Sa Orijenta

SA ORIJENTA

RISTO RATKOVIĆ
PROSVETA IZDLZAČKO PREDUZERgE SREIJE BEOGRAD 1955

O PESNIKU: RISTO RATKOVIĆ

Risto Ratković se rodio 3 septembra 1903 godine u Bijelom Polju, u trgovačkoj porodici. Osnovnu školu učio je u rodnom mestu, a gimnaziju je završio u Novome Pazaru 1923 godine. Te iste godine došao je u Beograd i upisao se na filozofski fakultet, koji je završio 1936 godine. Dugo vremena živeo je u Beogradu bez stalnog zaposlenja; od 1928 do 1931 godine radi u Ministarstvu proszete, a 1931 prelazi u Ministarstvo spoljnih poslova kao računski činovnik. Odatle odlazi, 1938, u konzulat u Lilu, u Francuskoj, gde provodi od 1938 do 1940 godine; posle pada Francuske živeo je godinu dana u Egiptu, a zatim odlazi u SSSR, gde je proveo sve vreme rata - četiri godine. Po završetku rata, 1945, zraća se u Jugoslaviju bolestan, živi nesređeno, radeći intenzivno kao pisac i prevodilac sa ruskog jezika. Umro je 18 juna 1954 godine.

Objavio je sledeće knjige: Mrtve rukavice, poezija, 1927, Ćutanja o književnosti, kritičke okice o savremenicima, 1928, Zoraj, drama, 1929, Nevidbog, roman, 1933, Dodiri, pesme, 1952 godine.

Ratković se knjižeznošću bavio još dok je bio u gimnaziji, a intenzivno je počeo da piše po dolasku u Beograd, 1923, opredelivši se za modernizam. U godinama posle Prvog svetskog rata, u koji je ušao kao dete a iz koga je izišao kao zreo čovek iako još sasvim mlad, Ratković je osećao da se ne mogu kazati starim formama osećanja koja su preživeli on i njegovi drugovi. Tražio je formu, tražio je izraz da kaže ono svoje najdublje. I u vremenu kad su nicali gotovo svakoga dana razni „izmi", Ratković je bio jedan od onih koji su sa mnogo smisla i talenta tragali za drukčijom formom da izraze svoja treperenja, svoju misao i svoj doživljaj. Učestvovao je kao pokretač ili urednik u osnivanju čitavog niza modernističkih časopisa i edicija koji nisu izlazili duto (Večnost, Refleks mladih, Čaša vode, Bela revija). Kao rezultat njegovog rada tih godina, shvatanja i gledanja na život i književnost pojavila se, 1927, tanka knjižica stihova i poetske proze Mrtve rukavice.

Teško živeći, Ratković je nastavljao uporno da piše, produbljujući svoj izraz i šireći svoju kulturu. I već zreo, ea jednim lepim osećanjem za književnost, objavljuje knjižicu kritičkih skica o savremenicima Ćutanja o književnosti, 1928, a posle toga dramu Zoraj, 1929. Jedno vreme sarađuje u Srpskom književnom glasniku, prikazujući kratkim i sadržajnim beleškama nove knjige domaćih i stranih pisaca. Za sve to vreme objavljuje pesme koje su sve dublje po unutrašnjoj intonaciji, po smelom i nekonvencionalnom izrazu. Objavio je i nekoliko eseja u kojima je tumačio smisao, izraz, stil i tehniku modernizma.

Beskompromisan, mlad i snažan, Risto Ratković živi samo za književnost, uči stalno, traži i piše; pokušava da se izrazi i prozom. U Srpskom književnom glasniku štampa nekoliko odlomaka iz svoga romana Nevidbog, koji u celini objavljuje 1933 u Savremeniku Srpske književne zadruge. Docnije, Ratković je prihzatio filozofski materijalizam i pisao je i propagirao napredno orijentisanu književnost. U to vreme sarađuje u Našoj stvarnosti od prvih brojeva, ali pod pseudonimom, jer je za njega bilo opasno da potpiše svoje ime ispod priloga štampanih u naprednom časopisu. Posle rata, od 1947 godine, vrlo živo sarađuje u mnogim časopisima i listovima beleškama i ocenama novih knjiga,

Delo Rista Ratkovića nije obimno ali je zanimljivo kao svedočanstvo o vremenu i piscu. Zanimljivo je po neprekidnoj živosti duha, po upornosti da se na svoj način kaže svoj doživljaj i da se u moru istih izraza i misli izrazi nešto sopstveno. Ima lepih ostvarenja naročito u njegovoj knjizi pesama Dodiri, koja pretstavlja izbor njegovog dotadašnjeg poetskot rada, i u romanu Nevidbog. Neke njegove pesme pretstavljaju sugestivnu, toplu poetsku reč darovitog pesnika koji nikad nije bio dovoljno zapažen, ali čije su pesme često ostajale u sećanju.

