Parini Ili O Slavi

PARINI ILI O SLAVI Poglavlje prvo
Po našem shvatanju, Duzepe Parini1) bio je jedan od onog vrlo malog broja Italijana koji su spojili savršenost pisanja sa dubinom misli, sa širokim poznavanjem i upotrebom današnje filozofije. A to je tako potrebno lepoj književnosti da se ne bi moglo razumeti kako se to dvoje može razlučiti kad za to ne bi bilo bezbroj primera u Italiji. Parini je bio, takođe, kao što je poznato, jedinstvene čistote karaktera, jedinstvene samilosti prema nesrećnima i ljubavi prema otadžbini, jedinstvene iskrenosti prema prijateljima, a plemenitosti i čvrstine duše prema protivnostima prirode i sudbine koje su mučile njegov bedni i smerni život sve dok ga smrt nije izvukla iz tame. Imao je nekoliko učenika koje je upućivao da najpre upoznaju ljude i njihove navike, a zatim da ih zabavljaju besedništvom i poezijom. Između ostalog, jednog dana poče ovako da govori jednom mladiću neve-rovatne naklonosti i žara za naukom, koji je vrlo mnogo obećavao, a koji je malo pre toga bio stupio u njegovu školu.
Sine, ti tražiš onu slavu koja, može se reći, jedina od svih ostalih dopušta da je postignu ljudi skromna porekla, to jest slavu do koje se ponekad dolazi mudrošću i izučavanjem dobrih nauka i dobre književnosti. Ti dobro znaš da su ovu slavu, u poređenju s drugim slavama, na maloj ceni držali naši uzvišeni preci mada je ipak i nisu zanemarivali. I dobro si video na koliko se mesta i sa koliko staranja izvinjava njen žarki i presrećni sledbenik Ciceron,2) pred svojim građanima, zbog vremena i truda utrošenih da do nje dođe. Jednom navodi da ga književne i filozofske nauke nisu sprečavale u javnim poslovima; a drugi put da je nastojao, nateran nepravednošću vremena da se drži daleko od viših poslova, da u tim naukama dostojno upotrebi svoju dokolicu. I uvek je slavi svog pisanja pretpostavljao slavu svoga konzulata i onih stvari koje je sam učinio na dobro republike. A, zaista, ako je glavni predmet književnosti život čovečji, . i prva svrha filozofije sređenje naših delovanja, sumnje nema da je delovanje toliko dostojnije i plemenitije od razmatranja i pisanja koliko svrha od sredstva, i koliko ' su stvari i predmeti važniji od reči i izlaganja. Čak nijedan um nije od prirode stvoren za nauku, niti se čovek rađa zbog pisanja, već samo zbog rada. Stoga vidimo da je većina izvrsnih pisaca, osobito slavnih pesnika baš ovog vremena, kao, na primer, Vitorio Alfijeri5), bila na početku neobično sklona velikim podvizima, od kojih se oni okrenuše na pisanje velikih stvari pošto vreme nije bilo za velika dela. A možda su i sopstvenom sudbinom bili sprečeni. Ali oni koji nemaju naklonosti i sposobnosti da čine velika dela, nisu baš sposobni ni da ih pišu. -I možeš lako videti koliko malo ljudi u Italiji, gde su gotovo svi malo raspoloženi duhom za plemenita dela, dostiže trajnu slavu od lepe književnosti. Ja smatram da se drevno doba, osobito ono grčko i rimsko, može vrlo prikladno predstaviti onako kako je pesnikinja, ratnica i spasiteljka otadžbine, Telesila, bila predstavljena jednim kipom u Argosu*). Nju je taj kip predstavljao sa šlemom u ruci, zagledanu u nj sa velikim uživanjem, u trenutku kad hoće da ga metne na glavu, a j>red njenim nogama nekoliko svezaka koje je ona gotovo zanemarila kao mali deo svoje slave.

Ali među nama savremenima koji smo uopšte isključeni od svakog drugog puta ka slavi, oni koji kreću putem nauke samim izborom pokazuju onu najveću veličinu duha koja se danas može pokazati i nemaju potrebe da se izvinjavaju svojoj otadžbini. Stoga, ukoliko se tiče veličine duha, ja vrlo mnogo hvalim tvoju nameru. Ali pošto se ovaj put, kao put koji nije u saglasnosti sa ljudskom prirodom, ne može slediti bez štete po telo, ni .bez umnoženja, na razne načine, prirodne nesreće sop-stvenog duha, to smatram da je pre svega prikladno i potrebno, koliko s obzirom na moju dužnost, toliko i na ljubav koju zaslužuješ i koju ja za tebe osećam, da te učinim svesnim raznih teškoća oko postizanja slave za kojom težiš, kao i ploda koji će ti ona doneti u slučaju da je postigneš. A sve to koliko sam ja sam iskustvom i razmatranjem mogao dokučiti da bi ti, mereći sam u sebi, s jedne strane, kolika je važnost i vrednost cilja, a kolika nada da do tog cilja dođeš, a, s druge strane, kolike su štete, trud i neprijatnosti koje ima u sebi to traženje (a što ću ti jasno izložiti drugi put) — mogao shvatiti i odlučiti se da li je celishodnije za tebe nastaviti taj put ili se okrenuti u drugom pravcu.

Poglavlje drugo
Mogao bih već ovde, na početku,, da ti nadugo i naširoko pričam o takmičenju, zavisti, oštrim kritikama, klevetama, pristrasnosti, otkrivenim i tajnim rovarenjima protiv tvog dobrog glasa, kao i ostalim bezbrojnim preprekama koje će ti pakost ljudska postaviti na putu kojim si krenuo. A te prepreke, uvek teško prelazne, često neprelazne, uzrok su da je mnogi pisac ostao prevaren u počasti koju je zaslužio, i to ne samo za života već i posle smrti. Jer, pošto je zbog mržnje i zavisti drugih živeo nepoznat, mrtav ostaje u tami zbog zaboravnosti. I vrlo se retko dešava da se nečija slava rodi ili da va-skrsne u vremenu u kojemu se za nju ne brine ni jedna druga stvar osim hartije, same po sebi nepokretne i ne-me. Ali teškoće koje nastaju iz zlobe ljudske, nameravam da ostavim po strani, jer su o tome pisali mnogi na koje bih se mogao pozvati. Isto tako, ne nameravam da ti pričam o preprekama koje proizlaze iz sopstvene sudbine pisaca, pa čak iz. nekog običnog slučaja ili sitnog uzroka, koji često čine da su neki napisi, dostojni najveće pohvale i plodovi beskonačnog truda, zauvek isključeni iz slave; ili, ako su čak za kratko vreme bili poznati, nestaju i potpuno se izgube iz ljudskog pamćenja. Međutim, drugi napisi, ili niži po vrednosti ili nikako bolji od ovih, dolaze do velike časti i održavaju je. Ja ću ti samo izložiti teškoće i prepreke koje silovito sprečavaju nagradu slave bez uplitanja ljudske zlobe, i to ne slučajno ovom ili onom piscu, već redovno većini velikih pisaca.
Ti znaš dobro da niko ne biva dostojan naziva velikog pisca, niti dospeva do trajne i prave slave osim na osnovu izvrsnih i savršenih dela, ili na neki način bliskih savršenstvu. Stoga treba da upamtiš jednu vrlo tačnu izreku jednog našeg lombardskog pisca, hoću da kažem pisca Dvorjanina5). Ona glasi: »Retko se dešava da onaj koji nije vičan pisanju, ma koliko bio obrazovan, može ikada potpuno shvatiti trud i rad pisaca, uživati u lepoti i savršenstvu stilova i onih unutrašnjih mudrih zapažanja koja se često nalaze kod klasika.« I, pre svega, razmisli koliko je malo onih koji su vični i upućeni u pisanje, i zato od kolikog malog broja savremenih ili budućih ljudi ti možeš, ma u kom slučaju, očekivati ono veličanstveno mišljenje o sebi koje si postavio kao cilj svoga života. Osim toga, promisli kolika je u književnosti snaga stila od čije vrednosti i savršenstva zavisi večnost dela koja ulaze, ma na koji način, u rod lepe književnosti. A često se dešava, ako jednom čuvenom delu oduz-meš stil, a smatrao si da sva vrednost tog dela leži u njegovim dubokim mislima, da to delo svedeš na to da ti se ono čini stvar bez ikakve vrednosti. Jezik je, pak, toliki deo stila da se ove dve stvari teško mogu zamisliti odeljene jedna od druge. One se neprekidno mešaju međusobno; i to ne samo u ljudskom govoru već čak i u umu, a hiljadu njegovih osobina i hiljadu vrlina ili nedostataka jedva se, a možda i nikako, pa i najfini- } jim i najbrižljivijim rasuđivanjem, ne mogu razlučiti i j odrediti kojoj od ove dve stvari pripadaju, pošto su im gotovo zajedničke ili nedeljive na jednu ili drugu. Ali i da se vratimo na reči Kastiljona6) da zaista nijedan stra- i nac nije sposoban da piše otmeno na tvom jeziku. Tako j stil, toliko velik i važan deo pisanja, a stvar neprotumačive teškoće i truda koliko dok se postigne njegova tajna i savršena veština, toliko zbog njegove upotrebe kad si ga postigao, nema, zapravo, drugih sudi ja ni drugih odgovarajućih ocenjivača i spremnih da ga hvale kako on i zaslužuje, do ljudi koji samo u jednom narodu sveta znaju da pišu. U odnosu, pak, na celi ljudski rod, one neizmerne teškoće i trud uloženi oko stila, postaju, dobrim delom, a možda i potpuno, nekorisni i bačeni u ve-tar. Ne pominjem beskrajnu raznolikost sudova i naklonosti književnika zbog koje se broj osoba sposobnih da' osete dobre strane ove ili one knjige svodi na još manji broj.
