Nikolaj Zabolocki
zabolotsky.jpg

избор, превод и предговор
миодраг сибиновић
н и к о л а ј заболоцки
бездани огледала
песме и поеме
москва — ленинград 1965
уредник вера поповић
графичка опрема Јовица бојић
омот и вињете душан ристић
култура београд 1968 против догми

Николај Александрович Заболоцки је совјетски песник који се у руској књижевности јавља крајем двадесетих година (прва књига песама објављена му је 1928), а ствара до 1958, када изненада умире. Савремена совјетска широка читалачка публика га је, међутим, доскора много више знала као преводиоца него као ствараоца оригиналних песничких дела. Заболоцки је преводио многе старе и новије светске песнике — из источне поезије Лутфија, Фазлија, Масуди Сади Салмана, Ахмата Даниша, Катрана Тебризија, из грузијске Давида Гурамишвилија, Руставелија, Орбелинија, Чавачадзеа, Церетелија, Абашидзеа, Чи-кованија, из италијанске Умберта Саба, Рипелина, из мађарске Антала Гидаша, из немачке поезије Мајерхофера, Рикерта, Гетеа, Шилера. Познавао је и српску народну поезију. Знамо за његове од-личне преводе наших народних песама „Краљевић Марко и вила" и „Марко Краљевић познаје очину сабљу". Он је, такође, аутор једног од најбољих превода на савремени руски језик староруског спева „Слово о Игоревом походу".

После ових података сасвим природно намеће се питање: зашто је Заболоцки-песник толико дуго остао готово непознат широј читалачкоЈ публици? За одговор постоје две могућности — или је он миноран песник који својом поезијом није могао скренути пажњу на себе, или пак публика није имала прилике да се упозна с његовим стваралаштвом. Да није реч о песнику само просечних квалитета може нам потврдити и неколико оваквих, за ову прилику најприкладнијих сведочанстава. Пре свега, још од прве збирке критика га је једнодушно оценила као песника изузетне снаге. Поетеса Олга Берголц пре више од три деценије изјавила је да је он „један од најинтересантнијих и најталентованијих совјетских песника".1 Један од најпознатијих живих совјетских песника, Ев-геније Винокур, у чланку „У дубинама поезије" тврди: „Песме Заболоцког — то је лектира за цео живот." Али о вредности поезије Заболоцког можда ипак најречитије говори то што је од 1955. године до данас преведена на енглески, француски, немачки, италијански, чешки, јапански, румунски, мађарски, бугарски и пољски језик.2

Зашто се, дакле, публика тако касно почела упознавати с његовом поезијом? По нашем мишљењу, за то је крива особеност његовог песничког талента и околности под којима се совјетска књижевност развијала од почетка тридесетих година наовамо.
Већ прву збирку песама („Ступци") критика му је дочекала на нож. Један од његових критичара 1930. године пише: „Заболоцки изражава стање, осећање живота буржоазије у моменту њеног социјалног краха и духовног распадања. Он нема ничега заједничког с реалистичким односом према свету пролетаријата који зна куда
VIII
иде и који се не боји да погледа право у очи објективној законитости, јер она ради за њега.
Треба бити опрезан. Треба суровом критиком и упорним разоткривањем спречити могућност појаве подражавалаца и ученика Заболоцког. Треба неуморно објашњавати тућост, непријатељство овог кошмарног, релативистичког односа према свету. И пажљиво. пратити — куда од ,Стубаца' иде воз Заболоцког: на Исток или на Запад?"3
За однос ондашње критике према младом песнику нарочито је карактеристично оно што у часопису „Штампа и револуција" пише П. Незнамов: „По жанру његови су стихови можда и интересантни, али само не за совјетског активисту.
Дошло је време да се песничка производња погледа политички: ради ли песник или не ради за пролетерску револуцију и, ако не ради — искључити га. Ми смо задивну нетрпељивост.
А с тог становишта песме Заболоцког су друштвено-дефектне. Ако их дешифрујемо, доћи ћемо до мучних закључака. И њих не могу заклонити никакви успеси на уско књижевном плану."4
Та опрезност и то неповерење према Заболоцком убрзо се претворило у отворене, недобронамерне и тешке нападе на песника. Нарочито је лоше примљена поема „Тријумф земљоделства". „Опасност од поезије Заболоцког је у томе", пише критичар Усијевич 1934. године, „што му његово стварно мајсторство, с једне стране, и формалистички експерименти, с друге — стварају ученике и обожаваоце у оним књижевним слојевима за које се морамо тући с њим раскринкавајући га као непријатеља, показујући чему служи његово танано и рафинирано мајсторство, какве су функције његовог стилизованог примитивизма, његове намештене наивности и тобожњег чудаштва. Треба стргнути са Заболоцког ту маску блаженог мајстора који се, издвојен од колектива, бави ,чистом поезијом', .да бисмо сачували од њега нама блиске младе, талентоване песнике, од којих таленат Заболоцког заклања класну суштину његовог дела, који, заједно с правим мајсторством, прихватају од њега и оне стране његове поезије које служе искључиво као маска тој класној суштини."5
Године 1938, најзад, Заболоцки је ухапшен и, невин, политички окривљен, прогнан у Сибир. Отуда је враћен тек 1946. године. Али, мада је тада већ врло ретко објављивао своја нова дела а појављивао се највише као врсни преводилац, ипак је још једном пао под немилосрдни удар критике. Нису прогпле ни три године од његовог повратка с робије а већ је окривљен да у песми „Градитељи путева" није довољно истакао значај Партије у изградњи социјализма, да одриче значај колектива, и да су његови радници људи чија свест није на стварном нивоу совјетског радника. Оцењено је да је песма далека од живота. „Не види се какав се пут гради", протестовао је критичар Лукоњин, док Анатолиј Тарасенков препоручује песнику да чита песме Матусовског о донбаским рударима и од њега учи какви су стварно ти радници, градитељи. А Заболоцки се управо тек вратио из прогонства, где је и сам учествовао у грађењу путева, ако је то уопште најважније.
Међутим, Заболоцки је био, тврде они који су га познавали, веома тих и скроман човек — и тихо и скромно провео је цео свој живот. Иако свестан тога да се, како је једном приликом сам рекао, „ни са једним совјетским песником критика није толико играла"6 — никада се није упуштао у непосредну полемику са вулгаризаторима своје поезије. И тешко да би се нашло још много писаца који су са толико стрпљења и добре воље чак из најзлонамернијих критика прихватали оно што је изгледало прихватљиво и умесно. Али то никако не значи да је Заболоцки као песник недоследан. Он је за поновно издање „Стубаца" у књизи „Песме и поеме", објављеној 1965 (текстове је пред смрт приредио он сам), заиста понешто из неких песама избацио или променио, дао је, рецимо, нову редакцију „Тријумфа земљоделства", али веома је карактеристично што ни ту своју последњу књигу није хтео оставити без толико критикованих „Стубаца" и „Тријумфа земљоделства", као одређених неотуђивих компонената свога стваралаштва. Јер, поезија Заболоцког, иако од наглашено „хлебњиковски" асоцијативне под крај постаје чак „њекрасовски" једноставна, ипак не постаје једнобока, већ, на против, у јединству строже асоцијативности са другим, а пре свега еуфоничким средствима руског песничког казивања — њена неконвенционална и антидогматска садржина испољила се само још снажније и експресивније.
Управо због таквог духа, та поезија, нерадо, ретко и непотпуно издавана, веома дуго није могла допрети до широке читалачке публике. Али баш због тога песништво овог скромног, тихог, но грађански храброг песника могло се у новој ситуацији, после XX конгреса КПСС, наћи у авангарди совјетске поезије. Не само да се, попут Леонида Мартинова, Заболоцки у нови талас укључио новим песмама него је међу најталентованијим младим поетама (то је оно чега се догматска критика највише бојала) добио и директне следбенике. А један од њих није нико други до сам Андреј Вознесенски, који у свом најпознатијем делу „Тридесет одступања из поеме ,Троугласта крушка'" низ стихова и директно преузима из „Стубаца", инспиришући се њима, указујући тиме на корене и традииију свога песничког израза. ……
„Путујући кроз свет очаравајућих тајни", писао је Заболоцки 1957. године, „прави уметник скида са ствари и појава копрену свакодневности и говори своме читаоцу: „Оно што си навикао да гледаш сваког дана, оно преко чега прелазиш равнодушним и навикнутим погледом, у ствари није обично, свакодневно, него је пуно неизрецивих чари, огромног унутрашњег значења, и, у том смислу, тајанствено."7 То је свакако најтипичнија црта духа и дела Заболоцког — он никада не полази од готових, општеприхваћених и уобичајених ставова. Он је увек пажљиви истраживач, један од оних уметника који, како је Белински говорио, не осећају задовољство у верној слици животне појаве ако је она сама себи сврха — „за њих је важан не предмет, већ његова суштина".
Зато је Заболоцки и наишао на толики отпор са својим „Ступцима". У „Бару", рецимо, он прича о „белој сирени" која стоји крај шанка, „ракијом гости", „намигне, нестане", и опет „дође", „па уз звек гитара // пева ли, пева о свом драгом" — и у тој слици, грађеној на контрасту сирене и барске даме, девојке која пева о љубави према своме драгом, а сваки час нестаје с по којим гостом иза паравана, несумњиво ее осећа иронија и одбацивање одређене малограђанске атмосфере. Али баш у том амбијенту, где „у му-клом рају сјаја флаша" прозор који плови „оком чаше" почиње да се таложи на дно као што се, уз туту која стеже, све што „сирена" пева, „беље од креде", таложи у пехару, где пехари пламте као кандила, у споју с високим, осветљеним лампионом над Невским проспектом, у споју с Нев-ским коме поноћ глува мења боје тако да све долази на ивицу скаске („није од скаске сад да-леко") — у тој померености логичких односа, у тој новој „хофманијани", „сирене" ипак остају сирене, и оне постају полуфантастична бића не без својих чари, па и оне, као и све друто, доби-јају један нови, дубљи смисао.

Или, на малограђанској свадби („Свадба"), на којој „процветавају" колачи, снаше и салата, а јато меснатих жена, срчући сласти и грчући страсти, вуче „у цвеће и тањире", док мушкарци, се-дећи "ко пуцњеви из пушке", једва показују главу из својих траншеја сала, све те гротескне слике јасно изражавају песникову аверзију према малограђанском богу. Али, у исто време, почев од пилета које, „помодрело од прања", крај крофни што кокетирају „срцем постојања", проклиње детињство и, склопивши дечје очи, намрштена чела, леже да, као безначајни створ на овоме свету, умре, преко алузије на „крилати морал" (разнолик и свуда исти), па до парова који срљају у „бездан огледала" и дома кртог што, „напола ћакнут од дерања, задњицом крупном бесно врти" и „лети у простор постојања" — Заболоцки непрестано продубљује смисао свега тога, от-кривајући колико је малограђански бог дубоко у човеку, колико је тај „огромни дом" заиста ог-роман и страшан, исто онолико колико и „тајац" фабрика „из мрака" и закона „стварања и рада" што се узносе „изнад народних бивака".