U svojoj jedinoj većoj prozi Nevidbog Ratković nije dao dublju i širu koncepciju romana, nego niz živih i zanimljivih odlomaka koji snažno slikaju ljude, događaje, sredinu, vreme i Prvi svetski rat; u pojedinim odlomcima dao je nekoliko sugestivno naslikanih likova, dramatičnih sukoba, boju i atmosferu sredine i sliku vremena. Nevidbog je zanimljiv i stilski, svežinom jezika i bogatom slikovitošću metafora.

Ratkovićeva poslednja, posmrtna knjiga pesama Sa Orijenta pretstavlja poetsko uobličenje njegovog doživljaja Egipta, u kome je on bio 1941 godine, sunca, pustinje, peska, piramida, ljudi, žena i dece, rata, prošlostii sadašnjosti zemlje koju stalno prži sunce, koja ima veliku prošlost. Ima u ovim pesmama toplih lirskih evokacija, živih vizija, gorke ironije i sugestivnih realističkih viđenja. I sve je to rečeno grčevito i zgusnuto, a deluje jednostavno kao otkinuti blokovi stena.

Milivoje Ristić

MERIMA

- Ti tražiš ljubav, mladiću - kaže mi stari Arabljanin, prodavac bičeva za muhe.
- Ne znam.
- Potraži unuku moju … Sto godina neka živi, jadnica! Ali da umre, srećna bi bila… Alah neka mi oprosti.
- A gde je ona?
- Po Kairu luta, po Aleksandriji.
- Kako da je nađem?
- Idi po barovima, gds se ljuto piće pije, gde se gorka pesma peva. Tamo su rapavi glasovi. Tamo je Merima.
- Kako izgleda ona?
- Poznaćeš je po ludilu.
I lutam. Zveče đerdani, sevaju gola kolena, krešte tamnagrla. Merime nema.
- Merime nema- kažem prodavcu bičeva za muhe.
- Naći ćeš je, mladiću. Potraži iglu u pustinji.. Ona ima rapav glas. .. Naći ćeš je po ludilu.
- Od čega je, striko, luda?
- He, sinovče. Priča je to. Bila je devojčica. Telo joj neprobeharano.
A beše silan beg, trostruka muška snaga kod njega. A bogat. I kupi on Merimu za deset dana.
Iziđe od njega Merima - luda.
Pa je porasla. Ljubav je išla njenim stopama, zver.
Pa je pevala, pa je igrala. Ljuta je bila. Od svega se strašila, od sveta se plašila. Samo je bežala.
Igrala, pevala, sve luđa. Iz mržnje vodi ljubav. Samo se straši.
- Je li lepa?
- Kao zmija. Potraži iglu u pustinji. Oči - ljubičice. Požar u očima.
Izgorećeš ako je nađeš. Čuvaj se. Živela sto godina! Ah, smrt bi joj lakša bila. Idi. idi!
U tramvaju, na mostu nilskom Kairo - Zamalek, devojka. Oči - ljubičice. U očima požar. Kosti joj zveče.:
Podozrivo je gledaju putnici, Ona povika: „Hulje! svi ćemo istim putem."
Iskoči iz tramvaja. Za njom ja. Ali svet vri, vri, izgubi se.
A svet raste. Niče. Niče iz zemlje, kulja iz kuća. raste na krovovima.
Širom se otvaraju prozori, lupaju prozori. Žene lavorima prosipaju mokraću s prozora. A sunce, sunce… kao benzin mokraća gori.
Nema Merime. Lutam. Silazim sa sunca u podrume. Pijem hladan šerbet ljubavi, Merime nema.
A jednog hamamskog dana, jednog znojavog dana, potrčaše žene za kovčegom, leleču, biju se u grudi.
- Ko je to umro? pitam..
- Ona - tužno odgovara jedna baba.
- Merima? upitah nasumce.
- Da, Merima.