Ali hoću da ti bude sasvim jasno da nije dovoljno, za potpuno upoznavanje odlika jednog savršenog dela ili bliskog savršenstvu i stvarno dostojnog besmrtnosti, biti samo vičan u pisanju, već to treba umeti gotovo tako , savršeno raditi kao i sam pisac kojeg imaš oceniti; pošto će ti iskustvo pokazati da ćeš, ukoliko dublje budeš upoznavao one vrline iz kojih se sastoji savršeno pisanje, kao i beskonačne teškoće koje se iskuse dok se do njih dođe, bolje naučiti kako da savladaš jedne a postigneš druge, tako da nikakvog razmaka u vremenu neće biti -od trenutka kad si ih upoznao do posedovanja tog načina. Štaviše, jedna i druga stvar biće jedna sama. Jer čovek ne može postići sposobnost ocenjivanja i potpunog uživanja u odličnosti najboljih pisaca pre nego dostigne sposobnost da može da je predstavi i u svojim spisima, pošto se ta odličnost ne upoznaje niti se u njoj može potpuno uživati osim na osnovu sopstvene upotrebe i vežbe, te gotovo, da se tako izrazim, dok se ona ne prenese u sebe sama. Pre tog vremena, zaista niko ne razume šta je, u samoj stvari, to savršeno pisanje. Ali dok ovo ne razume, on ne može ni imati dužno divljenje za najviše pisce. I veći deo onih koji se bave naukama, pošto vrlo' lako pišu i misle da pišu dobro, zaista smatraju za sigurno, čak i kad govore protivno, da je dobro pisanje laka stvar. Vidiš, dakle, na šta se svodi broj onih koji bi bili u mogućnosti da ti se dive i koji bi znali da te dostojno hvale kad bi ti, sa znojem i sa neverovatnim nevoljama čak i uspeo, na kraju krajeva, da stvoriš jedno odlično i savršeno delo. A mogu ti reći (i veruj mojoj sedoj dobi), da danas u Italiji postoje samo dvojica ili trojica koji su postigli način i veštinu najboljeg pisanja. Ako ti se ovaj broj čini vrlo, vrlo malen, nemoj ipak misliti da je broj mnogo veći ma u kome vremenu i ma na kome mestu.
Ja sam se više puta u sebi čudio kako je, na primer, Vergilije, najviši uzor savršenstva za pisce, dospeo i kako se drži na ovom vrhuncu slave. Stoga, iako ne mislim mnogo dobro o samom sebi i veruj em da neću nikada moći uživati ni upoznati svaki deo njegove svake odlike i svakog njegovog majstorstva, ipak smatram za sigurno da najveći broj njegovih čitalaca i pohvalnika ne zapaža u njegovim pesmama više od jedne lepote na svakih deset ili dvadeset koje uspevam da otkrijem zbog mnogih pročitavanja i mišljenja o njima. Ja se zaista ubeđujem da veličina cenjenja i poštovanja prema najvećim piscima, čak i kod onih koji ih čitaju i o njima raspravljaju, proizlazi obično više iz slepo primljene navike nego iz sopstvenog suda i pronalaženja u njima, ma na kakav način, jedne takve odlike. I sećam se doba svoje mladosti kad sam čitajući Vergilijeve pesme, s jedne strane, sa više slobode suda i ne brinući se za autoritet drugih, to što svi ljudi nemaju, i, s druge strane, sa običnim neiskustvom onoga doba, ali valjda ne većim od onog koje je trajno kod vrlo mnogih čitalaca, odbijao u samom sebi da se složim sa sveopštim mišljenjem, jer nisam nalazio u Vergiliju mnogo veće vrednosti nego kod osrednjih pisaca. Gotovo se čak čudim da je Vergilijeva slava mogla prevazići slavu Lukanovu7). Znaj da većina čitalaca, ne samo u vekovima iskvarenih i lažnih sudova već i u onim zdrave i umerene književnosti, mnogo više voli grube i otvorene lepote nego one nežne i prikrivene; više smelost nego stidljivost; čak često više prividno nego sadržajno, a obično više osrednje nego najbolje. Čitajući pisma jednog vladaoca8), zaista retkog duhom, ali naviknutog da u duhovitosti, u tančine, u trenutnosti, u bistrinu stavlja svu odliku pisanja, ja vrlo jasno vidim da je on, u dubini svoga duha, pretpostavljao Henrijadu9 Eneidi, iako nije imao smelosti da tu svoju misao iskaže, a to jedino iz bojazni da ne uvredi sluh drugih ljudi. Najposle, čudim se da je sud vrlo malog broja ljudi, iako ispravan, mogao pobediti sud bezbrojnih i stvoriti onu sveopštu naviku poštovanja, ne manje šlepu nego tačnu. A to se ne dešava uvek; ali ja smatram da slava najboljih pisaca obično biva više stvar slučajnosti nego njihove stvarne vrednosti. To će ti, valjda, biti potvrđeno u onome što ću izložiti u nastavku svoga razmatranja.

Poglavlje treće
Već smo videli kako će malo ljudi biti sposobno da ti se divi kad budeš dospeo do onog savršenstva ka kojem težiš. Upamti sada da bi se više prepreka moglo isprečiti i pred ovim malim brojem koji nemaju dostojnu predstavu o tvojoj vrednosti iako zapažaju znakove. Nema ni^ kakve sumnje da se krasnorečivi i pesnički napisi bilo kakve vrste ne ocenjuju toliko po vrednostima samima u sebi koliko po upečatku koji ostavljaju u duši čitalaca. Tako da čitalac, donoseći svoj sud, posmatra ih, da se tako kaže, više u sebi samom nego u samima njima. Stoga se i dešava da su ljudi, prirodno spori i hladni po srcu i uobrazilji, mada nadareni zdravim razumom, velikom oštrinom uma, a ne osrednjeg vaspitanja, gotovo sasvim nesposobni da tačno sude o takvim napisima, ne mogući ni u čemu izjednačiti svoju dušu sa dušom pisca. Oni ih obično u sebi preziru, jer kad ih čitaju, a k tome još znaju da su veoma slavni, ne otkrivaju uzroke njihove čuvenosti, pošto oni od čitanja ne dobijaju nikakav pod-strek, nikakvu sliku, prema tome, nikakvo zadovoljstvo vredno pomena. Ali i kod onih koji su po prirodi raspoloženi i spremni da u sebe prime i obnove ma koju sliku ili osećaj koji su pisci umeli da vesto izraze, nailaze vrlo mnogi vremenski odseci hladnoće, aljkavosti, oslabljenja duha, nepronicljivosti i takvog raspoloženja da, dok oni traju, pravi ih jednake ili slične onima ranije pomenu-tim. A to iz vrlo različitih uzroka, unutrašnjih i spoljnih, prolaznih ili trajnih, koji pripadaju duhu ili telu. U takvim razmacima vremena niko, pa bio on inače najbolji pisac, nije dobar sudija napisa koji bi morali da uzbude srce ili uobrazilju. Ostavljam po strani zasićenost zadovoljstva crpenih malo pre toga iz drugih takvih napisa i, manje ili više, jake strasti koje se pojave s vremena na vreme, a koje vrlo često, držeći većim delom zauzet duh, ne ostavljaju mesta uzbuđenjima koja bi u drugoj prilici bile razbudile na osnovu pročitanih stvari Tako, zbog istih ili sličnih uzroka, vidimo često da ona ista mesta, one lepote prirode ili ma kakve vrste, one muzike, i tolike slične stvari koje su nas nekada uzbudile ili bile sposobne da nas uzbude kada smo ih videli ili čuli, a sada kad ih vidimo ili čujemo, ni najmanje nas ne uzbuđuju niti nas raduju, ali zato ipak nisu manje lepe ili manje vredne u sebi nego što su onda bile.
