Pesma Divljeg Petla

PESMA DIVLJEG PETLA
Neki jevrejski učitelji i pisci tvrde da između neba i zemlje ili, da tako kažemo, pola na nebu pola na zemlji, živi neki divlji petao koji nogama stoji na zemlji, a kljunom i krestom dodiruje nebo. Ovaj džinovski petao, osim raznih osobina koje se o njemu mogu pročitati kod ranije pomenutih pisaca, služi se razumom, ili ga je, možda, kao nekog papagaja naučio neko, ne znam ko, da izgovara reči kao ljudi; jer se na jednoj drevnoj pergameni hebrejskim pismenima, a jezikom haldejskim, targumičskim,1) rabinskim,2) kabalističkim3) i talmudističkim4 našla napisana jedna pesma pod naslovom: SCIR DETARNEGOL BARA LETZAFRA, to jest: Jutarnja pesma divljeg petla. Nju sam, ne bez velikog truda, uspeo da odgonetnem i prenesem na narodni jezik, kako se vidi iz ovoga što sledi, a posle ispitivanja više rabina, kabalista, teologa, pravnika i jevrej-skih filozofa. Još nisam mogao doznati da li ovu pesmu ponavlja petao s vremena na vreme, ili svakog jutra, ili ju je pevao samo jedared; ko ga čuje kad peva, ili da li ga je neko čuo; ni da li je pomenuti jezik baš jezik tog petla ili je ta pesma bila prenesena preko nekog drugog jezika. Što se tiče dalje napisanog prevoda na narodnom jeziku, da bi bio što se može više veran originalu (zato sam se svakako vrlo mnogo trudio) činilo mi se da je bolje ako upotrebim prozu a ne stih, iako je reč o pesničkom delu. Ne može mi se prebaciti iskidan stil, poneki put valjda suviše bogat, jer je jednak originalnom stilu teksta koji u tome odgovara jezicima, a osobito pesnicima istoka.
Na noge, smrtnici, razbudite se. Rađa se dan, na zemlju se vraća istina, a odlaze pusta priviđenja. Dižite se, uzmite ponovo teret života, vratite se iz lažnog sveta u stvarni.
O ovo doba svak skuplja i duhom traži sve misli svog sadašnjeg života, seća se namera, truda i poslova,, predstavlja samom sebi radosti i bolove koji će mu se desiti u toku novog dana. U ovo vreme svak je željan više nego ikada da i u svojoj duši pronađe radosna iščekivanja i slatke misli. Ali je malo onih koji su zadovoljeni u ovoj želji; svakome je na štetu buđenje. Bed-nik se još nije ni probudio, a već se vraća u ruke svoje nesreće. Najslađa stvar je onaj san za čije smirenje pomogoše ili radost ili nada. One, jedna i druga, ostaju nedirnute i sigurne do uoči sledećeg dana, ali tada ih ili nestaje ili slabe.
Kad bi san smrtnika bio trajan i jedno te isto sa životom, kad se pod danjom zvezdom, dok bi sve živo živelo u bezvoljnosti i potpunom miru, ne bi video nikakav rad, ni mukanje volova po poljima, ni huka divljih zveri po šumama, ni pesma ptica po vazduhu, ni zujanje pčela ili leptirova preko poljana; kad se nigde ne bi dizao nijedan glas, nijedan pokret, do onaj voda, vetra i oluja, svemir bi izvesno bio nekoristan. Ali zar bi se valjda našla ili manja količina sreće, ili više bede nego što se nalazi danas? Ja pitam tebe, o sunce, tvorce dana i gospodaru jave, jesi li u razmaku vekova koje si, dižući se i padajući, osvetljavalo i do danas preživelo, ijedanput videlo da je jedan jedini između živućih bio blažen? Smatraš li ti da je jedno jedino delo od nebrojenih dela smrtnika koja si dosad videlo, dospelo do svoje svrhe i da je donelo trajno ili prolazno zadovoljstvo onom stvorenju koje ga je izvelo? Štaviše, da li ti sada vidiš, ili, da li si ikada videlo sreću u granicama ovog sveta? Na kojem polju boravi? U kojem lugu, na kojem brdu, u kojoj dolini, u kojem naseljenom ili pustom kraju, na kojoj od tolikih planeta koje osvetlja-vaju i greju tvoji zraci? Valjda se skriva pred tvojim licem i stanuje u dubinama pećina ili na dnu zemlje, ili na dnu mora? Koja oduhotvorena stvar ima u njoj ude-la; koja biljka ili ma šta drugo što ti oživotvoravaš? Koje drugo stvorenje sa životnim ili vegetativnim silama ili bez njih? I ti samo, sunce, ti koje kao neki neumorni džin juriš brzo, danju i noću, bez sna i pokoja, po bezmernoj putanji koja ti je određena, da li si ti blaženo ili nesrećno?