SMOKVE U PUSTINjI

Po pustinji hodam.
Beskrajan pesak, vreo.
Ognjeni lav riče sa neba.
Idem.. umsrim se, sednem, i polako ludim.
Izukrstiše se java i san. Od sunca.
Tu i tamo poneka smokva raste, retke - puškom da ih gađaš. Zbog njih i ovaj pesak nekome pripada.
Idem pod šator čuvaru, Arapinu jednookom.
- Zdravo neka je tvoje ćoravo veličanstvo!
- I ti još bolje da si, krilati junače. Šta hoćeš u ovom pesku? Kakva li te boljka tišti, đidijo u velikim cokulama? Tako mi proroka, i moje bi noge u njih stale zajedno s tvojima.
- Hvala na dobrodošlici, potomče Ramzesa i prvog i poslednjeg. Očaran sam gostoprimstvom. No reci mi, premudri, ko je od nas pametniji, ti što čuvaš ovaj pesak, ili ja što ga ne čuvam?
- Alah to zna,: sinovče. Sedi!
- Ko te plaća i koliko plaća, starče? Sigurno imaš pravo da ove ćelave smokve bereš?
- Da ih berem pravo imam, da ih jedem - ne.
- A ko ih je izbrojao?
- Alah.
- Ja - selam! Ko te plaća, reci.
- Plaća me Jusgolafija i Teškoslofakija… Pretiče - od vojnika hleba i konzervi. Veri najs! Nego idi, zetar dolazi. Oči čuvaj.
Odoh, ali kasno. Dunu vetar. Zateče me između peska i peska. Neba više nema. To je leteći pesak što se nebo zvalo.
Iziđoh na besno more.
Velika voda riče, zapenušala se grdno.
Legoh a voda potrča na me.
Pokri me i ode, pa opet evo je na me. Vetar nanese pesmu Arapina. Bog i dosada cvili mu u glasu. To je pesma jadikovka onog moga slepca.

PRIVIĐENA DECA

Zovu me sa dna pustinje deca.
Eno ih u haljinicama.
Zovu me, lutam ispod neba.
Mami me vatra iz šatora jednookog starca.
Kako su teške ove zvezde!
Kako ih je puno, krcato nebo!
- Dobra neka ti je ova noć, stari!
On se lenjo okrenu sa boka.:
- Zar opet ti? Što se ne odmaraš? Kakav te glas pustinje zove, jadniče?
- Zovu me mrtva deca.
- Koliko dece?
- Mnogo, stari. Rat je ovo golem.
- Alah neka je s tobom! Sedni malo dok ne prođu senke. Drži ovu mrtvu zmiju, da ne pošašaviš.
Izukrštali se snovi i java. Od sunca.
Dečica pognute glave, u strogom redu, idu pustinjom. Pevaju tiho.
Deca su to ispod ruševina, ispod bombardovanih kuća..
Ustala sa dna mora, s potopljenih lađa.
Iz jama, zajedno s majkom zatrpana!.
Deca presvisla od tuge, crkla od gladi.
Deca nevina, strašnoga rata žrtve.
Nebo se spušta, iskri se pesak, a gore mrak. Crno.
Nema više. Padam.
I gle, pustinja pobele, kao okrečena.
Otišla su deca, diglo se nebo, i otišao mrak.
Mravinjak razuma se budi. Uzbuna!
Grme avioni, bacaju rakete, osvetljavaju.
Samo kad nisu deca!
Klečim od smeha.
Ne, mene uplašiti neće: pucaj!

DVE ZORE

I

Velika pepeljara. Sve cigarete
ispušene.
Senke pucketaju.
Neko nevidljiv krši prste.
Ssba je puna pustinje. Kad noć posta rumena, ugasih lampu u prozoru.
Pred zoru odoh u njenu bivšu postelju, da je sanjam..
I ona se javi. U telu beše vesela, a u licu tužna.
U rasvit zore videh dve slepljene sveće gde se cepaju jedna od druge, a kanda i gase.
I čuh njen glas, beše u vidu osmeha.
Otkinu se i pade kao srebro;
Neko je negde odlazio, a ja sam plakao.
Rastanak nije više bio sa njom, ali ma s kime se rastajao, to je bivao rastanak sa njom.
I sve tako, dok se ne razdani.