Ali kad je, zbog rna kojeg navedenog uzroka, čovek slabo raspoložen za utiske rečitosti i poezije, on ipak ne propušta i ne odlaže da dade svoj sud o knjigama koje pripadaju jednom ili drugom rodu, a koje je slučajno tada prvi put pročitao. Meni se često dešava da ponovo uzmem u ruke Homera, ili Cicerona, ili Petrarku i da ne osetim nikakvog uzbuđenja od ovog čitanja. Ipak, pošto sam već svestan i siguran vrednosti tih pisaca, koliko po njihovoj drevnoj slavi toliko i iz iskustva o njihovoj lepoti crpenog iz njih ranije, ne mislim ništa rđavo o njima zbog ove trenutne tuposti. Ali za napise koji se čitaju prvi put i koji, zbog toga što su novi, nisu još mogli da dođu na glas ili da ga utvrde tako da ne bi bilo mesta sumnji o njihovoj vrednosti, nijedna stvar ne sprečava čitaoca da u sebi ne stvori slab dojam o odličnim piscima i izvrsnim delima, sudeći ih po utisku koji u tom trenutku ta dela ostavljaju u njegovoj duši, neraspoloženoj da primi osećanja i slike koje je pisac hteo. I nije lako da ga od tog suda pokrene ponovno čitanje tih knjiga izvršeno u prikladnijem vremenu, jer će mu dosada koju je osetio za vreme prvog čitanja verovatno oduzeti nadu prilikom drugih čitanja. Na svaki način, ko ne zna koliko su važni prvi utisci i jedan već donesen sud ma koliko on bio netačan?
Nasuprot ovome, kad se, zbog jednog ili drugog uzroka, duše nađu u stanju pokretljivosti, osetljivosti, snage i topline takve ili toliko otvorene i pripremljene da slede svaki i najmanji podstrek knjige, one živo ose-ćaju svaki i najmanji potez i, na osnovu onog što čitaju, stvaraju u sebi hiljadu osećanja i hiljadu slika, nalazeći se ponekad u nekom najslađem zanosu i gotovo potpuno van sebe. Zbog toga se vrlo lako dešava da se, s obzirom na prijatnost koju im je.donelo to čitanje, i stoga što mešaju posledice sopstvene vrednosti i sopstve-nog raspoloženja sa onima koje stvarno pripadaju toj knjizi, ispune velikom ljubavlju i divljenjem za tu knjigu, pa stvore o njoj mnogo viši sud nego što zaslužuje. Čak je pretpostavljaju drugim, mnogo boljim knjigama, ali pročitanim u manje srećnoj prilici. Vidiš, dakle, kakvoj je nesigurnosti podvrgnuta istinitost i pravilnost sudova u pogledu napisa i talenta drugih, čak i kod sposobnih ljudi, pa i kad je isključena svaka zloba i pristrasnost. A ta nesigurnost je tolika da čovek nije u saglasnosti ni sa samim sobom u oceni dela jednake vrednosti, čak i jednog istog dela, u raznim dobima života, u raznim slučajevima, pa i u različitim časovima jednog istog dana.

Poglavlje četvrto
Da ti ne bi ipak pretpostavio da se ranije pomenute teškoće koje postoje u rđavo raspoloženim dušama čitalaca javljaju retko i neredovno, znaj da ništa nije običnije u čoveku do slabljenje, tokom vremena, prirodnog raspoloženja za mogućnost osećanja zadovoljstava koja se crpu iz besedništva i poezije, ne manje nego iz ostalih umetnosti, pa i iz svake zemaljske lepote. A ovo slabljenje duše, određeno po samoj prirodi našem životu utoliko je veće danas no što je bilo u drugim vremenima, i toliko ranije počinje i brže se razvija osobito kod ljudi koji se bave naukom, ukoliko se iskustvu pojedinaca, nekom više nekom manje, pridruži znanje stečeno praksom ili razmišljanjem u toku tolikih prošlih vekova. Zbog toga se, kao i zbog sadašnjih uslova građanskog života, iz čovečje uobrazilje lako gube slike detinjstva, sa njima nade, a sa nadama veliki deo želja, strasti, žara, života i sposobnosti. Zato se ja unekoliko čudim da su ljudi u zreloj dobi, vrlo učeni i odani razmišljanju o ljudskim stvarima, još podložni snazi rečitosti i poezije koje su samo kadikad sprečene da u njima probude ma kakav utisak. Stoga smatraj za sigurno, ako na čoveka vrlo jako deluje lepo i veliko iz uobrazilje, da se mora verovati da u ljudskom životu postoji nešto veliko i zaista lepo, te da ono pesničko u svetu nije samo priča. U to mlad čovek uvek veruje čak i kad zna suprotno, dok njegovo sopstveno iskustvo ne zameni ono što "je stekao naukom. Ali se u sve to vrlo malo veruje posle bolne nauke praktičnog života, osobito kad je iskustvo združeno, sa spekulativnom naravi i znanjem.
Iz ovog izlaganja sledilo bi da su mladi ljudi uopšte bolje sudije dela namenjenih buđenju osećanja i uobrazilje nego što su ljudi zreli ili stari. Ali, s druge strane, vidi se da mladi ljudi, nenaviknuti na čitanje, traže u knjizi neko zadovoljstvo natčovečansko, beskonačno i nemoguće vrednosti, a kad ga ne nađu, preziru pisce. Ovo se, iz sličnih uzroka, dešava i u drugim dobima, ljudima koji nisu pismeni. Oni, pak, mladići koji su se posvetili književnosti, lako pretpostavljaju, koliko u pisanju toliko i pri ocenjivanju tuđih napisa, preteranost umerenom, bogato ili načičkano u načinu i ukrasima — jednostavnom i prirodnom, lažne lepote stvarnima. I to delom zbog slabog iskustva, delom zbog zanosa svoga doba. Stoga, mladost koja je, bez sumnje, najraspolože-niji deo čovečanstva da hvali ono što joj izgleda dobro, jer je i iskrenija i nevinija, retko je kada sposobna da uživa u zreloj i savršenoj vrednosti književnog dela. Tokom vremena razvija se onaj stav koji se stiče.vešti-nom, a opada, gubi se onaj prirodni. A obe ove stvari podjednako su potrebne za ovu svrhu.
Za svakog onog koji živi u velikom gradu, pa ma koliko bio žarke naravi i žive uobrazilje, ne znam kako može da oseti ma koji^ nežan i plemenit osećaj, ma koju uzvišenu i prijatnu sliku od lepota bilo prirode ili književnosti osim ako, kao što ti to činiš, provodi veći deo vremena u samoći. A to zato što ima malo stvari koje su toliko protivne onom duševnom stanju koje nas osposobljava za takva uživanja, koliko saobraćaj sa ovim ljudima, buka u ovim mestima, prizor tašte veličine, ljudske lakouronosti, neprekidne lažljivosti, bednih briga i još bednije dokolice, što sve tamo vlada. Koliko se, pak, tiče književne gomile, mogu reći da ona iz velikih varoši zna manje da sudi o knjigama nego ona iz malih, jer, kao što su u velikim gradovima sve ostale stvari većinom "lažne i prazne, tako je uopšte i književnost lažna i prazna ili površna. A ako su drevni narodi smatrali da je rad na knjizi i nauci, u poređenju sa ostalim poslovima, odmor i zabava, danas, veći deo onih koji se u velikim varošima bave naukom, smatra i stvarno upotrebljava nauku i pisanje kao razonodu i odmor od drugih razonoda.
Ja držim da bi važna slikarska, vajarska i graditeljska dela davala više uživanja kad bi se podelila po pokrajinama, srednjim i malim varošicama, nego što to čine ovako skupljena u metropolama, gde su ljudi vrlo retko sposobni za intimna duševna uživanja, jer su, delom puni nebrojenih briga, delom zauzeti hiljadom zabava, duša sviklih, ili protiv svoje volje prisiljenih na razonodu, frivolnosti i taštine. Osim toga, mnoštvo tolikih lepota skupljenih na jednom mestu raseje tako duh da, ne mogući se zadržati ni na jednoj, do za kratko vreme, ne može da u njemu razbudi živ osećaj ili, pak, da izazove toliku zasićenost da se sve te lepote po-smatraju sa istom tolikom duševnom hladnoćom kao i svaki drugi najobičniji predmet. To isto kažem i za muziku. Ona se u ostalim varošima ne izvodi tako savršeno i sa takvim aparatom kao u velikima, gde su duše manje raspoložene za čudesna uzbuđenja te umetnosti i, da se tako izrazim, manje muzikalne nego one u svakom drugome mestu. Ali je, ipak, potrebno umetno-stima da budu u velikim gradovima, koliko da se ostvare, toliko još više da bi dospele do svog savršenstva. Samo, s druge strane, nije zbog ovog manje istina da je zadovoljstvo koje one ovde pružaju mnogo manje od zadovoljstva koje bi dale negde drugde. I može se reći da .umetnici, u samoći i tišini, stvaraju neprekidnim bdenjima, trudom i marljivošću radost osobama koje, naviknute da se kreću u gomili i huci, neće moći uživati do vrlo mali deo ploda tolikog truda. A ova sudbina umetnika pada srazmerno i na pisce.