И не само у социјалним односима већ и у неким чисто психолошким човековим својствима песник тако открива трагичне противречности и несавршеност.
Природа талента водила га је у неприхватање свега канонског у схватањима, свега догматског. У том погледу веома је карактеристична поема „Тријумф земљоделства". Сељаци расправљају о томе шта је душа. Један од њих прича како га је душа умрлог јурила и спасао се једино тиме што је улетео у двориште а она је налетела на стуб и „угинула". На то Војник, учесник „многих битака" који се очешао и мало о писмени свет, држећи се линије борбе против религије, објашњава сељацима: „Ја ћу вам тачно рећи шта је, // кад се већ на тој теми пробам: //.честице фос-фора се сјаје // док испаравају из гроба. // И стуб од фосфора то тамо // с кретањем ваздуха се вуче // свуда, сем кад у тврдо' само // удари како, па се стуче. // Видите ли, што* је то про-сто!" И управо сазнање да „просте" ствари нису заиста тако просте и једноставне дало је боју целокупном делу Заболоцког, боју која је по логици ствари морала да наиђе на непријатељство биро-кратизованих мозгова.
Човек је, наравно, увек у центру поезије Николаја Заболоцког. Али тај човек из „Стубаца" као јединка и као друштвено биће пун је неизлечивих недостатака. И Заболоцки излаз из тог трагичног сазнања почиње да тражи на линији свеобухватнијег, дубљег понирања у општије сфере живота. Ово га доводи до природе и тражења човекових узајамних веза с њом. Природа му прво постаје свет савршенства који супротставља прози људског живљења. Он у томе не тражи решења само социјално-психолошких но и општефилозофских проблема. Трагедија жив-љења и умирања, смрти у животу, то је једна од тема која Заболоцког мучи још од самог почетка. И, потакнут филозофским ставовима оца савремене астронаутике Константина Циолков-ског, који бесмртност види у неуништивости материје, Заболоцки у природи почиње да открива нове елементе људског живота и оне појаве које је видео, волео или осуђивао у човечанству. Тако је по друти пут, на један нов начин и, због неочекиваности, још интензивније песнички доживео законе постојања. То је карактеристично за сву његову поезију тридесетих година, а посебно за поеме „Безумни вук", „Дрвеће" и „Тријумф земљоделства". Дакле, Заболоцки-песник, истра-живач живота, није могао остати ни на каквим схемама. Али он не одбацује ту несавршену природу и прихвата је као један од видова живота. У односу према природи надовезује се пре свега на традицију Фјодора Тјутчева (1803—1873). По месту природе у поезији може се ставити у исти ред са Борисом Пастернаком. Но ипак, Заболоцки је особен по свом филозофски фундираном убеђењу о потреби и могућности да се снагом људ-ског ума стихија природе организује, уреди и усаврши. Ако бисмо му тражили претходнике у томе из руске књижевности, онда би се најпре требало позвати на Михаила Ломоносова (1711— 1765). У овоме се Заболоцки, стојећи на општим марксистичким позицијама, такође опет непосредно додирује са Циолковским, с којим се почетком тридесетих година чак интензивно допи-сивао.8 И управо тај елеменат вере у способност ума и науке да разреше противречности којих је природа пуна као и људски живот карактеристична је црта великог дела поезије Заболоцког. Та вера се понекад претварала у химне уму, некад чак у високопарно одичарско величање људског разума. Трагична игра живота и смрти, правде и неправде, добра и зла обуздава се влашћу „ве-ликог чаробњака" човековог разума, који „елементе разложеног света" слива у један „складни хор". Чуда техничког прогреса за Заболоцког, нарочито после другог светског рата, нису гомилање мртвих хрпа челика и бетона, као за Јесењина нису убијање душе, него су само нови, виши облик лепоте управо саме те природе.

И у том свету у коме бродови, као изданци архитектуре, постају „појава смисла у мору", где човек „у музици завртња" изнемогне од „среће постојања", у свету сред чијих престоница су згомилани спратови, шкрипави трамваји и блештава електрика — у њему природа постају про-изводи техничког прогреса, цивилизације, а лабудови из зоолошких вртова претварају се у бајку.

Међутим, у поезији Заболоцког је непрекидно присутно, песнички уобличено али увек евиден-тно, лирско рго е{ сопгга. Зато су код њега при-метни и рески звуци бола што су у том новом свету звери изложене уз вештачке јазбине, што дивног лабуда, некадашње оличење грациозно-сти, бучни и агресивни производи људског ума сада потискују у илузорни свет бајке. И та моћ Заболоцког да, као што се с подједнаком пажњом задржава на микро и на макро свету, подједнако снажно, у складу са својом песничком визијом света, изрази и макро и микро осећања — та особина песникова чува његову поезију од једностраности а уноси у њену садржину елеменат тра-гике. Њена општа унутрашња динамика почива на чисто људском, интимном конфликту који је, можда, најбоље изразио сам Заболоцки у једном писму Циолковском: „На пример, није ми јасно како се мој живот рађа после моје смрти. Ако се атоми који сачињавају моје тело размиле по
васељени, ступе у друге, савршеније организације, онда се њихова пређашња групација неће обновити и, дакле, ја се више нећу поново појављивати …

Лична бесмртност је могућа само у истом организму. Није бесмртан ни човек, ни атом, ни електрон. Бесмртна је и све срећнија једино материја — онај тајанствени материјал који никако не можемо ухватити у његовом коначном, најпростијем облику.

Тако се и мени чини да Ви не говорите о блаженству нас самих, већ о блаженству нашег ма-теријала у другим, савршенијим организацијама будућности. Сва је ствар, очито, у томе како чо-век схвата и осећа самог себе. Ви се, очевидно, сасвим одређено и непоколебљиво осећате као држава атома. Ми пак, Ваши кореспонденти, не можемо се решити схватања да смо нешто је-динствено и недељиво. Та једно је — знати, а друго — осећати! Конзервативно осећање, гајено вековима у нама, хвата се за наше сазнање и смета му да иде напред…" Отуда, цело оригинално песничко стваралаштво Заболоцког израста и буја између двеју супротних тачака постојања — пролазног и вечитог.

У чланку „Мисао — Песничка слика — Музика" Заболоцки каже: „Реч добија своју умет-ничку форму тек у одређеном склопу с другим речима", а ти склопови су „пре свега — склопови смисла". „Сливајући се у једно, значења речи се међусобно преображавају и рађају нови смисао. Атоми нових смислова спајају се у гигантске молекуле који, са своје стране, формирају песничку слику."9

Ова, као што се види, модерна и савремена концепција чина песничког стваралаштва спроведена је кроз сву поезију Заболоцког. То укрштање, здвајање, стапање и претапање значења покушаћемо да илуструјемо песмом „Кретање" (вид. стр. 9).

Није ништа необично што је кретање представљено кочијашем и његовим вредним коњићем. Али у значење ових двеју почетних слика уклапају се и нова: тај кочијаш је као на пре-столу, с брадом је као са иконе на коју падају даривани новчићи, он је, тако укмећен, у оклопу, али је тај оклоп од вате; с друте стране, коњић је „јадни коњик", он, немушт, маше рукама, распиње се и, истежући се у том грчевитом кретању, у тој брзини, час попут манића остаје без удова, а час му из блештавог стомака промичу не четири, већ осам ногу. Ако за онима који у кретање улажу све своје снаге, и носе га, иде укмећена прилика светачка лика, а носилац кре-тања је јадни коњик — не добија ли то кретање једно ново значење? А чињеница да је онај „с престола" у оклопу од вате — зар не даје тој песничкој слици опет нови смисао?

Песничка слика Заболоцког из времена двадесетих и тридесетих година граћена је претежно овако, на принципу набујале асоцијације. Због тога поезију Заболоцког с правом неки повезују са сликарством Хијеронима Боша. Али, када је реч о његовом стваралаштву из тог времена, чини нам се да га још ближе одрећују они што му поезију доводе у везу с наивним сликарством Анри Русоа и руске леве уметности. У ствари, наглашена инфантилност у песништву Заболо-цког готово да је природна форма песниковог хтења да све, и на изглед једноставне појаве и односе, сам преиспита, да их види погледом који није оптерећен било каквим претходним догматским ставовима, у тежњи да до суштина доће не ни синтетички, нити аналитички, већ, како то он сам каже, „интегрално песнички", истовременим усклаћеним ангажовањем свег свог бића — „разумом, срцем, душом, мускулима". Из таквог приступа, као једна од природних, потенцијално могућих особина ангажованог песника који се у својој поезији бори против догми свих врста, проистиче гротескност у његовом поетском изразу, нарочито наглашена током двадесетих и тридесетих година. Та особина његове поетике услов-љена је једним другим уметничким средством којим се Заболоцки тада веома често служи. То средство је иронија.

Но приликом било какве анализе уметничких средстава поезије Заболоцког неопростиво би било превидети њену звуковну страну. „Смисао речи" — пише он у једном свом чланку — „још није сва реч. Реч звучи. Тај звук је друго неотућиво средство речи." И од тих звукова Заболоцки та-коће прави необично складне сплетове. Зато је његов стих, иако метрички не нарочито разноврстан, необично складан и мелодичан. „Речи морају да грле и милују једна другу", — пише Заболоцки — „да образују живе низове и кола, оне морају певати, трубити, плакати, морају бити мећусобно везане као заљубљени, да намигују једна другој, да дају тајне знакове, заказују састанке и дуеле."10 И, тембр и мелодија стиха Заболоцког заиста знају бити органски повезани с мишљу и песничком сликом, испољавајући се као саставни део те слике. Овај песник ретко спонтано уме да искаже шта је природно, а шта одудара од нормалног реда ствари и ритма живота, шта треба издвојити, исмејати, жигосати и одбацити. Зато је у његовој поезији веома често осцилирање у ритму, комбиновано са намерно унесеним прозаизмима. А све је то сасвим природно кад је реч о књижевнику према чијем схватању: „Мисао — Песничка слика — Музика — то је идеално тројство коме песник тежи."