II
Iziđoh u pesak, bos. A on hladan kao sneg, i mokar.
Anđeli i demoni mokrili svu noć.
Po pesku mnogo tragova - ptice, mravi, zmije, šakali - bezbroj životinjskih naroda.
Pustinja noću ne spava.
I dva ljudska stopala: ko li je to noćas prolazio bos?
Nije li to bila Tais Aleksandriska, njena sen… Ona devojčica iz mornarske krčme.. . Ona zanosna igračica… Ona glumica opojna… Ona isposnica čudesna i kaluđerica.
Anatol Frans veli da je na samrtnom času ugledala boga.
Istoh se zarumene. Sad će i crvena truba sa vidika.
Odoh na more. Ono umireko, oprano, lepo..
I videh dve- vojske kako jedna od druge u isto vreme beže. I obradovah se.

ZAMALEK

Bogataško ostrvo grada Kaira.
„Plavi Nil" je mutan,
žut kao oranje.
Paše se izdvojile od svog prljavog naroda. Za njegov znoj kupuju kinesku svilu, pariske mirise. Narodne ruke zidaju im vile, tkaju kadifu, neguju cveće. Elektrika, staklo, mermer, luksuzni klozeti, cveće.
Tu je sastanak cveća iz Misira.
Balkoni, terase, bašte - sve peva od cveća.
Boje se utrkuju, gospodu da razonode.
Crveno se kikoće, plavo se osmehuje cveće, žuto se gordi od bluda, rumeno boluje od lepote, zeleno stražari, belo se igra stida, ljubičasto intrigira, mrko cveće špijunira.
U svakoj bašti po ceo harem boja.
Prazničnim ulicama tihim idu drvoredi. Sa drveća kruni se cveće.
Klize lakovani automobili, senke huje, izlaze leptir-žene.
Za svaki osmeh njihov po ceo dan radi stotinu felaha.
Treba osmeh da je izrađen fino, prefino.
Peni se lepotom Zamalek, ostrvo bogataša.
Tu žive gomile paša.

PREDGRAĐA

Idem po gradu večitog sunca.,
Nijednog oblaka, a nebo žuto.
Nebo od ćilibara.
Vetar pustinjski digao uvis nevidljiv pesak.
U dece plave oči, plave ljubičice.
A zatim, sirotinja zatim oboleva.
Hiljadu očnih bolesti u zemlji faraona.
Sparušene žene vode krmeljivu decu, vode hodžama na lečenje.
Sretam ljude, žene, mnogo žena. Oči, grudi, kolena, leđa.
Radnici čuvaju do kuće hleb, tanak i crn. Čuvaju ga, da ne pojedu sami.
Pred pekarama gužva. Psozke, tuča, vrisak, policiski pendrek po glavi.
Slastičarnice pune kolača - torte, baklava, halva, kadaif …
Pred mesarama gužva. Psovke, tuča, vrisak, policiski pendrek po glavi.
Gostione pune pilića, riba, salame, jestiva raznoraznih.
Džamije, džamije, džamije. Iza svakog ćoška alah vreba.
Nargile, dahire, čočeci, vrisak.
Afrika trbuhom igra.
Od sunca, od sunca.

GOLUBOVI

Uzburkana pustinja pokraj puta ostavi nas najzad i ode ustranu.
Auto drumom juri, u njemu ja i tumač, blag i mudar domorodac.
Ceo mi džep jedan pun sitnih novčića.
Selo Abusir.
Krivudave ulice, tesne, visoki zidovi zemljani.
Selo pusto. Radnici otišli u polja na setvu,
u polja pritajena, što će uskoro da buknu.
I nikoše dena, grunuše odaszud.
I golubovi, jata golubova.
Kuće prazne, postelje gole, u svakoj kući po kavez.
Golubovi.
Golubovi.. deca, gukanje, žagor.
Izleteše novčići iz džepa.
Padoše deca jedno povrh drutog.
Jagma, psovke uzavreše.
U kući jednoj popismo čaj.
Šećera nema za čaj.
Golubovi, žene oko nas.
Natrag.
Treba se probiti kroz decu,
i opet iz džepa pljusak.
Kola odmiču brže, za nama čopori, čopori.
Kamenice!
O, pa da - ja sam stranac! Stranac!
Golubovi, golubovi …

CAR

Sunce, ah, u sve pore se uvlači.
Pune mi oči i puna utroba sunca.
Zatvaram se, zavese navlačim, a sunce tu.
Kad ga napolju nema, ono je u meni.
Oh, umoran sam.
A tu negde blizu, i daleko tamo-, rat.
I veličaju se junačka razbojništva.
Jedan proplanak zelene trave,
Jedan potočić vode hladne –
I ja bih bio car.

