Po Cuj

Po Cuj 722 846
PRVI PUT PROLAZIM TAJHANSKIM DRUMOM

Nebo je hladno.
Sjaj zimskog sunca je mutan.
Vrhovi Tajhana
Gube se u plavičastoj magli.
Nekada davno
Slušao sam o tom opasnom putu.
Danas i ja
Njime prolazim, usamljen.
Konjska kopita,
Ledeći se, klize strminom,
A kozjom stazom,
Na usponu, konju je još teže.
Ali ako je uporedimo
Sa strminom životnog puta,
Onda je ova
II od moga dlana ravnija.

PITAM PRIJATELjA
Posadio sam orhideju,
Ali pelen nisam posadio.
Niče orhideja,
A sa njom i pelen niče.
Slabašni koreni
Spleli se i zajedno rastu.
I stabaoca i lišće
Pojaviše se na svetlo dana.
I stabaoca mirisna
I zlomirisne trave listovi
Svaknjm danom i noći
Postaju sve čvršći i jači.
Oplevio bih travurinu,
Ali orhideju ću povrediti.
Zalio bih orhideju, -
Ne bih da i pelen zalijem.
Tako svoju orhideju
Ne mogu vodom napojiti.
Tako tu zlu travu
Dođavola ne mogu oterati.
Teško mi je samom
V nedoumici rešenje da naćem.
Možda mi vi, prijatelju,
Možete reći šta da radim?

STARAC SA SLOMLjENOM RUKOM
Tom starcu iz sreza Singfen
Sada je osamdeset osam leta.
Njegove su obrve i brada
Kao skorašnji čisti sneg.
Jednom u krčmu gde sam pio
Dođe on sa prapraunukom,
Opirući se o njega levom rukom –
Desna mu beše slomljena.
I pitah starca o ruci:
Otkad je takvu slomljenu vuče,
I zamolih ga da mi ispriča
Kako se to s rukom dogodilo.
I poče starac: „Rođen sam
Ovde, u srezu Singfen.
Pamtim blagost detinjstva
Kad nije bilo ratova.
Iz Kruškovog vrta dopirahu
Zvuci pesama i flauta,
Još ne videh koplje i zastave
I ne upoznah strelu i luk.
Ali za vreme Tang Paoa
Sprovedoše po zemlji odbir
I iz svake porodice uzeše
Najmanje po jednu mušku glavu.
Pitaćeš: kuda su nameravali
Da teraju te nesrećne ljude?
U rat, u daleki Junang,
U tuđe krajeve nepovratne!
Mi smo već znali da naša
Lu U te krajeve otiče.
Kada paprika počne da rumeni
Nad Lu se otrovna magla diže .. .
Bivalo je da vojska zagazi
U vodu, reci nevična.
I još u njoj, od deset vojnika,
Najmanje dvojica nestajahu …
A onda, na sve četiri strane –
Krici, vapaji, lelek.
Sin što ostavi oca i majku,
A momak svoju draganu, -
Svi izgiboše - njih bezbroj! –
I nijedan se kući ne vrati.
A imao sam u to vreme
Dvadeset četiri godine samo
I vodio sam se na spisku
Kao običan vojnik.
Jedne noći, vodeći računa
Da me ne vidi niko živi,
Teški kamen dohvatih
I desnicu svoju razmrskah.
Tetivu zapeti i zastavu dići
Više nisam bio u stanju.
Eto, to me spaslo tada
Od ratnog pohoda u Junang.
Žile sam pokidao, kost smrsk'o
I bolove strašne pretrpeo.
Ali ja te patnje sam izabrah
Ne bih li se kući vratio.
Od tog teškog vremena
Prođe već godina šezdeset.
Ali još i sad za vetra i kiše,
Za sumornih prohladnih noći,
Nešto me u ramenu kljuca
I svunoć oči ne sklapam.
Svunoć oči ne sklapam,
Ali se nizašta ne kajem:
Radujem se što ostah živ,
Što o ratu mogu da pričam.
Zar bi mi bilo bolje tamo
Pored daleke, maglovite Lu?
Šta bih imao od žive duše
Kad bi mi kosti psi glodali?
Kakva vajda da duhom lutam
Poljem, daleko od doma svoga,
Da kao jelen usamljen zavijam
Nad hiljadama vojničkih grobova?"
Počujte svi koji čujete
Ovu strašnu ispoved starca!
Ako vam nije poznato
Kako je tih godina Tang Pao,
Da bi čin i milost zadobio,
Preduzimao na granici ratove,
I kako je, umesto pobede,
Samo gnev u narodu izazvao, -
Pitajte i sve će vam reći
Starac sa slomljenom desnom rukom!

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License