Smrtnici, razbudite se. Još se niste oslobodili života. Doći će vreme kad vas iz spokojstva sna neće razbuditi nijedna spoljna snaga, nijedan unutrašnji pokret, nego ćete zauvek i nezasitno mirovati u njemu. Za sada vam nije dozvoljena smrt. Samo je s vremena na vreme dozvoljena, za poneki razmak vremena, neka sličnost s njom, jer se život ne bi mogao očuvati kad ne bi bio isprekidan. Suviše duga odsutnost ovog kratkog i prolaznog sna, po sebi predstavlja smrtonosnu bolest i uzrok večnog sna. Život je takva stvar da ga, s vremena na vreme, treba odlagati, uzimati malo daha i okreplja-vati se nekim ukusom i, gotovo, nekom česticom smrti da bi se mogao nastaviti.
Postojanje svega, čini se, ima za svoju i jedinu svrhu umiranje. Pošto ne može umreti ono što nije bilo, to postojeće stvari izađoše iz ničega. Izvesno, poslednji uzrok postojanja nije sreća, jer nijedna stvar nije srećna. Istina je da živa stvorenja traže ovu svrhu u svakom svom radu, ali je ne postignu ni od jednog jedinog. A pronalazeći, mučeći se i trpeći, uvek, kroz ceo život, ona ne pate ni zbog čega drugog i ne trude se osim da dođu do ovog jedinog cilja prirode a to je smrt.
Na svaki način, najprikladnije vreme za živa stvorenja jeste rano doba dana. Pri buđenju, malo njih nalaze prijatne i vesele misli u svojoj duši, ali ih odmah stvaraju i uobličavaju, jer su im duše, mada bez ičeg osobitGg i određenog, najviše naklonjene radosti u onom času i više raspoložene da podnose zlo nego u nekom drugom delu dana. Stoga, ako se neko osećao očajan u trenutku kad ga je san osvojio, čim se razbudio, on vraća nadu ponovo u svoje srce, mada nije ni najmanje prikladna. U tom vremenu, mnoge sopstvene nesreće i muke, mnogi uzroci straha i bola izgledaju mnogo manji nego što su se činili veče pre toga. Čak se često i mučenja od prošlog dana posmatraju s prezre-njem i gotovo s podsmehom, kao posledice grešaka i pustog uobraženja. Veče se može porediti sa starošću. Rano jutro, naprotiv, liči na mladost'. Ono je puno utehe i poverenja, a veče je tužno, bez hrabrosti i sklono da se nada zlu. Ali kako je mladost celog života vrlo kratka i prolazna, tako je i ona koju smrtnici kušaju svakog dana. Za njih se i sam dan brzo pretvori u starost.
Iako su zrele godine ono što je najbolje u životu, one ipak predstavljaju bednu stvar. Malo posle nestane i ovog bednog dobra. Jer kad se po mnogim znacima živ čovek uveri da mu život opada, on baš tada oseti njegovo savršenstvo. Nije uspeo ni da upozna potpuno sopstvene snage, a one već opadaju. U svim rodovima smrtnih stvorenja glavni deo života protiče u venenju. Toliko priroda nastoji u svakom svom delu da ide ka smrti. I starost nema ni zbog kojeg drugog razloga tako očigledno i tako veliko preimućstvo u životu i svetu. Svaki deo svemira, sa čudesnim naporom i brzinom, neumorno žuri ka smrti. Jedino vasiona, čini se, da ne opada i ne umire, jer ako u jeseni i zimi daje utisak kao da je bolesna i stara, ipak se u proleću podmlađuje. Ali kako smrtnici, iako rano ujutru svakog dana povrate neki deo mladosti, ipak stare preko celog dana i najposle se ugase, tako i svet, iako na početku svake godine biva mlađi, ipak stari neprestano. Doći će vreme kada će se i sam svemir i priroda ugasiti. I kao što o vrlo velikim kraljevstvima i ljudskim carstvima, o njihovim čudesnim podvizima koji su bili čuveni u drugim vremenima, ne preostaje danas ni traga ni glasa, isto tako neće ostati nikakav trag o ćelom svetu, ni o bezbrojnim zbivanjima i bedama svega stvorenog, već će jedno pusto ćutanje i najdublji mir ispuniti beskrajni prostor. Tako će ova čudesna i strašna tajna sveopšteg postojanja nestati i izgubiti se pre nego bude protumačena i shvaćena.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License