VOJNICI
Noć aleksandriska:
Puno nebo ptica.
Crna, trezna i pijana, bela
Promiču lica.
Arapi i Južnoafrikanci,
Novozelanđani i razni
Sloveni, Englezi i Australijanci –
Krklja pesma i mesec šeni.
Bombardovan ljubavi kraj.
U senci ruševina šapuće Arapka.
Pijani mornari tetoviraju raj.
Psovke, prelivene smehom svaka.
Treba ga čuti, taj definitivni smeh.
Smeh u lice besmislenoj smrti.
Gladni sveta, žedni zaborava,
I uzek umorni, umorni vojnici.

PLAMENA ZAVESA

Očeličilo se nebo, pišti strava.
Jato bombardera ostrvilo se na luku Aleksandrije, na ratne brodove u njoj.
Mrak, ni sebe ne vidim.
A onda se provali. Bezbroj topova ruknu gromovsku vatru.
Zemlja se ispod nogu izmiče, srce se u grlo' penje.
Sam na ulici. Kao u tunelu.. . (ako naiđe voz…)
Ko zna koliko traje. A onda muk.
Je li razvaljeno nebo? Ne, samo se rastresle zvezde.
I, kao devojka iza ugla, iziđe iz oblaka mesec, i obasja, i obasja.
Gledaj onu poslednju crtu,
koja se sa tvojim okom sliva:
tamo se more
u nebo uliva.

RAZGOVOR BOGOVA

Jednog dana Sunce prestalo da greje, a sjaji kao uvek. I Nil prestao da teče..
To se bogovi sunca i Nila, Ra i Krokodil na razgovor sastali.
Ra: Volim ovu drevnu zemlju. U njoj sam prvog bika na žrtvu dobio. Njeni su mi sveštenici u hramovima mračnim mirise palili.
Krokodil: Da, bogovi su pohlepni na žrtve. I ja sam nekad u Nilu imao dosta ljudskog mesa.,
Ra: O, ne boj se, imam ga ja i sada. Ljudi se još uvek ubijaju. Po tamnicama, na međama njiva i država, na ratištima. Na stotine, na hiljade, na milione.
Krokodil: Šta ti sve vredi kad nije u tvoju slavu?
Ra: Da, nije u moju slavu, moram da priznam. Ali se krv sa zemlje puši, i k meni teče..
Krokodil: Ne u tvoju slavu. I nema više himni za te.
Ra: Nije istina. Skoro mi svi pesnici pevaju.
Krokodil: Ima ih puno i mračnih.
Ra: I lepe žene svlače se gole preda mnom.
Krokodil (ljubomorno i snuždeno): A preda mnom neće ni ružne.
Ra: I ja ih toplo grlim. Nijednu ne propustim. Jer se moje ruke pružaju brzinom od trista hiljada kilometara u sekundi. I u mrak se probijam.
Krokodil: Ti si lopov!
Ra: Ne, to može biti samo čovek.
Krokodil: Mnogo se hvališ . .,.
Ra: Šta ćeš kad mi se raduju čak i oni što imaju ogreva zimi.
Krokodil: Ovde nema zime …
Ra: Carstvo je moje mnogo veće nego što možeš ti da zamisliš.
Krokodil (uvređeno): More, da nije mene, da nije vlage moje, ti bi krepao od žeđi.
Ra: A bez mene bi se ova dizna zemlja u močvaru pretvorila.
Krokodil: Bez mene u njoj ne bi ni travka ni misao rodila.
Ko zna dokle bi se Ra i Krokodil prepirali, da im ne isteče vreme. Jer, i bogovima dođe vreme.
I odoše Ra i Krokodil na svoja mesta. I sunce poče da greje, i Nil poteče.
O, blagoslovena, triput plodna zemljo faraona!
Glad u Asuanu!