Поезија Заболоцког стварана после другог светског рата добила је и неке нове црте. Изве-стан смиренији приступ животу, проналажење хармоније у узајамним односима противречног, несавршеног света и људског ума — осећа се и у песниковом уметничком поступку. У густо набацане детаље, предмете, боје, звукове, интонације, у шаренило њихових веза, сродности и дисонантности почиње да се увлачи тежња за већом строгошћу у избору, већим складом, већом хармо-нијом. У појединим песмама се ишло и до класичне, реалистичке, „њекрасовске" фактуре песничке слике и стиха („Ружна девојчица", „Старост", „Последња љубав"). Али, Заболоцки у основи остаје доследан себи. Уз нешто ширу тематику, уз нешто мање фантастике, он је до краја остао мајстор синтезе мисли, песничке слике и музике. Ослањајући се на руску поезију XVIII века (Ломоносов, Державин), по много чему сродан Тјутчеву и Фету, задојен виртуозно-шћу поезије руских симболиста, а поникао из крила акмеиста, надовезавши се на дело Хлебњикова и Мандељштама — Николај Заболоцки је постао изванредан мајстор синфонијске музике смислова, детаља, звука и говора. Тако усклађеним током богатих метафора и асоцијација, до рата не ретко хаотично набујалим, а у познијем стваралаштву организованих нешто строже — он је створио снажно и самосвојно песничко дело којим се уврстио у ред највећих совјетских песника.

Миодраг СИБИНОВИЋ
С А Д Р Ж А Ј
Против догми

ПЕСМЕ

Лице коња

Бар

Бакрорез

Кретање

Болест

Свадба

Споредни канал

Уметност

Јесен

Време

Песник

Ружна девојчица

Јесењи пејзажи

Старост

Снежни човек

Последња љубав

ПОЕМЕ

Тријумф земљоделства

Безумни вук

Дрвеће

Напомене

Песме

ЛИЦЕ КОЊА

Животиње не спавају. А кроз ноћи бледе
над светом се дижу ко моћни ноћни бедем.

Роговима златним зашушти по слами белој
сагнута глава краве.
Размакнувши јој јагодице древне,
притисло је камено чело,
а муцаве очи дуж њене главе
уз муку се колутају по кругу.

Лице је коња умније и боље,
коњ зна да чује гудуре, зна поље.
Пажљив је! И крик звери он увек чује,
и горске умилне славује.

И, кад већ све зна … коме то он треба
да каже своје чудесне снове?
Ноћ је дубока. А на рубу неба,
дижућ се, слепљене звезде плове.
И стоји коњ, ко витез кад стражари,
ветар му длаку мекушну тимари,
очи му горе ко два света жива,
ко гримиз му се разасула грива.

И кад би човек видео волшебно лице коња,
ишчупао би сам свој језик јалов
и дао би га њему. Заслужује
волшебни коњ да га има!

Тад бисмо чули речи,
велике речи, као јабуке. И густе,
ко мед, ил као млеко овчје.
Речи, што прожму ко пламен
и, ушавши у душу, као огањ у дом,
покућство убого осветљавају.

Те речи које вечно живе,
И којима појемо песме!

Ал, ево, штала је већ празна,
и дрвеће се размакло, такоће,
шкрто је јутро повило планине,
открило пословима поља.
И коњ, у кавезу од руда,
вукући кола покривена,
покорним очима проматра
непрозирни тајанствени свет.
1926.

БАР

Ту, где су палме давно свеле,
у муклом рају сјаја флаше
у блеску светлости је беле
пловио прозор оком чаше.
По врху, ко сјај злата лежи,
затим се таложи, све тежи,
а дим се пива над њим вије .
Но реч за такве приче није.

Звонећи попут сребрн-ланца,
нагрће народ са балкона,
игра и испија до данца,
и шушка блузом од картона.
За шанком је сирена бледа,
ракијом гости све одреда,
намигне, нестане из бара,
и дође … па уз звек гитара
пева ли, пева о свом драгом,
како је волела свом снагом,
како су грубо-нежне биле
на телу траке две од свиле,
како из чаша виски цуга,
и из разбијенога чела,
пошкропив своја прса свела,
ненадно паде. Стегла туга,
а што год она пева њима
беље од креде, пехар прима.

Викаху исто и мушкарци,
све се за столом клати, креће,
љуљају по плафону старци
хаос с располућеним цвећем.
Дебељко један рида чисто,
а други виче: „Ја сам Христо,
молитву брзо пред распећем,
ја вам то с ексерима слећем!"

Њему се примакла сирена,
и, зауздав тањира главе,
пехара бесани конклаве
плану ко кандило тог трена.

Ко тег поупадале очи,
препуче пехар, крај је ноћи,
и масни аутомобили,
узев под мишке Пикадили,*
гледају где ће сада проћи.
А напољу, у глуво доба,
Лампион висок блесак проба.

Блештав и сетан, Невски* преко,
мења му боје поноћ глува,
није од скаске сад далеко,
без страха ветровима дува.
И, као да се неком свети,
кроз сету, бензин и маглине,
над кровом крилат балон лети,
велича Зингерово** име.
1926.

  • Стари назив једног лењинградског биоскопа.
  • Невски проспект, главна улица у Лењинграду.
  • Зингер – трговачка фирма у Лењинграду, пре револуције

БАКРОРЕЗ
Ошинуло салу до самог плафона:
„Побегао мртвац из царскога дома!"
А покојник гордо кроз улице хита,
на узди га гости из свратишта воде.
Он трубећим гласом све молитве чита
и подиже руке нада се.
С цвикером од бакра, са опнастим рамом,
наливен до грла од подземних вода.
Над њима са лупом све дрвене птице
на капцима склапају крила.
А около грми, и цилиндри звече,
коврџа се небо, док овде —
кутијчина градска раскопчаних врата,
у окнима њеним — рузмарин зелени.
1927.

КРЕТАЊЕ
Кочијаш ко на престо сео,
од вате му је оклоп мек,
брада, ко на икони део:
лежи, уз жутих пара звек!
А јадни коњић руком маше,
час истегне се као манић,
час опет осам ногу блеска
из усијаног му стомака.
1927.

БОЛЕСТ
Пао болесник по јастуку,
не може подићи ни руку.
Угласто чело — зној му лије,
болест га девет дана пије.
Све неке њушке сан му рећа,
тупе и дебеле ко дуб.
Кобила придигнутих веђа
квадратни истурила зуб.
У Светом писму крије очи,
и, гризућ флашице крај слика,
игра, у ведрици се мочи
и теши гласом жене болесника.

„Ко девојка си била, жено моја,
авај, о моја мила,
како је нежна кожа твоја
на теби затегнута била!
Зашто си коњ сад постала ми?
Скриј се у белог скита тами,
припали Богу свећу коју
и гризи узду своју!"

Но коњ се противи да крене,
напротив, задовољно стоји.
Вече је. Лампа гони сене,
за столом светлу траку кроји.

Размиче поп на плоту ребра,
грди и пита где је снага,
гвоздени крст од самог сребра
пребацујући преко прага.
Болном је боље. Смешно попи.
Уз њега с плаштом светим седе
па га из шкропила сад шкропи,
а затим сармице већ једе
филоване кашом јечменом самом,
називајући коња мамом.
1928.

СВАДБА

Кроз окна шикља дуги зрак,
огромну кућу грли тама.
И сија огањ, режућ мрак,
из кошуље од белог кама.
Од кухиње се шири слава.
Данас, ко дорати од злата,
не процветавају бадава
колачи, снаше и салата.
Док из кокетства крофне пуне
сијају срцем постојања,
уз њих детињство своје куне
пиле помодрело од прања.
Склопило оно очи дечје,
шарено намрштило чело,
и легло, снено, да се пече
у гроб од порцулана белог.

Не чита њему прота помен
машућ по ветру крстом златним,
нит њему поје кукавица
подмуклу своју песму муклу:
оно је сковано тим звоном
и купусом је одевено,
над њим се спушта, попут крста,
зелени целер танких ногу.
Тако је умро још у цвету
патуљак, безначајан свету.

Часови грме. Пада тама.
Чаше се, пир да пламти, лију.
Не може винска флаша сама
Огњену исправити шију.
Меснатих жена цело јато
светлуца перјем, као златом,
ћелаво крзно, попут веза,
овија груди док се гоји
у зноју столетних принцеза.
Оне ту срчу густе сласти,
хрчу од своје гладне страсти
и, на стомаку држећ руку,
у цвеће и тањире вуку.
А ћелаве фигуре мушке
седе, ко пуцњеви из пушке,
једва им вири глава мала
из меснатих траншеја сала …
И, извученог из кристала,
разноликог и свуда истог, к
ао из сна земаљског чистог,
ево и крилатог морала.

Птичице божја, знаш ли стида?
И шта за твоју част да радим,
жениче, монтиран тој млади,
што са галопима сад кидаш?

Његово лице, тако живо,
још чува венца траг и боју,
а прстен му на прсту кривом
светлуца, подобан хероју.
Сведок свих ноћи, поп, ко свећа,
(брада му као визир пала)
ко тврђава уочи бала —
седи с гитаром преко плећа.

Удри, гитаро! Хајде, звони!
Урлају чаше, снаге пуне.
И поп се прену — пехар склони —
па с криком трже златне струне.
И с том је гвозденом гитаром
последња пуна чаша пала,
док срља бесно пар за паром
у голи бездан огледала.
А с њима исто и дом крти,
напола ћакнут од дерања,
задњицом крупном бесно врти:
лети у простор постојања.
Но тамо — страшни тајац влада,
беле се фабрике из мрака,
и изнад народних бивака — з
акони стварања и рада.
1928.

СПОРЕДНИ КАНАЛ

Прозором мојим изнад града
Споредни канал сасвим влада
Ту видим како кочијаши,
спутавши бакром значки коње,
прљави шећу, пуни ваши,
с трагичним достојанством дроње.
И свуда около механе,
где овај народ траје дане.
У стакла — коњских њушки хрпа
зури, и копитама лупа.
У стакла — коњских глава лице
с улице гледа нетремице.

А иза коњских лица зида
гомила тече за пб врсте,
слепачки хор је само кида,
челичне испруживши прсте.
Чакшире дижући високо,
старинар кликће као соко:
старинар, владар панталона,
и цар судбине милиона,
он људе води попут врача,
а масу мучи стег од хлача
па, ево, не мислећ о части,
ка неодољивој му власти,
прекрасна, уморно корача.

Пишти, продавче, разбијено
и дижи хлаче од човека!
Ал испред народа збијеног
друга се сада ваља река:
један на тацни чизму нуди,
хвалоспев други пева Јуди,
а трећи, румен, страшно крупан,
у лонац, ко у добош лупа.
Снага је разума већ мала,
маса је пала, сва се дала,
као месечар, ево, хрли,
шакама густи ваздух грли.

Замкови комбината зуре,
сирене су под небом јасним
И, ево, опет коњи јуре
на колонади ногу расних.
Блато се свуда распрскава
и кола тужним писком плаше.
А над каналом богаљ спава
са главом преко празне флаше.
1928.
УМЕТНОСТ

Расте дрво
и подсећа на природни дрвени стуб.
Од њега се гранају удови,
одевени округлим лишћем.
Скуп таквих дрвета
чини гору.
Али одређење шуме је непотпуно
ако се говори само о њеној формалној
грађи.

