Robert Desnos

Robert Desnos: Toliko sam sanjao o tebi

Toliko sam sanjao o tebi,
Da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvijek čas da dostignem to
živo tijelo, i da poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako mio?

Toliko sam sanjao o tebi,
Da se moje ruke, naviknute da grle tvoju sjenu,
Spoje na mojim grudima, ne bi li možda osjetile
Obrise tvoga tijela,
I da sam, pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sjena.

O, osjećanja neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
Prošlo već vrijeme mog buđenja.
I ja sada spavam stojeći s tijelom izloženim
Svim pojavama, ljubavi i života,
I da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uvijek nešto značiš,
Mogao teže dodirnuti čelo i usne,
Negoli bilo koje usne i bilo koje čelo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom sjenom,
da mi više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sjena sto puta više nego sjena, koja se šeće
i šetat će se radosno
po sunčanoj uri tvoga života.

Rober Desnos (Robert Desnos)

rođen je u Parizu 4. jula 1900.godine, nedaleko od nekadašnje Bastilje.
Kao pesnik Rober Desnos je s početka bio hipnista, kasnije dadaista
s Bretonom, Carom, Aragonom i drugima. Od 1922. postaje nadrealista,
a u vreme krize nadrealizma postaje jedan od njegovih najaktivnijih
branilaca, vodeći polemiku i sa samim Andre Bretonom. Desnos ulazi
u red prvih pesnika francuske moderne poezije, zajedno sa Nervalom,
Lotreamonom, Apolinerom . Pisao je i stihove za decu.
Zanimljivo je da sve njegove pesme za decu imaju samo dve teme: zivotinje i cveće.

Nakon okupacije Francuske bio je član Pokreta otpora. Gestapo ga hapsi
22. februara 1944. Prvo je deportovan u Aušvic, potom u Buhenvald i
Flosenburg u Nemačkoj i najzad u terezin (Terezijenštat) u Čehoslovačkoj
gde je i umro od iscrpljenosti 8.juna 1945.godine.

PESME TAJANSTVENOJ

I

(1926.)

Toliko sam sanjao o tebi
Da si već izgubila svoju stvarnost.
Ima li još vremena da dosegnem do tvog živog tela
i da ljubim na tvojim usnama rađanje
glasa koji mi je drag.
Toliko sam sanjao o tebi
da se moje ruke, navikle da grleći tvoju senku
sklapaju prazne na mojim grudima ,
možda neće ni moći
saviti oko stvarnih oblika tvoga tela.
I da ću pred stvarnim izgledom onog što me proganja
i vodi već danima i godinama,
postati nesumnjivo i ja samo jedna senka.
O sentimentalna nedoumice!
Toliko sam sanjao o tebi da možda više nije ni vreme
da se probudim. Stojeći spavam izložen telom
svim spoljnim izgledima života i ljubavi,
i tebi jedinoj, koja još nešto znači za mene,
teže ću moći da dodirnem čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo na koje budem naišao.
Toliko sam sanjao o tebi,
toliko koračao, razgovarao, spavao sa tvojom zamišljanom slikom
da mi možda ni ne ostaje više ništa drugo,
do da budem samo slika između slika, i sto puta više
senka nego senka koja se šeta i koja će se šetati
veselo po sunčaniku tvoga života.

II

(1945.)

Toliko sam puta sanjao o tebi,
Toliko lutao, toliko govorio,
Toliko voleo tvoju senku,
Da mi više ništa nije ostalo od tebe.

Ostaje mi samo da budem senka među senkama,
Da budem sto puta više senka nego senka,
Da budem samo senka koja će dolaziti
I ponovo navraćati u tvoj život pun sunca.

U NOĆI

Uvući se u tvoju senku
skriven u noći.
Pratiti tvoj hod
tvoju sen na prozoru.
Ta senka u oknu si ti, to nije druga, to si ti
Ne otvaraj taj prozor iza čijih zavesa se krećes
Zatvori oči.
Hteo bih ti zatvoriti usnama svojim
Ali se prozor otvara i vetar
vetar čudno njiše plamen
i zastavu
uvija svoje bekstvo svojim ogrtačem
Prozor se otvara to nisi ti
Znao sam.

GOLUBICA IZ NOJEVOG KOVČEGA

Neka je proklet
Otac neveste
Kovača koji je sakovao sekiru
Kojom je drvoseča oborio hrast
Od kojega je sadeljana postelja
U kojoj se rodio pra-pra-predak
Čoveka koji je terao kola
U kojima je tvoja majka
Prvi put srela tvoga oca!

GLAS

Glas koji dolazi iz daleka
Da ne dopire čak ni do uva,
Glas kao doboš al pokriven,
Dopire, ipak, jasno do nas!

I ako je kao da dolazi iz groba,
Govori samo o letu i proleću:
Budi u telu čudnu neku sreću
I pali na usnama osmehe.

Slušam ga! Da, da, to je ljudski glas,
Prodire kroz huku života i borbe,
Tresak gromova i šum brbljanja.

A vi? Vi ga ipak ne čujete?
On kaže: Muka neće dugo trajati!
On kaže: Srećno vreme nije daleko!

Zar mu ne čujete bar samo eho?

PESMICA O ULICI BANJOLE

Sunce ulice Banjole
Nije kao neko drugo sunce.
I ono se kupa u oluku
I češlja starom kovom
Baš kao svako drugo sunce.
Ali kad greje moje rame
Ono je baš to i nikakvo drugo.
Sunce ulice Banjole
Goni svoje dvokolice
I dalje od kapija dvorova;
To sunce, sunce ni lepo ni ružno,
To sunce smešno i zadovoljno,
To sunce zime i proleća,
Sunce ulice Banjole.
Ne, ono nije kao drugo!

REZEDA

- Gde raste divni cvetić rezeda?

- Da nije na severu negde
U zemljama snega i leda?
Da joj nije rodni kraj Kanada?
Gde jesen i zima tako dugo vlada?…
Onda su sigurno krajevi Turkestana,
Gde je tako tihi smiraj dana,
Ili doline Jermenije,
Ili daleke Australije?

- Ah, nije, nije, nije,
Mili moj Bane,
Vidim, zaboravio si,
Ko da nije bilo lane…

- Pa gde i koji kraj zemlje
Taj cvetak krasi?

- Rezeda raste na našoj terasi…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License