KRALj

Kralj u Asuanu!
Novine egipatske na arapskom i francuskom obavestile svet da je njegovo veličanstvo kralj pritekao u pomoć stanovništvu Asuana, u kome hara glad.
Plemenito, roditeljsko srce njegovog veličanstva raznežilo se nad bedom koja je snašla Asuan, pa je njegovo veličanetvo blagoizvolelo doputovati na lice mesta, i premilostivo, naredilo da se nevoljnicima pomogne iz sredstava njegovog veličanstva. I tako dalje.
Bile su preduzete mnoge mere obezbeđenja kraljevog odlaska i povratka.
Nebo vruće i plavo. Ali se najednom zametnu oblačak, poraste brzo, zgusnu se i namršti. Pade nekoliko kapi.
Na ulici se zaustaviše tri domoroca, pogledaše u oblak, pa u zemlju.
- Palo je deset kapi, tako mi proroka! - reče jedan od njih.
- Deset! - začudi se drugi zureći preda se, kao da broji dukate - zakona mi, lud si. Bio vam ja kurban za bajram ako nije i trideset palo.
Treći zamahnu prutom kao da hoće da udari po njima:
- Dobogda ja s mumijom spavao ako nema više od pedeset.
I tako doteraše do dvesta.
Iz oblaka pade još jedan pregršt, i nagađanje poče iznova. Ljudi su zurili čas u nebo, čas u orošenu zemlju pod oblakom.
Policajac uoči tu grupicu, posumnja da nije neka zavera.
- Hej, prokletnici - dreknu i zapreti pendrekom., - Izbacite vi iz glave preterane misli! Kući, nevaljalci jedni!
Tri Egipćanina se zgledaše, raziđoše se. Raziđe se i oblak.

VOJNIČKA KANTINA U PUSTINjI

Skupili se narodi razni pod šatorom, visokim, dugačkim. Stolovi pokriveni pićem. Duvanski dim se do peščanog patosa spušta, puzi, u pustinju odlazi. Engleski, arapski, poljski, hinduski, srpeki, francuski. ..
- Dosadno kao mrve hleba u postelji.
- Ko? Ko je propao? Što da propadnem? Mene čekaju hrave kod kuće, a tebe?
- Svaka se žena ogadi…
- Ja sam moju voleo samo kad spava.
- Bravo! a ja čeznem.
- Gladan sam ženskog mesa.
- A on njemu nož u leđa .. .
- Kako? Nož u leđa?
- Da, nož u leđa …
- Hej, Džoni, hej Džoni,
Džoni, Džoni, Džoni…
- Dokle će ovaj rat?
- Faken Džermen!
- Konjaka ovamo! Brzo!
- Ovu zmiju nosim u džepu da me od metka čuva.
- Napolje toga majmuna!
- Daj mu da pije.
- Vezak vezla bolna seja,
Vezak đurđevak.
Zeleni se mlada leja,
Mrtav osmejak.
- Šta se bečiš! sutra ćeš da pucaš …
- O ne boj se - ja sam iz Legije stranaca. Nema te straže kroz koju ne bih ja prošao.
- Zamisli, ovo je bilo letovalište za siromašnije bogataše. Agami-. ..
- A šta ti misliš? more privlači. Pogledaj kako huči …. A zvezde se uskomešale.
- Jesu li se pašinice gole kupale? sasvim gole.
- Daleko je Indija - nosim je u ovoj bradi.
- Šta je s tim pivom?
- Hej, Džoni, hej Džoni,
Džoni, Džoni, Džoni…
- Kolko vreme, molim da li znate?
Sati tuku tek da prozanate.
- Ko će od nas živ kući doći…
- Ha-ha-ha!
- Ala huči ovo more!
- Ja čujem samo ženu. ..
- Žena rezi…
- Nije istina.. . žena je furuna u žarkoj pustinji.
- Znate šta sam sanjao … Da su mi deca na krilima poletela k meni… Ali ih nema…
- Sutra idem u ambulantu. Protrla mi se koža.
- Šta vi tamo vičete! Ne čujemo ni vas ni nas.
- Ne brini, biće i gore. ..
- Ne, bez alkohola i čokolade ja na front ne idem.
- Zašto si bio kažnjen?
- Nasmešio sam se kad sam generala pozdravio.
- Eh, što sam tužan!
- Gledaj u pesak, to pomaže.
- Ja odoh.
- Idi!
- Mi vojnici - verenici smrti, Svakog dana čeka nas venčanje.
- Nemogj da gnjaviš.
- Beše vedar dan kad su me uzeli. Žena je plakala.
- Moja se još ni rodila nije.
- Rodiće se.
- Meeeca limburga, kad se majmuni šišaju.. .
- Ja se ipak nadam.
- Nadaj se, nadaj.
- A šta je francuski Otpor?
- Živeli partizani Jugoslavije!
- Živeli!
- Ako se vratim kući otvoriću krčmu Bestragiju.
- Biću ti prvi gost.