Poglavlje peto
Ali neka je ovo rečeno kao uzgred. Vraćajući se sada na ono prvo, kažem da napisi koji su najbliži savršenstvu imaju osobinu da se, redovno, prilikom drugog čitanja više svide nego prilikom prvog. Suprotno ovome dešava se mnogim knjigama napisanim osrednjom veštinom i marljivošću, ali ne bez ikakve spolja-šnje i očigledne vrednosti. Kad se one ponovo čitaju, čovek izgubi ono mišljenje o njima koje je bio stvorio prilikom prvog čitanja. Ali jedne i druge, čitane samo jedared, pokoji put prevare čak učene i iskusne ljude, tako da se najbolje knjige zapostavljaju pred osrednjima. Uz to treba da znaš da se danas čak i osobe koje su sebi postavile u životni zadatak da se bave naukom, s velikom mukom odlučuju na čitanje novih knjiga, osobito onih koje po svom rodu imaju za svrhu zabavu. To se, zbog manjeg broja knjiga, nije dešavalo drevnim narodima. Ali u ovom vremenu bogatom napisima koji su nam ostavljani iz dana u dan od tolikih vekova, u ovom današnjem broju pismenih naroda, u ovoj prete-ranoj množini knjiga pisanih svakodnevno od svakog od ovih naroda, u tolikim trgovinskim razmenama između svih njih; osim toga, u tolikoj množini i raznolikosti jezika na kojima se piše, drevnih i savremenih; u tolikom broju i širini nauka i učenja svake vrste koja su tako usko spojena i međusobno povezana da naučnik mora upotrebiti veliki napor da bi ih sve obuhvatio prema- svojoj sposobnosti, ti dobro vidiš da ni za prvo čitanje nema vremena, a kamoli za drugo. Ipak, ma kakav se sud jednom doneo o novim knjigama, on se teško menja. Dodaj k tome da, zbog istih stvari, pa i prilikom prvog čitanja pomenutih knjiga, osobito onih zabavnoga roda, vrlo mali broj ljudi, i vrlo retko, ulaže toliku pažnju i toliki trud koliko je potrebno da se otkrije savršenstvo do kojeg se teško dolazi, tajna ve-ština, i smerne i skrivene vrednosti tih napisa. Tako da, sve u svemu, danas su gori uslovi za savršene knjige nego za osrednje. Lepote i vrednosti velikog dela tih knjiga, stvarne ili lažne, tako su očigledne da se lako zapaze na prvi pogled, ma koliko bile malene. I, stvarno, možemo reći da je danas gotovo nepotrebno truditi se oko savršenog pisanja da bi se došlo do slave. Ali, s druge strane, knjige, kao što su gotovo sve moderne, napisane u hitnji i daleke od svakog savršenstva, iako steknu slavu za neko vreme, ne mogu, kako se to, u stvari, vidi neprekidno, izbeći brzu propast. Danas se zaista toliko piše da čak mnogi napisi veoma zaslužni pomena, pa i kad su došli na glas, poneseni malo posle toga i pre nego su mogli (da se tako kaže) pustiti koren svojoj slavi, neizmernom rekom novih knjiga koje svakog dana dolaze na svetlost dana, propadaju bez ikakvog drugog razloga, ustupajući mesto drugim dostojnim i nedostojnim knjigama koje očuvaju slavu za kratko vreme. Tako, u jedno isto vreme, nama je dano da možemo težiti za jednom jedinom slavom od tolikih slava koje su bile dane na raspolaganje drevnim narodima, a i ta ista se danas postiže sa mnogo više teškoće nego što je to bilo u drevnom vremenu.
U ovom neprekidnom i opštem brodolomu, koliko među vrednim toliko i među običnim knjigama, isplivaju samo klasične knjige koje zbog već stečene i dugim vremenom utvrđene slave ne samo da se još danas marljivo čitaju već se pročitavaju i proučavaju. I zapamti da jedna savremena knjiga, iako bi se po vrednosti mogla uporediti sa klasičnim knjigama, može vrlo teško ili nikako, ne kažem postići isti stepen slave, već toliko zadovoljstva pružiti koliko ga daju klasične knjige. A to iz dva razloga. Prvi je što ne bi bila onako brižljivo i sa pažnjom čitana kako se čitaju već odavna čuvene knjige; niti bi je iko osim malog broja ljudi ponovo uzeo u ruke; niti bi je iko proučavao, jer se knjige koje nisu naučne ne proučavaju sve dok ne postanu klasične. Drugi je razlog taj što, pretpostavivši da opšta i trajna slava knjiga nije postala na početku ni iz kojeg drugog razloga do zbog njihove unutrašnje vrednosti, ona ipak, pošto je počela i rasla, uveličava toliko njihovu vrednost da te knjige postaju mnogo prijatnije za čitanje no što su bile ranije. A ponekad, najveći deo zadovoljstva koje se crpe iz njih jednostavno izvire iz njihove slave. U vezi s ovim, sećam se nekoliko spomena vrednih pri-medaba jednog francuskog filozofa10) koji, raspravljajući o izvoru ljudskih uživanja, u suštini kaže ovo: »Mnoge povode uživanja združuje i stvara naš duh sebi . samom najviše time što vezuje međusobno različite stvari. Zato se često dešava da ono što se svidelo jeda-red, sviđa se još jednom i to samo zato što se svidelo ranije, vezujući nas savremenom slikom za sliku iz prošlosti. Na primer, jedna glumica koja se gledaocima svidi na pozornici, verovatno će im se svideti i u svojoj kući, jer će se stvoriti mešavina više uzroka koja će proizvesti jedno jedino uživanje, koliko od zvuka njenog
. glasa i njene recitacije, toliko i od toga što su oni bili prisutni njenom uspehu. Zaista, svačiji um preko celog dana obiluje slikama i mislima koje idu uz one glavne. Iz toga proizlazi da žene koje su vrlo čuvene a umrljane su nekom malom manom, uzdignu baš ovu manu na cenu, dajući razloga drugima da je smatraju čarom. I, zaista, velika ljubav koju mi ukazujemo, neko jednoj, neko drugoj ženi, više puta je osnovana jedino na brizi koja nastane iz naklonosti prema toj ženi ili zbog plemenite krvi, ili zbog bogatstva, ili zbog časti koje su
! joj ukazivane, ili zbog poštovanja koja joj neki iskazuju.« Često, takođe, zbog stvarne ili lažne slave njene lepote i dražesti; ili, čak, i zbog same ljubavi koju su za nju drugi osećali ili je još osećaju. A ko ne zna da su gotovo sva uživanja više plod uobrazilje nego osobine koje.su sopstvene prijatnim stvarima?
Pošto ove napomene odgovaraju isto toliko knjigama koliko i ostalim stvarima, kažem da kad bi danas ugledao svetlost neki spev, jednak pa i veće unutrašnje vrednosti od Ilijade, i kad bi ga čitao ma koji savršen ocenjivač poezije, bio bi njemu mnogo manje prijatan od Ilijade i zato bi ga mnogo manje cenio. Jer odlike sopstvene ovom novom spevu ne bi podržavala slava
i dvadeset sedam vekova, ni hiljadu uspomena i hiljadu drugih stvari, kao što se to događa sa odlikama Ilijade. Slično tome kažem i za svakog onog ko bi pažljivo čitao Oslobođeni Jerusalimn) ili Besnog Rolanda.12) Ne poznavajući nikako ili samo delimično njihovu slavu, on bi prilikom čitanja osetio mnogo manje zadovoljstvo od zadovoljstva koje mu daju druge knjige. Prema tome, najposle, govoreći uopšte, prvi čitaoci svakog slavnog dela i savremeniei onoga koji ga je napisao, pretposta-vivši da će to delo steći slavu kod potomstva, jesu oni koji prilikom čitanja najmanje uživaju u njemu. A to ide na vrlo veliki uštrb pisaca.

