Tu Fu

Tu Fu 712 770
SLIKA SOKOAA
Sa bele svile
Podižu se studen i vetar -
Tako je taj soko
Veštom rukom naslikan.
Nakostrešio se,
Pogleda tmurna, divlja,
Krila podigao
Gotov da jurne za pticom.
Uzvikneš li,
Čini ti se - poleteće,
Probudiće se
Njegova duša ratnička,
Baciće se
U boj na ptičje jato,
Krvlju i perjem
Pokriće ravnu stepu.

JESENjEG DANA SENAM SE AI TAJ PEA
O, Li Pe! Lepotu,
Savršenstvo i boju
Tvojih stihova i slobodnu
Misao tvoju
Spreman sam da uporedim
Sa divnim Juj Vinom,
A i Bao Čaou sličan si
Svojim pesničkim činom.
Dok ja u prestonici gledam
Ulice pune cveća,
Ti na jugu tugu tuguješ,
Sam i nesrećan.
Da li ćemo opet kao nekad
Uz bokal vina moći
0 poeziji da razgovaramo
Neke tihe noći?

STIHOVI 0 TOME KAKO JE JESENjI VETAR SRUŠIO KROV OD ŠEVARA SA MOJE KOLIBE
Jesenji vetar duva
Sve jači i ljući,
Svoje razbojničke
Poslove svršavajući:
Sa moje kolibe,
Trščane i male,
Četiri sloja ševara
Srušio je kao od šale.
Čak preko reke
Odlete deo krova
I tamo se rasprši
Kao da je od snova.
Drugi deo, ponet vetrom,
Kao krilata rana,
Ostade na drveću,
Između grana.
Ostalo pade na prud
Kao topla kišica
I ceo krov nesta
Kao dim, kao ptica.
Dečaci iz okoline,
U svojoj dečjoj zloći,
Podsmevahu se mom bolu
I mojoj nemoći.
Poput lopova oni,
Usred dana bela,
Ostatak krova odvukoše
Daleko od sela,
Nekuda u polje,
U tamni šums1si gaj,
I njihovoj dečjoj igri
To beše kraj.
Snemogao, više se
Ne nadam ničeJL
I prestah na male
Rušioce da vičem.
Osloniv se na štap
Starački, srcem propet,
Pored prozora svog
Stojim opet.
Utiša se vetar
Iznad pustog dola
I oblaci postadoše
Crni kao smola.
Uvlačim se pod ćebe
Kao pod komad streje,
Ali kako ono
Starca da zgreje
Kad pohabao ga je
Već odavno znoj
I u nemirnom snu
Sinčić moj?
A kiša iz daleka
Stiže i studen bljuje,
U mlazevima
Krevet mi zapljuskuje,
Ispredajući ih
Kao niti konopljane
I ne misleći ove noći
Da prestane.
Ionako već slomljen
Životom i nerodicom,
Kako ću ovu noć,
Punu bolnih rana,
Pokisao da probdijem
Do sutrašnjeg dana?
O, kad bih mogao
Takav sagraditi dom
Pod čijim bi čvrstim
I velikim krovom
Bilo milion svetlih
Soba kao milion vila
Za siromahe o koje se
Sudbina ogrešila!
Vetra i kiše da se
Ne boji sirotinja,
Jer bio bi stamen
I visok kao planina.
I kad bih takvo zdanje
Još za života
Mogao videti na javi
Iza svoga plota,
Ne bih žalio da ostanem
I bez svoje izbe hude,
Pa čak i da me nema, -
Samo da tako bude!

