Pesme O Zivotu

Pesme o životu

I

Pevam prljave krčme sa granice naših spoznaja,
rakidžinice sa papirom mesto stakla
na prozorima;
naličje sjaja
što se u bašti na travi stvara.

I plačem sa decom i majkama otrgnutih
utvara,
što su se survali u bezdan pakla
sa smehom i radošću, i sa bezumnim besom,
ako im se u ludom srkanju puti
jedna samo čaša izmakla,
jedno slatko obamiranje.

Pevam prljavu krčmu,
i dok mi pesma šiba
zidove i pod što se godišnje jednom riba,
bura dostiže granice
najveće moći,
i bludnice su prazne stanice
naših noći.

( A po taktu
starog dobrog valsa: )
U čempresu, na žalu,
princ kakav bled ljubi
princezu svoju malu…

II

Pevam pijane žene, što raspliću kosu
kada mesec im obvije struke
srebrnim tankim velom,
što se vuku
kroz sto ruku
za koru hleba suva
po svetu celom.

A nema nigde mira za duše
što svojim gresima mole
mir,
mir,
mir; i samo strave -
ima.
Poleta majke gole,
majke, brate, majke,
sa velikim, strašnim trbusima,
i dignute ih glave
uguše.

Život se često i ne osvrće,
i prođe
kao što prolaze oblaci
kraj crnih, vitih dimnjaka.

III

Dimnjake pevam mesto mramornih
raspeća
očima u sebe upijenim;
dosta je bilo ornih
pesama i viteških krika!
I samo sam sin stoleća:
dok se sa očima snenim
belim oblakom ženim
(srce mi ritmom čeličnih čekića bije),
a pesma mi je
hladna ko urlik fabrika.

Svet će možda ponovo poći
putem, gde molitve niču i raste glog,
gde caruje Tama, i Strah, i Bog.
Ali će čovek što pod nebom leti
nasmejati se meko i zvonko.

I ritmom bezumnog vitlanja,
agonijom
bonijom
nego što je Alba klao
u ime boga,
opojnim, ludim ritmom rada
Čovek što je pred bogom nekad na pločnik pao
na koncu će da ga nadvlada.

VIII

Devojke,
što se mirisom svog tela
opijate
dok vam nad glavom huči
sto radnih bića, sto crnih, gvozdenih strojeva,
vaše se dojke
ko dva usijana valjka klate,
ko dve poludele šetalice
na nekom zaboravljenom satu;

a o vratu
teret vam kobna života visi
(kao u podne, leti, dve zlatne kaplje znoja
na vašoj maloj, tvrdoj sisi).
Strasti su, verujte, samo obruči,
kojima nas život sputa,
da nas što lakše proguta.

Da li, dok porubljene
bdite nad plodom
i uspehom rada, što se uvek dalje odvlače,
da li vam uspomene,
na mene
nešto znače?

Ili ste me sa svoje duše sprali
kao znoj čela sa vodom
kad cikne da se stane.
Ili me se, katkad, u šali
setite?

A ležali smo ko snoplje
u senci ubogih bagrena i lipa.
(O kako su prolazili trenuci
jednočasovnog odmora posle ručka!)
A bog, taj dobri, predobri,
u svojoj teškoj ruci
držao je, na nas uprto, koplje
sunčanih zraka.
I činilo nam se da pod njegovim plaštom
sto svetih junaka
oganja na nas sipa,
pod senkom spojenih bagrena i lipa.

Šest… Sećate se?
Ah, da,
uspomene su uvek lepe.

No, ja ću vas nedeljom strasno grliti,
i naći u vama novih želja bezdan,
rumenih obraza.
I sa naših staza
uvek ćemo, devojke, uspeti
uvući u se krajičak neba,
sladak, čaroban, zvezdan.

A u ponedeljak, a u ponedeljak
(nećemo žaliti, devojke, za rajem!)
poć ćemo opet u borbu za se,
i za sve.
Rad će čoveka da spase,
to vi dobro znate.

A mene ćete se sećati
sa svakim zalogajem,
što ga progutate
u senci crnih, visokih dimnjaka.

IX

Noćne strave
padaju po nama kao pahuljice,
i svetovi zaborave
čorobne reči
da se u svoja bića vrate.

Tonu ljudi i žene
u svoje lepe, šarene
razvrate,
u sjajna,
beskrajna
lomljenja bela, meke puti.

I često ničeg drugog ne možeš, druže, čuti.

Noć Života.

Samo se vidik po kutovima greha
ogrne svodom
belih uteha.

Polja drhteći grle
duge,
svetle i plave železne pruge
i nose ih noću u beskrajnost.

X

O, dugi naši žuti,
uvenuti,
sušičavi naši stolovi
sa četir uvele noge
ko kakva slepa braća!

Nismo kraj vas snili
o ljubavi ili o bludu.
Žudno smo želeli nedelje,
da zagrlimo grudu
kraj reke,
da nam dane sunčane i daleke
veselom pesmom vraća.

O, vama pevam, naša široka zdanija
prepuna parom i dahom
(drugih hramova niko nije hteo!)
Svaki je naš napor sveo
predotajstvena litanija,
i svaki naš uzdah
prelomljen hleb je beo…

Drugovi, devojke, žene,
život nam dade svetost hotenja
njegovih slatkih čari!

A sve se menja.

Kad se u naše duše nemoć uvuče
i tela
kad budu svela,
okrenuće se stvari; -

razgledaćemo šarene, čudne slike,
pokatkad ćemo čitati klasike
i starog, dobrog Aristotela…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License