Poglavlje šesto
Ovo su delom teškoće koje će ti smetati da stekneš slavu kod onih koji se bave knjigom, pa čak i kod onih najboljih.u veštini pisanja i nauke. Ukoliko se, pak, tiče onih koji, iako se ne bave pisanjem ili naukom kao zanatom, već čitaju jedino iz dokolice i mada dovoljno uvedeni u učenost koja je danas, da se tako izrazim, potreban deo civilizacije, znaj dobro da oni nisu sposobni da u vrednosti knjige uživaju više nego ovoliko. I to, osim onog maločas rečenog, i zbog drugog razloga koji mi još preostaje da ovde iznesem. To jest, ovi ljudi ne traže ništa u onom što čitaju, osim trenutnog zadovoljstva. A trenutnost je, već po prirodi, sitna i besmislena za sve ljude. Stoga, kako kaže Homer, svaka stvar uživanja,
Venera, sanak, pesma i igranje
postaje brzo i po nuždi dosadna ako uz trenutno zanimanje nije vezana nada nekog budućeg zadovoljstva ili prijatnosti koja od toga zavisi. Pošto čovek nije sposoban ni za kakvo drugo veće zadovoljstvo koje se, pre svega, ne bi nalazilo u nadi čija je snaga tolika da mnoga zanimanja lišena po sebi svakog uživanja, pa čak odvratna i teška, ma koliko dugo trajala, postaju prijatna i radosna ako im se doda nada nekakvog ploda. Nasuprot tome, stvari koje se smatraju prijatne po sebi, čim se od njih odeli nada, postaju dosadne čim se, da se tako izrazim, okušaju. Međutim, vidimo da su nauče-njaci nekako nezasitni u čitanju, pa često i u najsuvo-parnijem, i da osećaju neko neprekidno zadovoljstvo u svojim naukama za kojima sede veći deo dana i to zato što u jednoj i u drugoj stvari imaju uvek pred očima neki cilj koji se nalazi u budućnosti, i neku nadu napretka i koristi ma kakva ona bila; i što prilikom svakog čitanja koje poneki put preduzimaju gotovo iz dokolice i radi zabave, ne propuštaju da u tome vide, osim trenutnog zadovoljstva, neku drugu, više ili manje određenu korist. Dotle ostali, ne imajući prilikom čitanja nikakvu drugu svrhu koja se, da se tako izrazim, ne bi nalazila u granicama tog istog čitanja, posle nekakvog ispraznog uživanja osete se zasićeni već na prvim stranicama najprijatnijih i najdivnijih knjiga. Tako da, obično, lutaju zgađeni od knjige do knjige, a najposle se čudi većina njih kako neko može dugim čitanjem osećati dugotrajno zadovoljstvo. Na taj način i iz ovoga možeš naučiti da su, ukoliko se tiče ovih i ovakvih ljudi, gotovo sasvim izgubljeni svaka umetnost, rad i trud jednog pisca. A u broju ovakvih osoba nalazi se, obično, najveći broj čitalaca. Ali, čak, i naučenjaci, pošto se, kao što se to često dešava, izmeni tokom vremena njihova naklonost za pojedine predmete i vrste njihovih nauka, mogu jedva da izdrže čitanje onih knjiga iz kojih su crpli ili iz kojih su mogli crpsti neizmerno zadovoljstvo. Iako još uvek imaju shvatanje i nužno iskustvo za poznavanje njihovih vrednosti, ipak ne osećaju ništa drugo do dosadu, jer od njih ne očekuju nikakve koristi.

Poglavlje sedmo
Dovde sam govorio o pisanju uopšte i o nekim stvarima koje se uglavnom tiču zabavne književnosti, za čije proučavanje vidim da si više naklonjen nego za ikoje drugo. Govorimo sada samo o filozofiji, ali bez ikakve namere da od nje odelim zabavnu literaturu koja potpuno zavisi od filozofije. Ti ćeš valjda smatrati, pošto filozofija proizlazi iz razuma u kojemu, možda, opšte civilizovani čovek ima više udela nego u stvarima uobrazilje i srca, da vrednost jednog filozofskog dela mora biti lakše shvatljiva, i od većeg broja ljudi, nego vrednost pesama i drugih napisa koji se odnose na zabavno i lepo. Ali ja za sebe smatram da su srazmeran sud i savršeno osećanje manje retki u odnosu na zabavnu književnost nego u odnosu na filozofiju. Najpre treba da smatraš za sigurno da nije dovoljna samo finoća uma i velika sposobnost rasuđivanja za vredno napredovanje u filozofiji, već se takođe traži i velika snaga uobrazilje; te da su Dekart, Galilej, Lajbnic, Njutn i Viko,13) ukoliko se tiče urođene sposobnosti njihovih umova, mogli biti veliki pesnici. I, obrnuto, Homer, Dante i Šekspir mogli su biti najveći filozofi. Ali, pošto bi bilo potrebno mnogo reči da se ovo potpuno objasni i raspravi, a to bi nas suviše odvuklo od naše namere, zato, zadovoljavajući se ovom napomenom i nastavljajući svoje izlaganje, kažem da samo filozofi mogu potpuno shvatiti vrednost i osetiti zadovoljstvo u filozofskim knjigama. To kažem ukoliko se tiče sadržine, a ne ma kakvog ukrasa koji one mogu imati bilo u reči, bilo u stilu ili ma čemu drugom. Prema tome, kako ljudi nepoetične prirode, da se tako izrazim, ne mogu da shvate osećaj i slike pesama mada dobro razumeju reči i smisao u njima, tako isto oni koji nisu naviknuti na razmišljanje i filozofiranje, ili koji nisu sposobni da dublje misle, često shvataju reči i ono što hoće da kaže filozof, ali ne, i istinu onoga što on govori, ma koliko bila istinita i brižljivo izvedena izlaganja samog filozofa i jasan način kojim se on služi u izlaganju. Jer, ne imajući sposobnosti ili običaj da svojom mišlju prodru u suštinu stvari, ni da raspliću i dele svoje misli na njihove najmanje delove, ni da skupljaju i vezuju zajedno jedan dobar broj tih misli, ni da odjedared duhom obuhvate mnoge pojedinosti da bi mogli izvesti opšti zaključak, ni da okom razuma neumorno prate dugačak red istina međusobno postepeno povezanih, ni da otkrivaju tanke i skrivene veze koje svaka istina ima sa stotinu drugih istina — oni ne mogu lako, ili ne mogu nikako da u svojoj duši izvedu i obnove izvršen postupak, ni da osete utiske koje je filozof osetio u svojoj duši. A to je jedini način da se vide, shvate i ocene kako treba svi uzroci koji su naveli tog filozofa da donese ovaj ili onaj sud, da tvrdi ili poriče ovu ili onu stvar, da sumnja u ovu ili neku drugu. Tako da, ma koliko shvatali njegove zamisli, ne razumeju da li su one istinite ili verovatne, jer nemaju, ili ne mogu postići, neko iskustvo o njihovoj istinitosti i verovatnoći. A ovo se vrlo malo razlikuje od onoga što se dešava ljudima po prirodi hladnim u pogledu uobrazilje i osećanja koja su pesnici izrazili. A ti dobro znaš da je zajedničko i pesniku i filozofu da ulaze u dubinu ljudskih duša i da iznose na svetlost sve njihove prisne osobine i različitosti, razvoje, pokrete i tajne uspehe, uzroke i posledice jednih i drugih, u kojim stvarima ljudi koji nemaju sposobnosti da u sebi osete saglasnost između pesničkih misli i stvarnosti, takođe ne osećaju i ne shvataju saglasnost u filozofskim mislima.
Iz navedenih razloga proizlazi ono što svakog dana vidimo, to jest da mnoga vrsna dela, svima jednako jasna i shvatljiva, uprkos svega ovoga nekima izgledaju da sadrže hiljadu najizvesnijih istina, a nekima hiljadu najočitijih grešaka. Stoga su ta dela napadana javno i tajno, ne samo iz zlobe, ili zbog koristi, ili zbog drugih sličnih razloga, već i zbog gluposti i nesposobnosti shva-tanja" tačnosti njihovih stavova, ispravnosti izvođenja i zaključivanja i uopšte mogućnosti, jačine i istinitosti njihovih izlaganja. Često najdivnija filozofska dela napadana su takođe kao nejasna i to ne greškom pisca, već zbog dubine ili novine osećanja, s jedne strane, a, s druge strane, zbog mračnosti uma onoga koji ih ni na kakav način ne bi mogao razumeti. Pomisli, dakle, kako je napisima filozofskog roda teško zaslužiti hvalu, ma koliko im pripadala. Ali iako ja to ne kažem, ne možeš ti sumnjati da broj pravih i dubokih filozofa, van kojih nema nikoga ko bi mogao da oceni kako treba druge filozofe, nije vrlo malen i u današnje doba, iako ono voli filozofe više nego prošlo doba. Ne pominjem razne klike, ili ma kako se drukčije one zvale, na koje se danas dele, kako je to bilo i uvek, oni kojima je zanat filozofiranje. Svaka od ovih klika redovno poriče dužnu hvalu i poštovanje filozofima iz onih drugih klika, i to ne samo zato što tako hoće već što je njihov duh zauzet drugim principima.