STIHOVI U SEDAM STOTINA REČI O TOME ŠTA MI JE BILO NA DUŠI KAD SAM IZ PRESTONICE POLAZIO U FINSJANG
U Dulingu,
U bespssličarskoj odeći,
Iako već ostareo,
Uma sam još odveć kratkog
Kad sam mogao
Učiniti greh najveći:
Da se sa Ci i Se
Ja, pesnik, uporećujem.
Ne, jednostavno,
U dvoru nisam poželjan
I treba što pre
Bez gunćanja da otputujem.
Kad umrem, shvatiće da sam
O prostom narodu bar
Do kraja svoga puta
Mislio s ljubavlju,
I lutajući putevima zemnim,
Svog srca neutasli žar
Predavao sam narodu
Svom dušom, suprotno od vas,
Gospodo, za koju je moja
Ćud smešna i glupa.
Ipak, sred bučnog pira
Čuje se moj glas!
Nije da neću da odem
Daleko od žagora ogavnog
I da živim ne znajući
Za tugu i brige, -
Ali od gospodara,
Nalik na Šunga slavnog,
Rastati se nisam mogao,
Veran svom običaju.
Ne smem da tvrdim
Da danas baš nema
Spoeobnih ljudi
Da našom zemljom upravljaju;
Ali kao što k suncu stremi
Suncokret sličan satu,
Tako sam i ja stremio
Da veran sluga budem.
Često tako razmišljam
O vrednom mravljem jatu
Koje se skriva
U tišini svojih jama.
A ja sam, naprotiv, žudeo
Da se kao pravi muškarac
Na okeai otisnem
I predam daljinama,
Daleko od milosti
Surovih velmoža.
Za to jedino i vredi
Živeti na svetu.
Neka me zaborav pokrije
I u rane mi se pretvori koža,
Ali ulizicama, eto,
Sličan ne mogu biti.
Ojuj Ju i Eao Fu
Nisu tako patili, -
Stidim se,
Ali se ne mogu izmeniti.
Vino i tuga skoro je sve
Što mi je preostalo,
Ponekad i pesmom pokušavam
Da ugušim moru.
Sada Je već zima
I lišće je opalo,
Bregove bi da odnesu
Vetrovi surovi i moćni.
Nebo se namrgodilo
I preti vejavicom
Dok posrćem i padam
Kroz ovaj pakao noćni.
Prsti mi se ukočili,
Noge iznemogle još za dana,
I pojas mi se razvezao
Kao za inat,
Ali do zore ću se valjda
Dovući do Lišanga,
šl Gde gospodar piruje
I gde svirka gruva.
Lepršaju se zastave
Kao u prestonici,
A na prevojima planina
Garda stražu čuva.
Vrela para se diže
Nad Jaočijem
I bljesak oružja s visa
Pogled zaslepljuje.
Ovde gospodar gostima
Priređuje prijem,
I opet čujem muziku
Što razleže se poljem.
Ljudi u ogrtačima
I s kićankama dugim
Ovde se mogu kupati
I pirovati do mile volje.
Ali svila što u dvoru
Sjaj i ukras je česti,
Plod je ženske nesanice
I prstiju mnogih,
I bičevanja muškaraca
Do krvi i besvesti,
Posle čega su se dažbine
Obrele u ovoj kući …
I ako je gospodar
Naš milostivi,
Tu sjajnu svilu
Velikodostojnicima darujući,
Hteo da mu vlast
Poštena i pravedna bude,
Nije li on poklone svoje
U vetar bacio?
Da, ovde je činovnika mnogo,
A prave rodoljube i ljude
Nigde srcu da naćeš,
Kao da je zemlja ova tuća.
I čuo sam još da jela,
Ukusna i mnogobrojna,
Doneta iz Belog dvora,
Ovde jedu iz zlatnog posuđa.
I u prestonoj dvorani
Tri nebeske vile,
Naga pleća ogrnuvši
Prozirnim muslinom,
Uz zvuke flauta
Što po krvi mile,
S gostima provode
Vesele noći i dane.
I začinjenom supom
Iz kamiljeg kopita
Dostojanstvene starce
Ovde okrepljuju i hrane,
Vino i meso mirišu
Kraj ljubavnih uzglavlja,
Dok na drumu kosti
Razvlače se mrtvačke.
Od rsakoši i pira
Do tuge i bespravlja
Korak je jedan i od njega
Težeg prekora nema! . ..
Dvokolicu na sever okrećem
Ka rekama Cing i Vej,
Jer čini mi se da nepogoda
Još veća se sprema.
A na rekama led
Gomila se uz grmljavinu
I ceo vndik liči na grad
Razoren zemljotresom.
Možda s planine Kuntung
On stremi u daljinu
Da Nebeski Stub
S treskom odrubi?
Ploveći most još je tu
I čitav je, srećom,
Samo grede nepouzdano
Škripe kao gladni zubi,
I putnici, kroz nepogodu,
Svi sa istim snom
O kolibi i svojim bližnjim,
Žure da ga preću.
Odavno već nema
Moje porodice sa mnom.
Razdvojili su nas
Sneg i udes kleti.
Moram se s porodicom
Sastati što pre …
I najzad ću, evo, svoje drage
Ponovo videti! I izmeriti ga
Ja nikad neću moći!
Stižem kući, a tamo –
Ridanje i strašan nespokoj:
Od gladi umro je
Sinčić moj!
I da li da ja, otac,
Skrivam očaj svoj,
Kad i dobri susedi
Oplakuju moju sudbinu?
I da li da ja, otac,
Ne zaridam od bola
Zato što je glad
Uzela život mome sinu
Baš kad su u polju
Plodovi zrili,
A moja ostava i tada
Bila je prazna?
Celog života nisu me
Porezom dužili,
Ni za vojnički pohod
Poziva udostojili.
I ako je tako
Moj put čemeran,
Kako li je tek patio
Prost narod moj?
Kad o njemu mislim
Beskrajno mu veran,
I o vojnicima palim.
Za tuđe slatke noći, -
Granice nema mom
Žestokom bolu

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License