Дебело тело краве,
постављено на четири завршетка,
овенчано храмоликом главом
и паром рогова (као месец у првој мени),
исто неће бити схватљиво
ако заборавимо његово место
на карти житеља целога света.

Кућа, дрвена градња,
скупљена ко гробље дрвећа,
сложена ко колиба од лешева,
ко вењак од мртвих —
коме је она од смртних схватљива,
коме од живих блиска,
ако заборавимо човека
који ју је градио и тесао?

Човек, управљач планете,
господар дрвене шуме,
цар крављег меса,
Саваот двоспратног дома —
он и планетом управља,
он и шуме крчи,
он и краву закоље,
а ни речи да рече не може.

Но ја, исто човек,
узех у уста сјајну дугачку фрулу,
дунух у њу, и, послушне даху, р
ечи су излетале у свет, претварајући
у предмете.
Крава ми је кашу кувала,
дрво каже казивало,
а мртве кућице света
скакале су, као живе.
1930.

ЈЕСЕН

С мантијом овчјом, са псом ореолом
на глави,
на обали се реке сељак јавља,
ко водени знак му сија на трави
његова чизма кравља.
С лица се чита: тешко му је,
не може бити теже —
да чак и дрво згрбљено му муку чује и
паук престаје да плете мреже.

А сељак застаде, па каже:
„За хумом предака не жудим, блажен,
ко глупача је трошна изба моја,
пропада стара градња са присоја,
и портал прадедовске пећи
већ не посећују ни бубашвабе —
ни црне, риће, мале, слабе,
ни џиновске. А унутар ње
где је пре хрпа зидана да букне,
да заклану животињу нам скува,
рупа је све до земље сада пукла
и, студен, дува
дах ветра којим подземље нам дише,
стубове колевке нам њише
који се спуштају с плафона, који тешко
хрчу.
Поздрављам те, о залазећа звездо, лучу
који си зраком својом дом ми, избу
миловао! И који си у моме старинскоме
врту одгајао велике бомбе
цвекли драгоцених, и све си мого.
Како си сјајних стакала ти много
распламсавао изнад главе бика
да очију му пар не би
изражавао бол првобитних бдења!
О, сунце, до виђења!
Неће још дуго изба моја:
јер бубе глоћу њене сухе масе,
и клозетска јој гамад точи греде,
а пољски црв, велики и буљав,
узјахао јој кров па пева попут цара."

Умуче сељак, торбу отвара
да узме колач с изнутрицом сланом
и напуни том посном храном
свој непробирљив стомак пупав.
Стиже у женском прслучету крупан
и сјајан ждрал на округлом точку.

Мери он све на путевима кружним,
и дрвеће већ види ко сан ружни
подигнуто над кровозе са кућа трошних.
И много жутих коврџавих крошњи
лети по ваздуху. И јесен стиже преко
степа —
кошуљу шума на две поле цепа.

О слушај, слушај пљесак кошуља плах:
у сваком дрвету ту седи моћни Бах
и сви ти каменови Ханибалу сличе.
Мрак хвата. Река се не миче.
Не дрхти шума. И кроз тајац пуни
само још ветар кружи.
Поноћно дрво луни
велике руке пружи
и почиње да пева. С дрхтањем се љуља,
с песмом би цела душа да искуља,
ко да би хтела побећи из стабла —
ал притиска је грање ко сред тешког чабра.
Дубок је корен, а спекла се и земља пуста,
и нема излаза, и дрво отворених уста
бори се с ваздухом и плаче.

Тако се тешко дело заче —
раздвојити синоним: природу и затвор.

А сељак ћути, и уз дивни напор
његових умних моћи, мисли му се боре.
И стицаху се, и раздвајаху се, споре,
и опет се сабираху. И ухвативши себе
да схвата све ко душе биља будног,
сељак још рече: „Заиста је чудно
што изнутрица бубашваба
на премаленом длану микроскопа
узбућује ме исто као и Европа
у безумности своје битке луде.

Та ми смо свикли да живот буде
и гори, ал је превише што очи моје виде —
да се толико лудо мимо природе иде."
И тело његово, и црте грубе,
наједном примају контуре бубе
која је задњи грумен мисли згрудвала под
јовом.

И свуд је ноћ, и висе зидови под кровом,
и гомила отаца ко да спава,
седи у трави, изгледајући као трава.
1932.

ВРЕМЕ
1.
Ираклиј, Тихон, Тома, Љова
засели важно око стола.
Над њима, висећ, фењер древни
на гозбу жуту светлост точи.
Фењер је раскошан, старински,
ал је у виду гвоздене жене.
Док жена виси на ланцима,
у леђа су јој уље лили
да кандило им не би згасло
и да у тами не би били.
2.
Соба је, сва у белој боји,
сијала пуним сјајем пира:
крај зида сандук с храном стоји,
а тамо — статуа кумира
од неког блештавог метала.
У саксији је ката цвала;
и столица још неколико
било крај зида једноликог.
3.
Седела тако у тој соби
четири госта на тој гозби.
Они су често устајали,
стезали пехаре за ноге,
викали: „Vivat!" да све трешти.
Лампа од двеста свећа блешти.
Ираклиј вам је шумар вешти,
он има пушке тако тешке,
са тако силним обарачем
да може, знам, без једне грешке
да коси шумом као мачем.
4.
И поче Ираклиј, оличење
снаге и џиновске фигуре:

„Ја од малена обожавам жене.
Оне су раскошне клавијатуре
што могу акорде човеку да пруже."
Са зидова зуре животињске њушке
које је Ираклиј сам побио из пушке

А казаљке на сату круже.
И одједном Тома, ћутљив за све вече,
Не издржав надолазак ума, рече:
„Да, огромно су жене важне,
потпуно се с тиме слажем.
Ал је мисао о времену још јача. Дакако!
Запевајмо боље о времену полако."

5.
ПЕСМА О ВРЕМЕНУ
Из А чаше у Б чашу
Тихо тече лаки зрак.
Са оџака звезде машу,
Мома чипкаст плете знак.

Ка висини редом ниже
Андромеду, Млечни пут —
Док над земљом се подиже
Хрпе звезда огањ жут.

Дан за даном — ко у бездан:
Ми горимо огњем звезда,
Хтели бисмо и уз сузе,
Да нас Андромеда узме.

И нестане и нас тако
Кад видимо чашу
А Како лије под оџаком
У Б чашу лаки зрак.
6.
Тада је опет пехар пуко,
опет се „Vivat!" чула вика,
но сат у одговор, са буком,
откуца опет четир крика.

Сам, као да је црква права,
туробан, обешен на зиду,
сат из давнина откуцава
звездама како ће да иду.
Времена бездан у сандуку,
тај сат је — дело адских руку!
И, све то схватив за то вече,
а помажук рођење мисли, Тома рече:
„Предлажем да се сат истреби!"
И, брке засукав на себи,
погледа мрачно све одреда…
И блешти бронзом жена бледа.

7.
А да су погледали кроз прозор само,
велику мрљу видели би тамо
од сунца вечерњег.
Тамо су траве расле с маком,
цвеће се њихало још више плећи,
и сваком травком, ко стомаком,
могла је жута светлост тећи.
А град тог сочног зелен-плода
пресецао је поток вода.
Ко голе шаке су се слиле
китице лишћа које броди.
И купале се трава жиле
у хемијској дубокој води.

8.
Ал погледавши с гађењем из свог кутка,
узвикну Тома: „Ни јаребина, ни јагодица,
ни буба, ни воденица, нити птица,
ни позамашна женска бутка
мене не радују. Ни ја нисам стена:
тај сат ту куца, одлазим још овог трена."

9
Тада се Љова диже немо,
подиже пушку острвљено,
патроне пуни с реденика,
набија барут с тешком муком,
па по средини бројчаника
окиде поузданом руком.
Завеса дима на све пала,
сви, страшни, шапћу: „Vivat! Срећа !“
А ноге жене од метала
горе над њима с двеста свећа.
И споља биље, све одреда,
лепи уз окна собе груди,
згрануто страшно, ћутке гледа
гробницу разума у људи.
1933.

ПЕСНИК

Црни бор је иза дома стара,
испред дома — поље је и раж.
На небу се сребрн облак ствара,
леп толико, као дивна лаж.
Тмасто-рујно са стране је било,
у средини — језа и сјај зоре.
Рањенога лабуда то крило
полагано плови некуд горе.
А под њиме, крај старог балкона,
седи човек седе главе младе,
као портрет старог медаљона
од цветова нежне беле раде.

Чкиљи тако својим косим оком,
згрејан сунцем подмосковског лета —
у олуји искован жестокој
другар срца и живи поета.
Ал су ко ноћ шуме иза куће,
ражи јуре, помамне и луде …
Чак и оно непознато ту ће
срцу блиско, схватљиво да буде.
1953,

РУЖНА ДЕВОЈЧИЦА
Када је игра међ децу домами,
она је међу њима као жаба.
С кошуљом танком, тела слаба, к
осе је риђе, праве, сличне слами,
великих уста, а кривих зуби,
и црта оштрих, ружних, грубих.
Два малишана што су јој другари
добили јуче бицикле од тате.
Данас се возе — не мисле на сате — д
вориштем лете, ко за њу да мари;
но она сама ваздан их већ прати.
Та туђа радост је као и њена:
она и њене груди греје,
одушевљава. И она се смеје
срећом живота испуњена.

Ни трунке зависти, ни мисли зле, ни сету
није још знало то благо биће.
Све јој је бескрајно ново на том свету,
где други виде смрт, њој и тамо свиће! .
И гледајућ у то, бојим се и мисли
да ће једног дана, ко зло кад се присни,
с ужасом да схвати да је она сама,
међ другарицама жена ружна лица …

Хтео бих да душа није играчкица
која се за часак поквари и слама!
Хтео бих да верујем да ће чисти пламен
што у њеној души тако нежно гори
сам болове ове моћи да пребори,
да ће да истогш и највећи камен! . ..
Па нека и није лепа лицем скрушеним,
и нека чак машти и не даје наде.
Али грациозност младеначке душе
из сваког јој се покрета прокраде.
И ако је то тако, онда, шта је
лепота коју људи славе свуда?
Је л она суд са спољним сјајем,
ил огањ, што искри из суда?
1955.

ЈЕСЕЊИ ПЕЈЗАЖИ

1. под кишом
Кишобран попут птице вуче,
задржати се не да више.
Над светом дими, шуми, туче
колиба влажна хладне кише.
А сам ја стојим у том сплету
прохладних затегнутих тела,
ко да се киша то у лету
са мном да стопи часом хтела.

2. ЈЕСЕЊЕ ЈУТРО
Ко год воли, реч кида на пола,
задњи чворци сад беже, нечујни,
ваздан падају с тужних топола
силуете срдаца скроз рујних.
Шта то учини, јесени, с нама!
Земља хладни под црвеним златом.
Плам нам јада шкрипи под ногама,
и лелуја ко лиснато јато.