SFINGA

Ispečen od sunca, lutam.
Treperi mermer, diže se uvis.
Po izlozima od pamuka sneg.
Pijan od sunca, pevam naglas:
Snijeg pade, drumi zapadoše,
Dragi dragoj doći ne mogaše.
Ne pomaže.
Sunce hara, i nigde žive duše.
Prate me aveti iz grobnica drevnih.
Sveštenici i velikodostojnici, carice i princeze, carevi.
Snofru, Heops i Hefrena, Safura i Neferirkara, Ahtoj i Merikara.
Predvodi ih razbludna špijunka.
Ime joj ostalo nije, tradicija priča.
Zove se, recimo, Amunahaira.
Žene su besno kapiju zatvarale,
od lepote njene, ulicama kada je išla Amunahaira.
Idemo svi u Gize, tamo su velike piramide.
U tramvaju plaćam za celu tu bulumentu
(ne tražim od funte kusur).
Veličanstvena glupost, te piramide! Nijedne reči više.
Sedim pred Sfingom, zaboravljam gde sam.
Gleda u Tajnu zenica mudrosti.
Živa sliko prolaznosti!
Niže se dan za danom, vek za vekom, a tajna iz kamena, iz trave, iz sna i jave.
Mir nad Istorijom!
Sa prvom zvezdom u grad se vratih, sam.
Novine pišu: nadnice povećane.
Toliko tek da bi se radna snaga i dalje održala.
Pašama hvala, i hvala, i hvala!
Travu crnu jedite, radnici i seljaci faraonski!
Nadnice su povisili, crnu jedite travu!

BAR

Neprospavana noći, umorno moje jutro, hajdemo u bar.
Eno ga, na obali morskoj. Kadifene zavese još nisu razmaknute.
Za tezgom Abisinka drema, umorna.
Tri lepotice sa Malte sede polu-gole, umorne.
Kairka jedna kunja, umorna.
Crnkinja se jedva smeši, umorno.
Miriše na dim duvanski, na puder i ženski znoj.
Miriše na prohujalu noć.
Miris je umoran.
U blizini huči grad, ili je to more.
Ne znam, od umora.
Od konjaka se zaiskri duša, pa se ugasi.
Sukne smeh razbludan, pa se ugasi.
Već je dan, a laku noć!
Zbogom, devojke, sanjajte zavičaj.
Ja svoj već vidim. Eno ga, po moru teče Lim.

ONA

Iziđe iz mora
Sva u goloj vodi.
Na glavi joj kapa:
Živa morska zvezda.
Kičma, bela zmija,
Puzi joj niz leđa.

LAŽ

Lažem, a nije laž.
U gradu Basri
Na reci Šatel-Arab,
Zapljusnu me hamamski vazduh.
U kafani pijem gust šerbet.
I čini mi se da je tuda prolazio Rembo,
Onaj nesrećni, divni, nemirni.
I pričam saputniku o njegovim
bežanjima:
Hteo je od sebe da pobegne sam.
I pokazujem na zidu šaru neku:
To je našarao on.
Lažem, a nije laž.

TRI RASTANKA

I
Gola kao oljuštena banana.
Pred nama urme i pomorandže.
Buja naša noć, a ne otiče.
Ah, ta noć!
Prvu čašu za drevnu špijunku
Amunahairu:
Drutu čašu za košulju Sunca, zemlju
tvoju!
Treću čašu za tvoja vita rebra!
Zbogom, Kairo!

II
Via doloroza . .. Ulica Hristova.
Težak je krst buntovnika.
Svilen ubrus i drage žene.
Jecaju Magdalene ispod okrvavljenog boga.
Na ruševinama Solomona zvanično
očajanje.
Sze suze prodane kod Zida Plača:
Ko ima još da plače?
Ko ima da oglasi tužno pokajanje?
Rembo je prodao čak i ono
Što ni trgovcu nije uspelo da proda.
Video sam na lijaci pola đinđuve
Sa kaftana Avramova.
Odmahvi rukom i zaboravi.
O mesečino modra, o ljubavi smerna,
hvala!
Rano jutrom vetar mahnu zelenim
rukama:
Zbogom, Jerusalime!

