Pavle Solaric

Павле Соларић
(1779 - 1821)
Песна о гозби 1807
Све што време на свет даје, и камен и древо,
Све пропада у несито Сатурново чрево.
Рано, касно, његова смо требишта сви жертва;
Љуто чадам пророчество, ту сте и ви мертва.

Из утробе своје ствара он дивна и худа;
Као паук паучину части свога уда.
Чада своја он поједа, да нова прежива;
Так пучина реке глота, изворе подлива.

Ништа тверда, кад га није на небеса вису:
Ништа тверда, чем се годи числе в' летопису.
Премињују исти бози (прилике од људи)!
Ини већи, и језиком иног Бога суди.

Што је год стало у бића своје суште племе,
Имало је неотступно и место и време.
Ово тројство всегда буде; мисал сваком ласна,
Иначе смо сва вселена - ничто, нага басна.

Што је прошло, тог за њега више овде нема;
Уживено, неужито, све забвењем дрема.
Што ће бити, то нек Едип ком хоће одгада;
Ја ћу радо плод не знати градуштега сада.

Чадо часа насуштнога. Сатурнов вреже,
И где стоји, куда ходи, седи или леже,
Невеж света, човек радо изван себе живи,
Све освоји, све прикуси, да му се мир диви.

Цари наши, земсти бози, с' људ'ма другда ладе;
Земсти бози? С' бози ваља да о нечем раде.
Чему лучше подобити Бога? человеку.
То с' и бози најволели у свакоме веку.

Зато нека све чудесно оставе у двору,
Пак под зраком раба дођу сувим и по мору;
Не језици жарки само као с бурним виром,
Но читави људи људски ко негда к пастиром.

http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/poezija/psolaric_gozba.html

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License