з. ПОСЛЕДЊИ ЋУРАНИ
Све што је певало како —
већ мину у шумску дубину,
и зраче на тело полако
небеса сад задњу топлину.
Маглуштине пужу по грани,
фонтане су замукле старе
и само још мирни ћурани
пред очима свима се жаре.
Баш таква је орлица пуна,
кад слети на урвину стене:
лелуја јој огањ из кљуна
да с маглене копрене сене.
1955.

СТАРОСТ
Обични, ћутљиви и бели,
она с амрелом, он са штапом
броје листове што су свели,
до мрака шетајући тако.

Шкрти у разговору гласном —
све им је знано и да не збор
јер душе сталожено, јасно,
толико много већ говоре.

У мутној магли постојања
њима је живот мрву дао,
и патње луч од тог сазнања
над њима дуго је већ сјао.

И док на своме телу крхком
све нове, нове бољке броје,
занавек су у једно клупко
спојили живе душе своје.

И део мудрости су, ето,
схватили тек на самом крају:
срећа је зорњача над светом,
слична далеком слабом сјају.

Јер тако ретко живот краси,
толико тражи до тог трена!
Толико брзо се угаси
и нестаје за сва времена!

И да је не скидаш са длана,
и да је с прсију не дајеш,
кћи зоре ће на коњу дана
одлетети у даљне краје!

Обични, ћутљиви и бели,
она с амрелом, он са штапом —
броје листове што су свели,
до мрака шетајући тако.

Сад им већ тешко бити неће,
сад, кад све страшно за њих мину,
и само душе им, ко свеће,
последњу пуштају топлину.
1955.

СНЕЖНИ ЧОВЕК
Негде, усред хималајског снега,
изнад манастирских светих двери,
живи, веле, изван света свега,
првобитни, задојен од звери.

Безбрижан и бео, и сав длакав,
понекад се спусти са свог брега
и заигра ко манијак какав,
и баца се грудвама од снега.

Али, када са зидине свете,
затрубе монаси Буде-бога,
он побегне, престрављен и сметен,
пут планинског уточишта свога.

Ако ово, само, нису лажи —
и сред нашег свезнајућег века
човек, значи, може да потражи
полузвера и получовека.

Ум му само допире до стола,
у грубом се уточишту крије,
ни цркава, пагода, ни школа
у овога зверождера није.

Сред планинских скривен катакомби,
тешко да и појмити он може
да гомиле нуклеарних бомби
људи неки и под њиме множе.

Никад неће прачовек из гора
такве тајне моћи да докучи,
макар да се, попут метеора,
у пламену, и у бездан сручи.

Али, док над траговима ламе
сами наричу и моле песмом,
и у храмовима док из таме
добошари ударагју бесно,

и док древни Буда баца чини
врачајући над својим стомаком —
њему ће у снежној домовини
увек бити и лепо и лако.

Он, сигурно, и сад негде тамо
у сласт једе какво лане масно
и од речи заменице само
изговара, смејући се гласно.
1957.

ПОСЛЕДЊА ЉУБАВ
Задрхтала машина и стала.
Двоје одоше, зашушта трава.
И на волан је уморно пала
отежала шоферова глава.
Кроз стакла је у мркој даљини
огањ сазвежђа дршћући сјао.
Седи путник је ту на банкини
с пријатељицом проседом стао.
И тад таксиста сањивих зена
виде лица у чудноме сјају,
сједињена за вечна времена —
која само за себе још знају.
По два маглена провидна светла
зраче из њих, док одсвуд, у муку,
њих лепота већ замаклог лета
грли стотином дрхтавих руку.
И док јаде већ сигурне слуте,
јер их јесен још чекати неће,
љубавници у заносу ћуте
опијени од тренутне среће.
Док их загрљај стиснуте греје,
та два бездомна детета мрака
ћутке шећу низ цветне алеје
пуне сјаја електричних зрака.
А у мраку их чека машина
која мукло подрхтава тешко,
и кроз таму се види кабина
са уморним шоферовим смешком.
Он је знао да одлази лето,
а олуја да потмуло звони,
и да за њих већ умире све то —
што, на срећу, још не виде они.
1957.

ПОЕМЕ

ТРИЈУМФ ЗЕМЉОДЕЛСТВА

ПРОЛОГ
Рђав, с лицем лепотана,
ко је тај што гледа на нас?
Сељак, лика успавана,
кроз цвикере пиљи данас.
Амбари се жита белог
дижу преко поља целог,
кроз оканце жито гледа,
а коњ у бокс мирно седа.
Природа већ једва дише
у нереду страшно страшном:
понегде се дрво њише,
река тече земљом прашном.
И две-три се куће виде
над водом што лудо тече.
Подугачки медвед иде
док се спушта касно вече.
А над њим по небу тихом,
неугледан, али крупан,
летео је ждрал са криком,
машућ главом испред трупа.
За кљуном му плакат следи:
„Штете стари плодореди,
кад по њима поља раде."
Сељак глади вршак браде.

1. БЕСЕДА О ДУШИ
Ноћ по ваздуху већ шеће,
ђаци спавају у школи.
А по домовима свеће
ситно светле огњем голим.
На седељци ум се куша,
сељаци се купе тамо,
дискутују, где је душа,
да л остаје прах то само
од човека после смрти?
Или само мирис кужни? …
Облак се над њима врти
од кућица птичјих тужних.
Сељаци су обувени
у чизмурине судбине.
Седе, брка надувених,
и гледају са висине.
Капе им ко калпак стоје,
ко времена да су стара,
пси уплели шапе своје
међу чизме господара.
Као облак, сељак груби,
крчаг млека дижућ, гледа:
„Природа ме мучи … уби —
начини од мене деда.
Кад, орући сво!ју њиву,
ја корачам, сличан дизу —
гледам-гледам, а преда мном
нека маса иде тамо."
— „Да, тачно. Дух животињски је —
на то ће њему старац благи —
међ нама. Бесплотно се крије
сред рушевина нама драгих.
И природа је сада цела
ко рушевина пуна јада!
Чак и животиње из села
неког су друтог соја сада."
— „Ти, старче, лажеш! — њему виче
војник што стоји крај сељака. —
Нећу да слушам такве приче,
оне су само за глупака.
У многоме сам био боју,
јашући одважан и зао,
ал никад ни молитву твоју,
ни ужасе те нисам знао.
Ја вас уверавам, другари:
природа ништа не може да схвати,
њој не треба ни вероват, у ствари."
— „А ко ће то знати? —
на то ће пастир с лукавим смешком.
Ја сам од детињства говедар,
ал рећи ћу вам, ево, нешто:
сва природа је ко дом ведар.
Ви, сељаци, живећи у селу,
волите само кућу белу,
а ја ћу шипражје и пруће
изабрати уместо куће.
И… неке покрете на крави —
лакше ћу него вас да сварим.
Ви од рођења нисте здрави,
не схватате ни просте ствари."
— „Ал ти си профан прости! —
други ће сељак њему на то. —
Ја те то прекидох, опрости,
но прихватамо битку зато.
Де нам на чистац тад изведи:
живи ли душа у мртваца?"

Сви замукоше. Само седи
баба и иглама палаца.
Село се ко клупко грчи,
с беседом овом све се диже:
а тамо ћошак шупе штрчи,
и дрво неко лежи ближе.
Кроз брвна дебела на кући
светлуца панцир пећи врућих
које се ко кубета сјаје
с оџака четвртастим крајем.
Од колевки се шкрипа тешка
чује, ко да се у кост шупљу дува,
а бебе спавају без смешка,
сасвим поједене од бува.
Један се сељак свирепо мије
нагнут над ведром поред пећи,
други пак узду коњску шије,
камен о камен креше трећи.
„Хајде на спавање, сељаче!" —
дозива снаша гласом преким.
И, стварно, ко да мајка таче
колевку села ветром меким.

„Добро! — рече пастир лено. —
Гробљем, с гробова, у ноћи,
душе дивно плове, ено,
да онемесмо, без моћи.
Кокот се на брези смрзо,
дванаест већ пута поје,
и, одледив ноге брзо,
већ напушта место своје.
Душа, руком као зрачак,
маше светло из далека.
Сва је она ко облачак,
са оделом — као река.
Она гледа, гледа, ено,
очицама својим нежним.
Тело, црвом изједено,
у кући јој црној лежи.
„Људи, — плаче — шта је, људи!
Ја сам ко ви, нисам друго,
само су ми мање груди,
фризура ми — с травом дугом.
Примите ме ви у крило,
тешко је да лежим, самој,
реците ми ма шта било,
попричајте макар са мном!"

— „Тужно је, жалосно је све то! —
Рече, уз лулу, старчић тијан. —
И ја се с њоме једном сретох,
голубицу ту видех и ја.
Ко стуб са гроба плови, мала,
право ка мени лети чврсто,
на онај свет ме, знам то, звала
машући својим танким прстом.
Тек што ја пређох преко плота,
она у колац — „трес" свом силом,
и црче. Тако је то било!"

— „Ах, гле, о чему се ту збори! —
Узвикну срећно војник затим. —
Ту чисто сујеверје гори.
Али ти, старче, натраг врати
те речи. Слушајте, сељани,
сад објашњења проста моја.

Ви знате, многи су ми дани
прошли у треску љутог боја.
Ја ћу вам тачно рећи шта је
кад се већ на тој теми пробам:
честице фосфора се сјаје
док испаравају из гроба.
И стуб од фосфора то тамо
с кретањем ваздуха се вуче
свуда, сем кад у тврдо само
удари како, па се стуче.
Видите ли што је то просто!"

Заћуташе сељаци мрачно,
браде им стрмије још више.
Над њима ко облаци тачно
крлетке румене се збише.
И свећа задња зраке проли,
а ђаци спавају у школи,
док учитељица, без речи,
гледа у бескрај седих поља
где ноћ се, попут кловна, бечи,
где плови мирис од топола,
мутна животињска где тела,
напунивши све кутке стаја,
разговор воде преко села,
природу схвативши до краја.

2. ПАТЊЕ ЖИВОТИЊА
Мутна животињска су тела,
напунивши све кутке стаја,
разговор водила сред села,
природу схвативши до краја.