Poglavlje osmo
Ako bi se, pak, ti uzdigao znanjem i razmišljanjem (pošto nema nijedne stvari koju ja ne bih mogao pretpostaviti za takav um) do tolike visine da bi ti bilo dano, kao što je to bilo ponekom izabranom duhu, da otkriješ neku najosnovniju istinu koja ne samo što je za sva vremena pre toga bila nepc iata već i potpuno daleka od svakog ljudskog očekivanja, pa i sasvim drukčija ili protivna savremenom mišljenju, čak i mišljenju mudraca, nemoj misliti da ćeš na osnovu tog otkrovenj a postići neku neobičnu pohvalu u svom životu. Štaviše, ni sami mudraci neće te hvaliti (osim, valjda, mali broj), dok one iste istine ne budu oni, sad jedan sad drugi, ponavljali postepeno i dugim tokom vremena, i ne budu na njih navikli najpre svoje uši, a zatim um. Jer nijedna nova istina i sasvim drukčija od postojećih shvatanja, iako ju je onaj koji se prvi setio dokazivao jasno i sigurno, onako ili slično kao neku geometrijsku istinu, nije nikada mogla biti odjedared uvedena i utvrđena u svetu, ako dokazi nisu bili materijalni, već samo tokom vremena, posredstvom navike i primera, pošto su se ljudi počeli navikavati da u nju veruju kao i u svaku drugu stvar; čak verujući uopšte zbog navike, a ne zbog izvesnosti dokaza zamišljenih u svom duhu. Tako da je, najposle, ta istina kojom su počeli da uče decu postala opštepo-znata istina i njeno nepoznavanje pominjalo se kao čudo, a bila su ismejavana drukčija mišljenja bilo predaka bilo savremenika. A to sve s toliko većom teškoćom i za toliko duže vreme koliko su takve nove i neverovatne istine bile veće i osnovnije, a zbog toga i rušiteljke većeg broja mišljenja ukorenjenih u dušama. Jer ni oštri i izrađeni umovi ne osećaju tako lako svu snagu razloga kojima se dokazuju slične nečuvene istine, koje suviše prelaze granice saznanja i sposobnosti tih umova, osobito kad se takvi razlozi i takve istine protive verova-njima već zastarelim u njima. Dekarta, u njegovo doba, a u pogledu geometrije koju je on čudesno proširio pri-menivši na nju algebru i neke druge svoje pronalaske, niko osim nekolicina ljudi nije bio ni razumeo. Slično tome desilo se i Njutnu. I zaista, položaj ljudi koji su znanjem neobično iznad svog doba nije mnogo različi-tiji od položaja književnika i učenih ljudi koji žive u gradovima ili pokrajinama gde se niko ne bavi knjigom, jer ni ovi, kako ću docnije dokazati, nisu poštovani od svojih sugrađana ili zemljaka, kao ni oni drugi od svojih savremenika kako bi zasluživali. Čak ih vrlo često i nipodaštavaju zbog razlike u životu i njihovim shva-tanjima od shvatanja ostalih ljudi, kao i zbog opšteg nedovoljnog poznavanja vrednosti njihovih sposobnosti i njihovih dela.
Sumnje nema da u ovom vremenu, i sve od obnove civilizacije, ljudski rod neprekidno napreduje u znanju. Ali njegov napredak je spor i odmeren, dok najveći i neobični duhovi koji se posvećuju razmatranju o ovom senzibilnom i čoveku dostupnom svetu, kao i pronalaženju istine, idu, štaviše, ponekad trče, brzo i gotovo bez ikakve mere. I zato nije svetu moguće, videći kako napreduju tako brzo, da toliko ubrza korak kako bi mogao da stigne zajedno s njima ili malo posle njih tamo gde oni najposle i ostaju. On, čak, i ne izmeni svoj korak i ne stigne ponekad do ove ili one granice, osim u razmaku od jednog ili dva veka otkako je veliki duh već bio tamo stigao.
Osećanje je, može se kazati, sveopšte da ljudsko znanje duguje veći deo svog napretka onim najvišim umovima koji se javljaju s vremena na vreme, sad jedan sad drugi, gotovo kao čuda prirode. Ja, naprotiv, smatram da ono duguje više običnim umovima a neobičnim vrlo malo. Pretpostavimo da jedan od ovih, pošto je svojom naučnošću ispunio prostor znanja svojih savremenika, napreduje u znanju, da se tako izrazim, za deset koraka. Ali ostali ljudi ne samo da se ne odlučuju da ga slede, već više puta, da ne kažem što gore, izmejavaju njegov napredak. Međutim, mnogi osrednji umovi, pomažući se valjda delimično mislima i otkrovenjima onog velikana, najviše, ipak, sopstvenim izučavanjima učine svi zajedno jedan korak koji, zbog kratkoće razmaka, to jest zbog male novine zaključaka, kao i velikog broja onih koji su do njega došli, učine za neku godinu i svi ostali ljudi. Tako, napredujući običnim tokom, postepeno, a trudom i primerom drugih osrednjih umova, ljudi najposle učine i deseti korak i zaključci onog najvišeg duha budu priznati za istinite od svih civilizovanih naroda uopšte. Ali on, već odavna mrtav, čak ni za taj uspeh ne postiže poznu i zadocnelu slavu, delom što je uspomena na njega već izbledela ili što je nepravedno mišljenje o njemu dok je bio živ, a potvrđeno dugom navikom, nadvladalo svaki drugi obzir; delom što ljudi nisu došli do ovog stepena saznanja njegovim trudom; i delom što su već svi jednaki sa njim u znanju, pa će ga brzo prestići, a možda su već"sada i iznad njega. Jer su se u dugom toku vremena mogle bolje dokazati i bolje objasniti istine do kojih je on došao, njegove pretpostavke dovesti do izvesnosti, dati bolji red i oblik njegovim pronalascima i gotovo učiniti da sazru. Osim ako bi se neki od naučnika, ponovo ispitujući zapise prošlih vremena, proverivši zaključke onog velikana i upore-divši ih sa zaključcima njegovih potomaka, setio kako i za koliko je on prethodio ljudskom rodu, pa mu pruži nekoliko pohvala koje uzvitlaju malo prašine, ali se brzo zaborave.
Iako napredak ljudskog znanja, kao i pad teških predmeta, postiže od trenutka do trenutka sve veću brzinu, ipak se vrlo teško dešava da jedno isto pokolenje ljudi izmeni svoje mišljenje ili prizna toliko svoje greške da bi danas verovalo protivno onome u šta je verovalo ranije. Ali ono priprema takva sredstva sledećem poko-lenju da ovo posle saznaje i veruje, u mnogim stvarima, suprotno onome. Samo, kao što niko ne oseća neprekidno kretanje koje nas zajedno sa Zemljom nosi naokolo, tako ni svi ljudi nisu svesni razgranjavanja svojih saznanja, ni stalnog menjanja svojih sudova. I čovek ne menja nikada tako svoja mišljenja da bi znao da ih menja. Ali zaista ne bi mogao ne verovati u to i ne biti svestan toga svaki put kad bi iznenadno primio neko mišljenje mnogo drukčije od mišljenja koje je imao do tada. Zato nijedna istina tako pronađena, sem ako je potpala pod čula, neće nikada biti primljena od savremenika onog naučnika koji ju je prvi otkrio.

