U Kolibama Smrti

U kolibama smrti

Oblak se nadvija kô pijan mesec
nad kolje u nebo ubodeno,
i teče crvena krv rekom.
I putevi su u magle utkani
što su legle po drveću.
Osećamo da po kućama našim senke kostura šeću,

u selu cvetnom, dalekom.

I ničeg nema što bi nas opilo u tom času,
i svi smo silni, krvavi atamani
u ovom klanju.
I zar da od lasta čekamo da na spasu,
ljubeči se po krvovima danju?
Već legnemo ničice u vlažne kute,
i slušamo kako tišine
zašapću slatko, pa ućute.

A iznad glava kiša nam se sliva,
i žuto, uvelo vlažno snoplje
sva nam je prespektiva.
Iza grma ako padnemo kad otvor smrti zasjaji, ─
to su svi važni događaji.

I požar su užasni pohotno valja
preko svih reka, mora zemalja,
Umrećemo i mi, sutra, ili nešto kasnije,
Smrću, vrelom, podmuklom.

(Zar nije još užasnije
živeti dan-dva sa lobanjom puklom?)

Beli, porušeni zvonici zabrinuti strče
i misliš da će odmah da potrče,
i da odu u neznano ─ sanjano.

I ničeg nema što bi u nas unelo čistoću,
jedno očajno gromovito ‹‹ hoću ››,
ili po glavi jedan strahovit udar,
pa da se već jednom svega zasitimo,
krvavi i razbarušeni.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License