III
Sve je oblake zbrieao on, Bagdadski
Lopov.
Zato je tako plavo, plavo.
I sve je ružne žene sklonio on:
Pogledaj lepotu ovu!
Podrhtavaju bedra, uzavreo mozak,
Gubim se od sebe sam.
Ovo je zbilja istorija drevna, drevna,
Evo ga, živ je Vavilon.
Ženama ispod kože plamsa plamen.
Iz očiju plava jara.
O, dokle da lutam od tajne do tajne:
Zbogom, Bagdade!

BAGDADSKI LOPOV

-Reci mi,, Lopužo Bagdadska, otkuda kod tebe prvi avion?
- Mod ćilim? Jeste, prvi je to avion.
- A onaj s krilima od voska, Itaka, šta je to?
- Radili protiv Sunca, smeje se razdragano i mangupski on. A Sunce je ruža ognjena.
- A kako ti do ćilima letećeg dođe?
- Sve sam izume krao ja, po bazarima bagdadskim. I lubenice, i burek, rezakije i leblebije, tatlije, unutme, i urme. A najviše, najviše, ah, najviše sam ljubav krao. Za ljubav sam i u tamnice išao, i memlu jeo. Ah, žene, žene! U grobu ću o njima da sanjam. Ah, ljubavi! Lepoto bedara, vatro usana! A oči - ni da govorim o njima ne smem.
Oči ženske! Cveće iz lica… Alaha mi, to me cveće u sve vodi.
- A bagdadske vlasti, šta one?
- Terale me, ponekad šibale, a ja krao. I uvek o čudu sanjao. Pogledaj moje zube. Za nebo sam se zubima hvatao. Sva je mladost moja u molitvi i ljubavi prošla. Hurije su me u dženetu čekale. Slušaj! Alah nema ni očiju ni ušiju. Ali on mrava u crnoj noći na crnom kamenu vidi, i bat njegovih nogu čuje. Hurije ga zamoliše, i on mi dade ćilim.
- A sad, lopužo draga moja?
- E, sad oblećem ceo svet. Japan i Kinu, Ameriku i Evropu. U Moskvi me pred biskopima, na ciči zimi, čekaju od zore do mraka. Sila moje lju-bavi i mog zamišljanja jača je od tenkova.
Tako ti govori Bagdadski Lopov, jadna mudrico moja uštavljenog mozga.
Čuh tada metalan, grub i nasilnički, razbojnički zvuk aviona. Ah, bedo, bedo!

MUMIJA

Obasja se noć pod lusterima zvezda.
Lutam, u strahu da ne zalutam.
Gube se vidici, ali dobro je - u daljini nešto svetli.
Najednom, crn se stub ispreči preda me.
Pružih ruke, a nešto; zašušta. Dva fosforna oka - dve žeravice.
I glas, glas tajanstven, iz dubine istorije, mračan glas:
„Pet hiljada godina tražim ja svoga sina po svim pustinjama, svake noći.
Bila sam velikodostojnica, faraonske krvi.
Brat mi beše i muž i car.
Vladao je kao grom.
Ali se ja zaljubih u drugog brata. Ljubav je od pustinje jača.
Stvorismo zaveru da svrgnemo cara. Ljubav je od boga jača.
Ubismo ga.
Svetina urlaše od radosti.
I rodih sina. Rastao je kao sunce. Jedne noći izgubi se.
Neki čarobnik dvorski učara drugog cara, i ovaj oslepe.
Svetina je i tada urlala od veselja. Mene ubiše.
U taj trenutak stotine seljaka i radnika obretoše se iza nje.
Setih se: to su ušebti, odgovornici.
Nosili su - ko džak žita, ko motiku, čekić i lopatu, i druge alatke.
Oni na nebu rade za veliku pokojnicu, odgovaraju umesto nje,
da ona ne bi morala da radi.
Jer se i nebo obdelava.
Svi nemi i nepomični.
„Raspaši me, zapovedi ona, tek ćeš tada sagledati moje pravo lice."
Glas mračan i dalek, beskrajno dalek, ali zapoveda.
Cepteći i drhteći, otpasujem je.
Nikako da je otpašem.
Bezbroj uvojaka i zavojaka.
Klonuh od umora i od straha.
Zvezde teške, u mojoj glavi mrak.
Čudo, ali istinito. Sva lepota carice faraonske sevnu.
Samo začas, a onda prah od svega, pesak.
Preneražen i poražen, teturam do utočišta.
Ležem, ali vidim: luta mumija pustinjom.

ZBIRKA DODIRI

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License