„Не могу скоро да се схватим, —
во ће, гледећ у окно тавно. —
На себи знаке свести пратим,
ал сам у срцу старац давно!
Шта на те моје сумње рећи?
Да ли се смирити ја могу?
Дан је без узбуђења већих
већ прошао, и хвала богу!
Ал ни то није једноставно.
Туга ме попут ама сече.
Мене ће крављем гробљу равно
повести, видим, једно вече.
О, гробни јецају!
Вапају црне ране!
Ту нису раке ископане:
ту краву после смртног ропца
баце на оштре овчје кости,
док крај ње, раздражен од копца,
нечијим лешом пас се гости.
Отпало копито ту гњије
и прави тако трави храну;
а црв по лобањи се вије,
точећ у кости задњу рану.
Комади коже, очно ткиво —
све лежи ту, све земља прима,
и само капи росе живо
сјаје и дрхтуре над њима."
Коњ ће њему:
„Није уздитнутима страхота
бледа потковица смрти.
Горка основа живота
још потребнија је смртним.
Ту у лобањи ми издуженој
лежи мозак, ко дугачке пихтије.
Ал у томе дому искошеном
паразит ми он уопште није.
Људи! Варате се љуто
мислећи да не умем да мислим,
кад ме стално ударате прутом,
ременима кад сте ме свег стисли.

Сељак ми низ стомак ноге пружа,
јури, бијући ме бичем.
А ја трчим, иако сам ружан,
гутам ваздух и похлепно шмичем.
Све умире, к смрти се све креће,
све се њише на том свету белом.
Уплакано, умире и цвеће,
ударање ногу га је смело.
Под ударом цвет зажмури,
прилегне земљи сав престрашен,
а сељак што на мени јури,
као бог страшни, удовима маше!
А кад се, сапет, у бокс сместим
утучен, уморан, стегнут тугом,
побледели прозорчић свести
мени се отвара, већ дуго.
И, болом притиснут до смрти,
крик неба чујем у свом куту.
То дрхти звер, задужена да врти
системе точкова по путу.
Отворите ме, молим вас, другари,
та зар да човек још нам господари?"

Коњ заћута. Све окаменело
од тог сазнања које хладни,
скупно животињско је тело
личило сасвим на леш јадни.
Фењер, пун гаса, чаћав, зари:
патничким пламеном се њише,
толико дрхтавим и старим —
да није ништа стварно више.
Ко деца душе напаћене,
гомилају се успомене
животињама сад у глави,
и дупли свет се располути,
па им се откри простор плави
за платненим комадом крутим.

„Видим тамно гробље тамо, -
рече во и блесну оком, —
на дну влажног гроба самог
неко, ено, спи дубоко.
Ко је он, сав крастав, бедан,
полупоједен, изривен,
заборављен мртвац један,
венцом прљавим покривен?
Око њега ноћ се мучи,
забачених руку финих,
око њега цвеће чучи
у погребној паучини.
Око њега, невидљиве,
али као храшће, трајне,
умни зналци његова живота —
стоје Табле Судбе тајне.
Досетке тог леша чудног
складним оком читају сви скупно,
свет животињски је с небом
помирен ту дивно-глупо.
И сто-стотина ће лета проћи,
слаб потомак биће у то доба,
али ће и њему мир тек доћи
на обали таквог гроба.
Тако човек, отпавши од века,
закопан у новгородски као,
дивни лик је од човека
природи у душу закопао."

Не верујућ, ћуте сви одреда.
Коњ снева, искезив се јаче.
Ко с почетка, плеше и ноћ бледа —
ко кловн са оџака на кров скаче.
И ненадно паде. Сину зора,
подигла се сјајна кугла јарка
уз певање птица из шумарка,
сведока тих ноћних разговора.

з. КУЛАК, ЦАР НАДНИЧАРСКИ
Певале су птице над шумарком,
сведоци ноћних разговора,
сејале звезде травом јарко
живота исконског сјај зора,
и над високим селом, снено,
још мутна и не сасвим пуна,
опет с короном својом дрезном,
излазила је руска луна.

С гомилом царских још монета
по сандуцима пуним праха,
крио се кулак сред тог света,
без престанка плен немог страха.
И богови су с њиме исто,
у куту, где их стоји пуно,
космати, двоноги сви листом,
с панциром, ризом, или круном,
великих, чудних, дугих брада,
гледају испод густих веђа
како се кулак крсти сада
и повија пред њима леђа.

Сав молитви се кулак дао.
Стражари жена. И пас лаје.
А дан за даном иде, зао,
време низ обалу нестаје.
Сокове точе њиве тмасте,
све у тишини, биље гледа.
Стабљика млада лено расте,
немоћна, кратка, слепа, бледа.
И земља, иштућ хране јаче,
виче му: „Докле то, кулаче?"
Ал ма шта земља још да пишти,
он ће берићет да уништи.
Њему је драго уништење
свега што чува дане боље.
И тако, ломно биље стење,
уморно китећ посно поље.

Цар надничарски, кулак строги,
богатством дигнут је на престо.
И свет је његов био често
виши од облака чак многих.
А ноћ пак маше крилом густим,
ко вештица се кровом њише,
час ветар преко поља пусти,
час нит се покреће, нит дише,
час изваљеном капку слети
и викне: „Гавране мој, клети!
Устај, по свету оркан иде,
зграби га, па га се отреси,
огради оградом од жице,
иначе, таквог какав јеси,
он ће те смести немилице!

Кроз битке, рад и јек слободе
велике, видим, теку воде,
дно Дњепра је у бетон скрито,
Кавказ у мору светла свиће,
гвоздени коњ нам вози жито,
челични во нам вози пиће.
Полуге плуга, копља рала
стотине лета земљу орала.
Од данас ти је судба дала
пред земљом да си одговоран!"

Седећ на клупи, кулак плаче,
гребе се, моли своме богу,
пас слути зло и бесно скаче
на гомилу од многих ногу.
Чуло се, неко врата гура,
и глас војника… И кроз час
једна је брадата фигура
већ одлазила од свих нас.
Прогнаник света, шкрта душа,
звон прапораца, седећ, слуша,
у мислима се прашта с кућом,
клати се ко опијен врућом.
И ноћ, неимар дана, стала,
одлучно, с крова, затим,
смело лети ко вештица над селом,
накрећућ кола пут канала.

4. БИТКА С ПРЕЦИМА

Ноћ на бачви, тегли свира,
дупљи бора, фрули буре,
ноћ под маскама кумира
пали лаписом азуре.
Пуна хира, ноћ завија,
све је пошло до ћавола.
Вук, малтером изубијан,
јури плачући од бола.
Вепар, муха, птичја јата
истргнути су из борја:
„Од свих мука што су слате
тај је ветар понајгора!"
За то време медвед тужан
из очију пушта капи,
своје болно лице пружа,
држећ га на снажној шапи.
„Ноћи! Иди к врагу, — тражи —
остави ме, ти, нечиста!"
А ноћ виче: „Важи! Важи!"
Но снага је ветра иста!
Дувао је, проклет, мушки,
ко да пуца страшна гора!
Такав беше север руски
с дрветима без потпора.

Војник
Чујем буре страшни шум,
дивљи урлик ветра чух,
но искусни зна мој ум:
није ћаво то, ни дух,
није демон, чуда степска,
нити шумске виле јуре,
него шуме просте треска.
Биће тише после буре.

Преци
Уопште се то још не зна,
мада знамо шта си хтео.
Види: испод нас је бездан,
мрље облака ко зео.
Само, од рођења ти си
мало нездрав, ума робе,
то је само шала, мислиш,
кад се ветрови сукобе.

Војник
Преци, доета! Дајте, тише!
Ви, кртице ума пуста,
не дирајте земљу више
преклапањем својих уста.
Несхватљивом казном спремни
да претите нама смелим,
на растанку реците ми,
шта бисте од мене хтели?

Преци
Ми смо преци, преци вама
што вас рад толики чека.
Свега што кроз центар слама
век, и преграда смо прека
за бунцања ваших редње,
ми волимо оне средње —
оне који роде дете,
оне што се песмом сладе,
који никоме не прете,
који ништа и не граде.

Војник
Преци, како? Глупост пада
но смрт горе сад, у ствари!
Истина је ваша сада
закон незналица старих!
Ноћу, када ме сан неће,
голу видим жену фину, —
она седи без одеће
подижућ се у висину.
Мирише на млеко благо .. .
То нам ваше мисли нуде?!
Чекића ми мога драгог,
ја бих да обучен будем!

Преци
Ти си глупак — жена није,
већ је пехар правих људи.
Величина из ње бије,
две јој бебе сишу груди.
Под задњицом једне бебе —
њена рука, беба друга
свуд смрад шири око себе
жени прибита ко дуга.

Војник
Но, па добро, како да се схвати,
чиме је то пријатна та мати?

Преци
Ево, ево: женско тело,
тако сложено и увек бледо,
колевка је духа целог
свих девет месеци редом.
Беба, Буди сподобљена,
добија ту форму тела,
глава јој је надувена
да би мисо у њој врела,
да пупчана врпца њена,
срасла с пупком, хвала богу,
као сурла извучена —
не омете развој ногу.

Војник
То ја схватам, то ми је у моћи,
али, морамо да знамо,
нећемо ли назад поћи
рађамо ли децу само?

Преци
Туп си ти, и коњ си глупи,
раге старе пород празан!
Свакако је ум твој тупи
друкчије но други саздан.
Бијте, ветри, у маљ љуће,
удрите у јетру, јеле,
нека буде располућен
вагабунда земље свеле!

Војник
Бежи! Ћути! Доста! Или
ћу вас уништити!
Шта сте се преда мном збили,
само гроб мртваце штити!
Нек вас ћаво оплакује,
нек се поп над вама врти,
нећу за вас ни да чујем,
све до саме своје смрти!

……………………………………

У том трену храст сав плану,
предвоји се. У то време
вук пројури страшно згранут,
заклањајућ руком теме. В
етар, муха, војска мрава,
видра крупна — све то скупа
лети изврнутих глава,
док их грање дере, чупа.
Само војник, скривен шлемом
и закопчан како ваља,
стајао је као демон
неваспитаних земаља.

А северна птица мала,
житељ трава са пољане,
воде му из кљуна дала
с поломљене свеже гране.

5. ПОЧЕТАК НАУКЕ
Када је северница птица
летела важно изнад трава,
сељачка замишљена лица олуја захватила права.
Над светом несрећа и јада
пастирска труба трешти сада,
петлова крик и јутро јарко,
хор крава прославља без краја,
диже се сунце над шумарком
препуно дарова и сјаја.

Слава том свету и мир свети,
мач царевима и богатим!
Изнело јутро на врлети
црвени препорода атом.
Да, атом препорода црвен,
живота новог светло мило,
покрети чији већ од прве
сипају свуда руменило.
Устали волови и људи,
устали коњи, овце, краве,
ено војника где се руди
од чизама па све до главе.
Је л демон то, ил бог, што све зна,
тај што се издиже из стада?
Његова крилата се звезда
устремила на исток сада.

Војник
Краве, под кожухом ми сан засија.
Ненадно, како то већ иде,
отвори ми се небо, и ја
животињски институт видех.
Стварност је тамо увек здрава,
и, посред огромнога здања
стајаше једна витка крава
под венцом непотпуног знања.
Богиња млека, масла, сира,
док строп високи главом дира,
стидљиво кошуљицу диже
примичућ груди канти ближе.
И десет млазева приања
уз хладни метал, не да мира,
а, спремљена за путовања,
канта ко оркестар јој свира.
Ко пјана, крава затрептала
стежући удове уз груди,
стојећи тако — све би дала
свест само да јој се пробуди.