Poglavlje deveto
Recimo da si, prešavši svaku prepreku, u svojoj vrednosti potpomognut od sreće, zaista postigao ne samo da budeš glasovit već i slavan, i to ne posle smrti već još za života. Pogledajmo kakav će ti plod to doneti. Prvo i prvo, ona želja ljudi da te vide i lično upoznaju, ono biti ukazivan prstom, ona čast i ono poštovanje koje ti prisutni ukazuju delom i rečju, a u čemu leži i najveća korist ove slave koja proizlazi iz pisanja, izgledalo bi da bi ih mogao lakše doživeti u malim gradovima nego u velikim, gde su oči i duše rasejane i ponete delom moći, delom bogatstvom, najposle veštinama koje služe za zabavu i veselost nekorisnog života. Ali kako u malim gradovima gotovo uvek nedostaju sredstva i potpore na osnovu kojih drugi dolazi do savršenstva u književnosti i nauci, i kako se sve retko i vredno skuplja i gomila u velikim gradovima, mali gradovi, retko boravišta učenih ljudi i obično bez dobrih škola, običavaju da tako nisko cene ne samo nauku i znanje već i istu čuvenost do koje je neko došao ovim sredstvima da u ovim mestima ni jedno ni drugo nije čak ni predmet za vidljivosti. A ako slučajno neka važna ličnost ili čak neobičnog uma i znanja živi u nekom malom mestu, to što je jedna jedincata ne samo da ne uveličava njenu vrednost već joj toliko škodi da često, čak i kad je napolju čuvena, ona je u svakidanjem životu tih ljudi najzanemarenija i najnepoznatija osoba toga mesta. Kao što tamo gde bi zlato i srebro bilo nepoznato i bez vrednosti, svaki onaj koji bi lišen svakog drugog imanja bio pun ovih metala, ne bi bio bogatiji od drugih, već vrlo siromašan i smatran takvim, tako isto tamo gde um i znanje nisu poznati, a pošto su nepoznati, ne cene se, tako kad bi se tu čak i našao neko koji toga ima u izobilju, on nema mogućnosti da bude iznad ostalih, a nemajući drugih dobara, on je omalovažavan. I on je u takvim mestima toliko daleko od mogućnosti da bude poštovan, da, iako je često smatran za većeg nego što je u stvarnosti, ipak nije ni najmanje poštovan. U vremenu kad sam ja još vrlo mlad odlazio u svoj rodni Bozizio1*) i pošto se svuda tamo znalo da volim učenje i da se unekoliko bavim pisanjem, moji su me zemljaci smatrali pesnikom, filozofom, fizičarem, matematičarem, lekarom, pravnikom, teologom i poznavaocem svih jezika na svetu, pa me ispitivali, ne praveći ni najmanje razlike, o svakom pitanju bilo koje vrste nauke ili jezika o kojemu bi se ma kojim slučajem poveo razgovor. A zbog ovog svog mišljenja oni me nisu mnogo poštovali, čak su me smatrali mnogo manjim od svih učenih ljudi iz drugih mesta. Ali ako bih ja dozvolio da oni posumnjaju da je moje znanje ipak malo manje prekomerno no što su oni mislili, ja sam u njihovom shvatanju padao još mnogo niže i oni su naposletku dolazili do uverenja da ono moje znanje nije ništa šire od njihovog.
Na koliko se prepreka nailazi u velikim varošima, koliko da se postigne slava, toliko i da se uživa u njenom plodu kad je već stečena, neće ti biti teško prosuditi prema onome što sam malopre izložio. Sada dodajem, iako se nijedna slava ne postiže teže od slave dobrog pesnika, ili zabavnog pisca, ili filozofa, ka čemu ti najviše težiš, i pored svega toga nijedna nije manje plodonosna za onoga koji ju je postigao. Nisu ti nepoznata neprekidna sporenja, drevni i savremeni primeri bede i nesreća najvećih pesnika. Sve je (da se tako kaže) neizvesno i nekako prijatno neodređeno u Homeru, koliko u pogledu poezije, toliko i u pogledu ličnosti. Jedino, u tolikoj neizvesnosti i neznanju, ostalo je, po jednom veoma verodostojnom predanju, da je Homer bio bedan i nesrećan. Kao da gotovo slavna i vekovna uspomena nije htela dozvoliti sumnju da sudbina ostalih vrsnih pisaca nije bila zajednička sa kraljem poezije. Ali ne pominjući druga dobra i govoreći samo o časti, nijedna slava u životu ne običava biti manje časna, a manje korisno to što te ostali smatraju višim, osim onih koje sam maločas naveo. Da li zbog toga što mnogi ljudi do njih dolaze bez ikakve zasluge, ili što sama bezgranična teškoća da se zasluže otimlje vrednost i poverenje u takve slave ili, još više, što gotovo svi malo učeniji ljudi smatraju da oni sami imaju, ili da im je lako postići toliko poznavanje i sposobnost, kako lepe književnosti tako i filozofije, da ne priznaju za mnogo veće od sebe one koji zaista u ovim stvarima vrede? Ali, bilo delimice iz jednog, delimice iz drugog uzroka, sigurno je jedno: postići ime osrednjeg matematičara, osrednjeg fizičara, osrednjeg filologa, osrednjeg antikvara, osrednjeg slikara, osrednjeg kipara i muzičara, biti napola upućen u jednom jedinom klasičnom ili stranom jeziku, biva
Uzrok postizavanja kod običnih ljudi, Čak i u velikim gradovima, mnogo više priznanja i poštovanja nego što se postizava budući poznat i slavljen od dobrih kritičara kao filozof i znamenit pesnik ili kao čovek koji se odlikuje veštinom lepog pisanja. Tako, dve najplemenitije stvari, najteže da ih čovek postigne, najneobičnije, najdivnije, dva vrhunca, da se tako kaže, umetnosti i ljudskog znanja, to jest poezija i filozofija, jesu najzanemare-nije sposobnosti sveta, osobito danas, kod onih koji se njima bave. Stavljaju ih čak i iza običnih ručnih zanata, koliko zbog drugih obzira toliko i zbog toga što nema nikoga ko ne pretpostavlja da poseduje jednu od ove dve, iako se nije oko njih trudio. A i ovo je jedna od mnogih stvari u kojima se slažu poezija i filozofija, bedna i ona i naga, kako peva Petrarka15), lišena ne samo svakog drugog dobra već i priznanja i časti.

Poglavlje deseto
Pošto u saobraćaju sa ljudima nećeš moći uživati gotovo nikakvu korist od svoje slave, najveća čar koju ćeš moći iz nje izvući biće ta što ćeš moći o njoj da razmišljaš u svom umu i da budeš zadovoljan njom u sebi samom, u tišini svoje samoće, dobijajući od nje podstreka i snage za nove podvige, čineći je osnovicom za nova na-danja. Jer slava pisaca, kao i sva ljudska dobra, ne samo da je mnogo prijatnija izdaleka nego izbliza već, može se reći, nije nikada uz onoga koji ju je stekao i ne nalazi se ni na kakvome mestu.
Pribeći ćeš, dakle, najposle, svojom uobraziljom onom krajnjem ubežištu i utesi velikih duhova, to jest potomstvu. Onako kako se Ciceron, bogat ne jednom običnom slavom i to ne svakidašnjom i malom, već mnogostrukom i retkom do koje je mogao doći jedan drevni i rimski velikan, među drevnim i rimskim ljudima, obraća budućim generacijama sa željom, govoreći sledeće, iako kroz usta drugog lica16): »Misliš li ti da bih ja mogao prisiliti sam sebe da preduzmem i podnesem toliki trud danju i noću, u varoši i na selu, da sam smatrao da moja slava neće preći granice moga života? Zar nije bilo bolje izabrati jedan dokon i spokojan život, be2 muke i ikakve brige? Ali, ne znam ni sam kako, moj duh, gotovo visoko uzdignute glave, neprekidno upiraše pogled na potomstvo tako kao da će pošto izađe iz života, tek tada početi da živi-.« Ove Ciceronove reči odnose se na osećanje besmrtnosti samih duša koje je po prirodi usađeno u ljudskim srcima. Ali pravi razlog jeste taj što se sva dobra sveta ne stiču pre nego što se sazna da su nedostojna svih muka i sveg truda podnetih da se do njih dođe, a najviše slava, koja .se između svih ostalih dobara mora najskuplje platiti, a kad se ima, najmanje se njom služiti. Ali kako, prema recima Simonidovim,17)
Nadanje lepo svim nam hranu nudi blaženim prilikama, zbog čega svako uzalud se trudi. Neko prijatnu zoru, neko leto, ili proleće čeka.
Niko na zemlji smrtni tok ne brza kom s novim letom, lake i milosne s Plutonom druge bogove duh njegov ne obeća . ..
tako, dok se malo-pomalo, ~na osnovu iskustva, neko uveri u taštinu slave, nada, gotovo gonjena u stopu od mesta do mesta, najposle, nemajući gde da se odmori u ćelom razmaku života, ipak zbog toga ne slabi, već prešavši i s onu stranu same smrti, zaustavlja se na potomstvu. I to zato što je čovek uvek sklon i prisiljen da traži podršku u budućim dobrima, jer se vrlo teško zadovoljava trenutnim dobrom. Zbog toga, oni koji žele slavu a postigli su je za života, poglavito se hrane onom za koju se nadaju da će je uživati posle smrti, onako kao što niko nije toliko srećan danas da, prezirući ispraznu sreću trenutne slave, ne bi se tešio mišlju o onoj isto tako taštoj slavi kojoj se nada u budućnosti.

