

Niže se na duši udar za udarom
i sreću se samo kužni ostaci
života, po putu izrivenom, starom;
o, svi smo ovde krvavi ortaci
otac i sin, učitelj i đaci.

Već nam oltare plamen požara liže
i naš jauk nebo dostiže,
i nema sanjanja o majskoj seti,
jer će nam plamen pamet oduzeti.

O, krvava braćo u snegu,
ljubav i bog i život su trice;
stvarnost je jauk što caruje na bregu,
bombe i kamioni i krilatice.
I noć slazi,
i mremo tiho u toj krvavoj vlazi.

Sleđen naš osmeh zaluta na modre like
i uplete se u bore crne, teške,
ko krst na vrhu stare, čudne bazilike.
I sa suzama milujemo te slabe
umorne naše smeške:
utehe za nas nema.

U rovovima, nepoznati, turobni,
osuđeni, prezreni, kobni
čujemo uvek hladan krik grobni.
I put nam krivuda,
i trone nas lišće zeleno, i gruda.

Noć padne, i u ciku zagrli je tresak
paklen;
i delovi nas polete zrakom
kao krvav, krupan pesak
kao mehur šaren, staklen.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License