Краве
То се с неверицом слуша
зна ли ее и људска душа…
Ипак нас је узбудило.
Причај, с осталима шта је било?

Војник
Во мудри, видех, у дом меће
црвену буктињу да жари,
суморно тамо кравље веће
решава неке своје ствари.
Магарац им се смеје, скаче,
и нешто преглупо им њаче.
Изданак слаби ума свелог
у тој животињастој глави,
сјао је тако као дело
изгледом врло- блиско трави.
Магарац скита кроз планине,
од челичних кромпира плаче.
А храм машина сред долине
пече од ваздуха колаче.
Хемијски закон коњи пишу,
стоатомска им чорба треба,
други се ваздухом пак њишу —
гледају ко то стиже с неба.
Пеку, по формулама, краве
од елемената баклаве,
а крај њих исто расте, при том,
хемијско утојено жито.

Коњ
Ал је то нека земља фина —
ту шала с науком се стиче!
Ја слушам, пијан ко од вина,
војникове те лепе приче.
Први пут покретох ум цели,
знојав сам, како нисам дуго,
је ли то тачно што ти велиш
да нема више рада плугом?
Та зар је од нас, осим вуче,
потребан ум и тако даље?
Почуј ме, нисам ја од јуче,
за ме су само још медаље.
Сто година се петљам с ралом,
а сад … до хемије ми стало!

Војник
Ти, проклет, Грбоњићу, ћути,
пусти да кажем све што желим.
Како је глупав, да л и слутиш,
тај говор што те сад весели!
Твој ум је, као и мој исто,
суд с опиљцима, ништа више,
али пред таквом сликом чистом
буди бар мало мудар, смишљен.

… Над Институтом коњским свима
излази витка луна снена.
Научни одмор суђе има
и близак час је за вретена.

Друг води магарца већ јадног,
уморног, тромог, хромог, гладног.
Хране га као дете, затим,
развијају му ума влати.
Лептире уче шта ће бити,
смук — да у науку потоне —
како да праве лискун, нити,
рукавице и панталоне.
Вук с микроскопом скроз од гвожђа
вечерњу звезду ту опева.
Коњ с ротквицом и зрном грожђа
разговор дуги заподева.

Складни хор људски, ко да кану,
с етарских пашњака се густих
на кладње света тихо спусти
да проба лабудову храну.

Коњ
Јеси ли готов?

Војник Јесам.

Коњ
Сјајно!
Натрућио си за сто лета!
Ал бунцање ме твоје вајно
од главе прожело до пета!
Погледај ти нас наге, босе,
нас жуље рала, боду осе,
наш ум су куће прашних степа
и онај прашњав корен репа.
У време северњачких бдења,
кад задими се вечер плава,
имаш ли макар сажаљења
за вапај измучених крава?
Нема нам спаса, правде благе,
нас зове плуг и рака иште,
за све нас немоћне, без снаге,
једино смрт је уточиште.

Војник
Стиди се, Грбоњићу, стиди!
Натрућао си, благо мени!
Ко то уз грмљавину, види,
с планина иде да вас смени?
Огроман, гвозден, на два спрата,
челичне њушке, сав у жару,
цар борбе с природом и рата
хита ка мени ко другару.
Дижте се сада мудре краве,
кликните, коњу, воле, гласно!
Од сада ћемо за вас, здраве,
кровове подизати праве
са пехарима брашна масног.
Стари свет који носу мору
за све ће сада да нам плати,
и слово А у силном хору
први пут ћемо прочитати!

И рукнуше далеке горе
од слова А те јеке мушке,
и трактор који земљу оре
столећа проби врхом њушке.
Гомиле стоке болних груди
пале у блато сред улице,
гледају оком првих људи
земљино обновљено лице.

6. НОВОРОЂЕНЧЕ-СВЕТ
Док са животињскога збора
честитке победничке звуче,
сељаци, газде њива, гора,
понели алатке од јуче.
Брадати, снажни, већ се јате,
доносе рала и лопате.
Извлаче сада, срца чиста,
мотике старе од пре Христа.
Као да лобање су тмасте,
хрпа алатки-мука расте.
Тврди тракторист броји сада
губитке столетнога рада.

Тракторист
Чудно, људи! Било је сијасет зала.
Циглом бијућ се у груди,
долеће старине јарац.
Земљоделче, роб си рала,
мотика те, слабог, јаше,
ал ти душа није дала
да забављаш богаташе.
Кућу патњи и невоља
срушио си због колхоза.
Невиђену раж у поља
трактор сваког дана воза.
Мотике и рало криво,
докрајчисте суви живот!
Нека нови век потече,
здраво, коњу и човече!

Рало
Доста гакања тог, море,
неразумни, луди створе!
Ја сам рало, цар за жито,
не дам кости тракторима,
тело ми је добро скрито,
храстов оклоп, памти, имам.
Уз весели грохот бува,
сред стомака белог мог,
с трком, пут ка небу чува
приватне својине бог.
Приватне својине дете
по стомаку моме скаче,
земље му, ко фудбал, лете,
на његовом длану зачет.
Љубите том цару пете!
Доле, људи, да легнете!
Он вам се из душе јавља
да одсвира и туш славља!

Тракторист
О светињо!
Одавно си мртви створ!
Добриња те још спомињо,
или чак и Свјатогор.
Средићемо свет сад тако
с новим сунцем и пашњаком,
а да јунак буде свако —
праштамо се с небом лако.
Хватајте рало, терајте га!

Отргнута од свог задатка,
трчала деца поред њега.
Рој жена, с прстима од слатка,
пада од страха, ко од тега.
Из пећи дим кроз оџак бије,
у црном колуту се вије.
Петао пева гласа пјана,
у село стиже светлост дана.
Балваном закована трулим,
чаура цркве сад се њише,
низ страшна лица сјај се тули
с прозора којих нема више.
На свакој црној, трулој греди,
рој слепих мишева већ седи.
Ко у том кутку трећег Рима —
рој вештица да дом свој има.
Но звоно узбуну већ звони.
Снажна рамена се то труде
и рало јадно плови, рони,
ко ђеврек савијене руде.
Ралица прича, уцвељена,
последње своје тужне речи
док рака полуотворена
учи је шта ће сада рећи.
И нови свет, рођен кроз муке,
пред мрачном масом лепршавом,
два прва слова из азбуке
онавља, машућ дечјом главом.

7. ТРИЈУМФ ЗЕМЉОДЕЛСТВА
Јутро сину. Магла рана
распршила се низ поље.
Као слепци каравана
раштркале се тополе.
Сејалица хор, измерив
килограме зрна белог,
иде, предан новој вери,
орач, црн од сунца врелог.
Ту је војник, исто тако,
насред села већ се створи,
у мислима богат јако,
он овакве речи збори:
„Земљоделство, теби слава!
слава песмама машина!
Доста сте, орачи, спавали,
доста жетви и ужина.
Закон везачица сада,
пресеке вимена кравља
схвати! Ил остаћеш, јадан,
и без ума и без здравља.
Теорија ослобођења рада
мудрост руке даде нама.
Слава добрим наукама
и колхозима из града!"

Ућута се. Свуд пројури
јек слагања са срећом живом,
и војник, наздравивши, жури
жеђ да утоли још пивом.

Он, шеф новог плодореда,
надрилекар поља, гора,
топи ратно све одреда
у срп који жети мора.
Као куће, тешка тела,
бришућ старе међе при том,
вуку трактори у села
приколице с једрим житом.
А на једном брегу малом,
најзад дошло и то доба
црв из гроба сам да проба
мртво тело — древно рало.
Умро је цар њива, страшан,
умро торбар, стар, ал вичан!
Над њим расте, важан, прашан,
дете заборава, чичак.
Расте мрки чичак, тако,
климајући лишће своје, д
а над овом трошном раком
„Вечну памјат" тихо поје.
1929—1930.

БЕЗУМНИ ВУК

1. РАЗГОВОР С МЕДВЕДОМ
Медвед
Још не прскају сводови
зеленовечног дома.

Још увек нисмо из крлетке
па да огриске једемо ретке.

Ту смо под слободним дубом,
наслађујемо се мудрошћу грубом.

Појимо се водом бистром
и славимо сунце чисто.

А шта нам ти радиш, вуче?

Вук
Ја, растргнув псини некој бут,
буљим у поток звезда жут.
И нађеш ли ме да на леђима лежим
шапа подигнутих навише,
значи, зрак мог погледа је
управљен право у небеса.
И ја још, затим, песме певам,
због чега нам врат није вертикалан?
Ономад, врачара ми чак реч дала
да може да нам се покретан прави.
А сад ми реци чиме се ти бавиш.

Медвед
Очекни. Стварно сам виђао
у шуми лежећу фигуру.
Изврнув к небу ноге танке,
гледа на исток у зоре ранке.
Накострешене длаке суре,
сва усмерена према горе,
плови, ко рибе када журе,
тамо где ватре пале зоре.
Реци ми, вуче, откуда се створи
у звери жеља за погледом навише?
Зар није боље природу да слуша,
да гледа напред и по страни,
да торове и баште куша,
крај путева да ноћи, дани?
Да у јазбини, чуј, после тога,
где нема прозора ни двери,
ту царујемо попут бога
поред животиња и звери!
Некад се може и лудирати,
ловити птичице у лету.
Лепо је, презревши све пушке,
пружати за грмушама њушке,
одгризати им главе и бацати их
по густишу
младунчићима, да их сишу.
Измишљаш, вуче, глупе ствари,
ашто да снажну шију квариш!

Вук
Е, ти си, медведе, у праву,
од драгог срцу ништа слађе.
Сам сам ја појео већ многе
док сам обеснији био, млађи.
За младост само то је појам.
А водоравна кичма моја
постаде челик од тих дана,
не можеш њушком е наших страна
да пратиш блештав извор боја.
А небо звезду белу купа —
о, Чигир*, звездо чаробнице! —
она ми душу до дна чупа,
и грчем затеже ми лице.
Све мере васељене знати желим,
има л на небу моје браће?
На земљи с робом судбу делим
док овчју џигерицу жваћем.

Медвед
Смејао бих се, тако ми бога,
али из учтивости нећу.
Он и по цену врата свога
поглед на Чигир схвата за срећу.

Вук
Наручићу сад и машину
што покретне нам прави шије.
У њу ћу главу да уденем
и с муком точак сам да кренем.
Знам, са тим вертикалним вратом
окаљаћу свој образ блатом,
знам, гледаће са смехом мене
пријатељи и младе жене.

  • Чигир-звезда — Венера.