Poglavlje jedanaesto
Ali, najposle, šta znači ovo pribegavanje potomstvu? Izvesno, priroda ljudske uobrazilje zahteva da se stekne
Veći i bolji pojam 6 potomcima nego o šavremenicima, ili o onima koji su već prošli, i to samo zato što o ljudima koji još ne postoje ne možemo imati nikakvo mišljenje, ni iz iskustva, ni po predanju. Ali s obzirom na razum a ne na uobrazilju, da li mi smatramo da će zaista oni što će doći biti bolji od naših savremenika? Ja mislim pre protivno ovome, i držim za tačnu onu poslovicu da svet što više stari biva sve gori. Meni bi se činio mnogo bolji položaj velikih ljudi kad bi oni mogli da se obrate onima koji su prošli, a koji, prema Ciceronovim recima, nisu brojno bili manji od onih koji će doći posle nas, ali su vrlinom bili mnogo nad njima. Zaista, ni najvaljaniji čovek ovoga veka ne bi dobio nikakve pohvale od drevnih naroda. Dopustimo da buduća pokolenja, ukoliko će biti slobodna od takmičenja, od zavisti, od ljubavi i mržnje, i to ne u međusobnom odnosu, već prema nama, mogu biti mnogo pravičnije sudije naših stvari no što su savremenici. Zar će oni i s obzirom na drugo biti bolje sudije? Govoreći samo o onom što zaseca u učenje, smatramo li mi da će potomstvo imati veći broj izvrsnih pesnika, najboljih pisaca, pravih i dubokih filozofa, pošto se zna da samo ovi mogu imati dostojno poštovanje sebi sličnih? Ili, pak, smatramo li da će njihov sud imati više upliva na ljude svog vremena nego što ga ima sud naših u sadašnjici? Smatramo li mi da će kod svih ljudi biti veća snaga srca, uobrazilje i uma nego što je danas?
Zar ne vidimo da je u zabavnoj književnosti bilo toliko vekova tako posuvraćenih sudova da se, omalovažavajući pravu odličnost pisanja, zaboravljajući ili ismejavajući najbolje klasične ili nove pisce, voleo i neprekidno cenio ovaj ili onaj barbarski način i smatrao jedino mogućim i prirodnim, jer se bilo koja navika, ma koliko iskvarena i najgora, teško razlikuje od prirode? I zar se to nije dešavalo u vekovima i inače vred-nim i plemenitim narodima? Kakvu sigurnost mi imamo da će potomstvo uvek hvaliti onaj način pisanja koji mi hvalimo, iako se danas hvale oni načini koji su zaista za pohvalu? Izvesno je da su sudovi i naklonosti ljudi prema lepotama pisanja vrlo promenljivi i da se razlikuju prema vremenima, prirodi mesta i naroda, prema običajima, navikama i osobama. Ovoj, dakle, pro-meni i nestalnosti mora da se isto tako povinuje i slava pisaca.
Još je promenljivije i nestalni je stanje filozofije, kao i drugih nauka, iako se na prvi pogled to čini sasvim suprotno, jer je svrha zabavne književnosti lepo ta koja velikim delom zavisi od navika i shvatanja, dok je svrha nauke istina koja je nepokretljiva i ne trpi menjanje. Ali kako je ova istina skrivena smrtnicima, osim ukoliko je malo-pomalo otkriju vekovi, to, s jedne strane, trudeći se da je otkriju na osnovu verovatnoće i prigrljujući mesto nje ovu ili onu pojavu, ljudi se podele na mnoga mišljenja i mnoge klike, iz čega pro-izađe ne mala različitost u naukama. S druge strane, novim saznanjima i gotovo novim iskrama istine do kojih se dolazi malo-pomalo, nauke rastu neprekidno, zbog čega, kao i zbog toga što u raznim vremenima nadvladaju razna mišljenja koja se smatraju kao tačna, dešava se da ona, ne trajući dugo u jednom istom stanju, ili vrlo malo, menjaju malo-pomalo oblik i kakvoću. Ostavljam po strani prvu osobinu, to jest različitost koja možda nije manje štetna slavi filozofa ili naučnika kod njihovih potomaka nego što je kod savremenika. Ali koliko misliš ti da ovoj slavi kod potomstva mora škoditi nestalnost nauke i filozofije? Kad, zbog novih otkrića ili zbog novih pretpostavki i verovatnoće bude osetno izmenjeno stanje jedne ili druge nauke od onog stanja kakvo je bilo u našem vremenu, kakvu će cenu imati spisi i mišljenja ljudi koji danas uživaju najveću hvalu u toj nauci? Ko sada čita dela Galileja? A ona su zaista bila čudesna u svoje vreme i tada se, valjda, nisu mogla napisati, o tim pitanjima, dela bolja i dostojnija jednog najvećeg uma, ni punija većih pronalazaka i uzvišenijih pojmova. Ipak je svaki osrednji fizičar ili matematičar današnjeg vremena daleko iznad Galileja u jednoj ili drugoj nauci. Koliko je onih koji danas čitaju dela kancelara Bekona18)? Ko se brine za delo Malebranša19)? Čak i Lokova20) dela koliko će vremena ostati u ljudskoj upotrebi ako razvoj nauke koju je gotovo on utemeljio bude isto tako brz u budućnosti kako se čini da hoće?
Uistinu, ista ona snaga uma, ista ona marljivost i trud kojima se filozofi i naučnici služe da postignu svoju slavu, tokom vremena bivaju uzrok da ona ugasne ili potamni. Jer zbog uvećanja koje svaki od njih donosi svojoj nauci i zbog čega i dolazi na glas, dolazi se do novih uvećanja zbog kojih malo-pomalo nestaju iz upotrebe njihova imena i njihovi spisi. A izvesno je većini ljudi teško da se divi i da u drugima poštuje neku nauku koja je mnogo niža od njihove. Ko, dakle, može sumnjati da najbliža budućnost neće utvrditi lažnost vrlo mnogih stvari koje su danas izvesne i u koje danas veruju ljudi prvi u znanju, te da neće ne za mali razmak preći saznanje o istini današnjeg doba?

Poglavlje dvanaesto
Valjda ćeš ti najposle tražiti da čuješ moje mišljenje i moj izričit savet da li je za tebe, za tvoje dobro, prikladnije nastaviti ili "prekinuti put ka ovoj slavi, tako siromašnoj korišću; toliko teškoj i nestalnoj, ne manje da je zadržiš nego da je postigneš; priličnoj senci koju, kad imaš u rukama, ne možeš ni da je osetiš, ni da je zadržiš da ti ne izbegne. Kazaću ti ukratko svoje 'mišljenje bez ikakvog zatajivanja. Smatram da su ova tvoja čudesna oštrina i snaga shvatanja, ova plemenitost, žar i plodnost srca i uobrazilje, najštetnije i najbolnije od svih osobina koje sudbina daje ljudskim dušama, i to za one kojima su dane. Ali kad su već primljene, teško se može izbeći njihova šteta. S druge, pak, strane, gotovo jedina korist koju u ovim vremenima one mogu pružiti, jeste ova slava do koje se ponekad može doći primenivši te osobine na književnost i nauku. Kako, dakle, postupaju oni siromasi koji zbog ma kakvog slučaja nemaju ili ne mogu da se služe nekim delom svoga tela, te se dovinu da ovu svoju nesreću okrenu na što mogu veću korist, pomažući se njom da probude u ljudima darežljivost, tako ja smatram da i ti treba da se pobrineš da na svaki način, na osnovu ovih sposobnosti, izvučeš ono jedino dobro koje one mogu da ti dadu, ma koliko ono bilo maleno i nesigurno. Te sposobnosti svi ljudi smatraju za dobročinstva i za darove prirode i, često, oni koji ih nemaju, zavide onima koji su ih otkrili u prošlosti ili sadašnjosti. A to je isto toliko protivno zdravom razumu koliko bi bilo kada bi neki zdrav čovek zavideo onim bednicima, o kojima sam ti govorio, na njihovoj telesnoj nesreći. Gotovo kao da bi oni tu svoju nesreću mogli dobrovoljno birati na račun zlehude koristi koju ona donosi. Ostali ljudi trude se toliko koliko dozvoljavaju vremena i uživaju koliko to dozvoljava ovO smrtno stanje. Sudbina velikih pisaca, nesposobnih po prirodi ili po svom sklopu za mnoga ljudska zadovoljstva, lišenih, po svojoj volji, mnogih drugih, često zanemareni u ljudskom dru-^ štvu, osim, možda, od vrlo malog broja onih koji se bave istim naukama, jeste ta što vode jedan život sličan smrti i što žive, ako taj život postignu, tek pošto su pod zemljom. Ali mi treba da sledimo našu sudbinu sa jakim i velikim duhom, ma gde nas ona odvela. To se traži najviše od tvoje vrline i od onih koji su ti slični.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License