Ал истину да сазнаш целу,
реци ми, медведе мој драги,
зар не смеш с другом да се делиш
и презреш женски поглед благи?
Живота вучјег реформатор,
иако ружан тако сам,
живећу као император,
окусив мудрости за грам.
Још ћу, да нека места скријем,
кошуље ланене да шијем,
осветлићу још свећом своју кућу уску,
унећу кревет и стаклену гуску,
потрудићу се да за лето
донесе плод сазнање свето.

Медвед
Још не прскају сводови
зеленовечног дома.
Још код нае има таквих
ко вук тај безумни што је!
Прошла је младост нежна
и сустиже ме тужна старост.
Не схватам више ништа, ето,
знам само како лишће шушти.
И конзервативан нек будем,
не желим схватања да мењам,
не спадам у филозофе луде,
нисам астроном, ни писмењак.
Медвед сам ја! Ја коње бијем!
Ја сам Асурбанипал* крава!
Ничији самокрес још није
нашао где је моја глава!
Хоћу да ждерем! Гризем! Хватам!
Бежи ми с пута! Идем на вас!
Не могу никако да схватим
главе ти луде луди глас.
И збогом! Упоран си, видим.

Вук
Значи, са медведом да кидам.
Жалим. Али, бог види да ли грешим:
медвед ми помаже да брже решим.

2. МОНОЛОГ У ШУМИ
Над вучјом каменом се уџерицом
месец и сунце редом сјаје.
Вук прича с птицом-кукавицом
и стаблима имена даје.
Није без кошуље сад више,
и чакшире му чудно стоје,
седи и по папиру пише
ко монах на сред собе своје.
Около, брегови од глине
сунчају само половине,
у сенци крију друге стране —
а време редом точи дане.

Вук (одлажући перо)
Надам се, овом песмицом сам
потресо честице свемира
и у будућност вешто погледао.
Сад не знам откуда што иде,
ал волим да сричем песме:
ставиш на папир само куку,
а кука ко анђелак пева!
Већ десет година
у овој куки живим.

Ту књиге читам, песме певам,
с природом честе разговоре водим.
Ум ми се узнео, зарасла шија.
А дани јуре. Крзно седи.

Све чешће ми се леђа коче.
Држи се, старче. Мали још напор
па ћеш ко птица да се у висине винеш.

Пронађох многе законе.
Ако се биљка посади у теглу
и дуне се кроз цев од метала —
животињски се ваздух унесе у стабло,
добиће она главу, ручице и ноге,
а листови ће свенути занавек.
Захваљујући снази моје душе,
ја сам од биљке створио псетанце —
оно ми сада као мајка пева.
Од брезе једне
хтео сам камилу да створим,
но ваздуха у прсима ми било мало:
израсла глава, али нема тела.
Загонетке нам страшне од природе
свуда по ваздуху висе.
Понекад, само што не схватиш,
и сав се напрегнеш, и очи закрваве,
накостреши се крзно, напрегну се вене,
ал прође трен — и опет си ко глупак.
Дивно је живети том срећном биљу —
на ваздуху се игра као дете,
а ми смо ноге ишчупали,
јуримо само тамо-амо —
а среће нигде нема.
Ја јаму једном ископах у земљи,
до колена сам ногу завукао у рупу
и дванаест сам дана тако престојао.
Без воде и без хране, ослабих до кости,
но нога ипак не разграна жиле
и сам ја, авај, биљка не постадох.

Но опет,
наш ум је способан да чује много.
Понекад ухо прислоним уз брезу —
и чујем, речи брезе брује.
Бреза ми прича доживљаје своје,
учи ме како се управља грањем,
како се корен после буре миче,
како из самог себе могу расти.

Па, дакле, као да сам доста постигао;
имам сад права мислити на почаст.
Ал хоћеш! Звери око мене свуда
грде, ометају у послу
и не дају да усамљено живим.
Прилике чудне! Оне би да даве краве,
и даве бикове, о, где је разум!
А онога ко живи друкчије но оне
клевећу, злобне, рогове му каче.

Али од свога духовног ужитка
ја се одрећи никад нећу!
На поелу већ оседех као пацов,
при опитима четир се већ пута давих,
и крзно једном ненадно упалих —
позади изгорех, но остадох жив.

Сада ми остаје још задњи подвиг,
а онда… Зашто бих да кријем,
спреман сам већ да легнем на дно гроба,
да склопим очи, постанем и земља.
За оног ко је видео сјај звезда,
за оног ко је с биљем могао да општи,
ко је разумео сједињење мисли —
смрт није страшна, није страшна земља.

Дођи ми сада, моја моћна снаго!
Подржи ме! Ја израстох ко храст,
ја постадох ко бик, а кости ми као
гвожђе;
ко овца сед, за подвиг сам сад спреман.
Гледај ме! Моја глава сија,
све се тетиве чупају из мене.
На стрму литицу ћу се попети,
поскочићу одбацивши се ногом,
ваздух ћу докопати страшном руком,
подићи ћу се, још поскочити,
па опет рукама, а тело више, више,
полетећу! Ко птица ћу да летим —

знам је, и верујем ја атмосфери!
Стомак ће ми се надути у балон,
а руке ће ми издржати тај напор силни,
напон ће воље ваздух да савлада.

Ништавна звери, црве зверске коже,
босјаче шумски будаласте капе,
ја сам цар земље! Гладијатор духа!
Ја сам Харпагон полигнут у небо!

Одлазим. Брезе, стежем вам сал руке.
Живех ко бог, не знадох за муке.

3 СКУП ЗВЕРИ

Председник
Данас је годишњица смрти Безумнога.
По добру га поменимо.

Вукови (певају)
Страшно је по дану том.
Пуца, децо, зверски дом.

Пролама се греда пад.
Птице страшно пиште јад.

Храст се превио у лук.
Ударен у трбух вук.

Излиле се реке две,
Сто јазбина залиле.

Хајте, звери, зовем вас,
Ударите све у тас!

С буром, отуд где је клен,
Лети Безумнога сен.

Крвава му седа глава.
Покрила му прса трава.

Шапе му са стране вире.
Очи се ко магла шире.

Питајте га шта то крије:
„Ко си, страшни, и шта ти је?"

— „Ја сам Летач. Секира сам.
Јама ваших душман страшан."

Председник
Сећам се ноћи коју су поете
насликале у песми овој.
Излетела олуја из далеке тундре, к
идала врхове круна, стабла, пањеве
и превртала дрвеће на главу.

Избезуми се шума. Попуцаше сводови,
летеху греде на наше главе.
Лоптаста муња, огромна ко казан,
скотрљала се, лишћем је пролетела,
и дрво се упалило ко свећа.

Дрво је страшно кричало, ко звер,
махало гранама и молило за помоћ
а ми смо доле стајали пред њиме
скамењени од страха, немоћни.

Ја потрчах. Право преда мном
литица засветлуца оштра.
Њен врх, го као лобања да је,
једва се димио у чудној лепоти.

Опет се сручи муња. Ја замрех:
јер горе, у висини пламној,
бацакала се једва приметна фигура,
хватајућ ваздух прстима са руку.

Ја заурлах. А она само скочи,
ужасни вапај проже ме до сржи.
И промакоше њушка, руке, ноге;
и ја се даље ничега не сећам.

До јутра је олуја прошла.
Згариште развалина шумских тиња.
Ја сам се пренуо. А литица се пуши још,
и лежи Безумнога леш на шљунку.

Вук-студент
Председниче уважени, сви жалимо
због превремене смрти Безумнога.
Ал ја сам опуномоћен за молбу
да нам одговориш на питање
које ти даје студентска комисија.

Председник
Говори.

Вук-студент
Хвала ти. Моје питање је кратко.
Стара је шума мртва, то сви знамо,
и нема загонетке којој глатко
одговор не можемо сад да дамо.

Данас се ствара шума нова, млада.
До јуче неписмене звери,
пред тобом заседамо, ето, сада
ко судије, лекари, инжењери.

Гори ко пламен свих наука цвет.
Вук једе колач и пише интеграле.
Вук кује ексер и тресе сав свет —
испуњавамо задње техничке квартале.

Реци нам, председниче, а због чега
у трезвен наш свет, мећ људе нове
уносиш, ко отпадник од свега,
Безумног бесмислене снове?

Помисли сам, зар може биљка како
животиња да постане на јави,
може л земаљски створ да лети тако
и као бесмртник се за то слави?

Сни Безумног су безумни до сржи.
Он за њих паде. Шта нас се то тиче?
Нас нова песма новог века држи,
ми шуму градимо, ти натраг кличеш!

Вукови-инжењери
Ми на нарочит начин препречујемо
пречаге
и правимо мост до друге обале земаљске
среће.
Ми правимо и електричне сељаке
који ће моћи колаче да пеку.
Коњи са унутрашњим сагоревањем
превући ће нас преко моста патње.
Кочијаш с ушанком од стакла
тихо ће отпевати:
„Ко оркан се, тројко, сручи, енергију
утростручи!"
Такав је темпо градитеља света,
на срећу унука и многих лета.

Вукови-доктори
Ми, доктори, лекари,
браниоци бедара и видари
увлачимо у вучје главе цевчице од стакла,
ми пратимо све процесе у мозгу
упркос болесникове фризуре.

Вукови-музичари
Виолинама од тела
свирамо што је мудрост хтела.
Гудалима њушки својих
засов нових дана кројимо.

Председник
Полако, полако, полако
протиче прекрасно време.

Као каква клупчад јуримо пут даљи,
нити својих дела остављајућ само.

Наше руке дивно платно изаткаше
милионе миља ноге утабаше.

Шума, пуна глади, несрећа и јада,
као сусед огњен заостала сада.

Гледајте, звери, ено меде
У шуми кобилу где једе,
А ми већ једемо колаче, —
Шта јазбине сад нама значе!

Гледајте, звери, онај до —
док звер га ждере, плаче во,
А ми ту, подигав свој кварт,
Интеграл пишемо за старт.

Гледајте, звери, овај свет —
Сирових звери пун је, клет,
Ми, мачем свога знања свега,
Одрезаћемо зло са њега.

Полако, полако, полако
Протиче прекрасно време.

Затварам очи и видим стаклено здање
шуме.
Вукови витки одевени у лака одела,
удубили се у дугу учену беседу.
И, гле, издвојио се један,
подиже прозрачне шапе,
складно се вину у ваздух,
преврну лећа земљи,
а ветар га ка истоку над доловима носи.
И вукови доле говоре:

„Оде нам филозоф
да чичковима геометрију
неба пренесе."

Шта је то? Чудно привићење,
Ил душа сну свом маха даје,
Ил је то ума просветљење —
Студенту учени, а шта је?

Смешни су Безумнога снови,
Ал виде сви кад нису слепи:
И ми што месимо хлеб нови
Староме свету нисмо лепи.

Векови иду. Лете лета,
Није сан то што живот вуче:
Стари су од почетка света,
Закони истине од јуче.

Спавај, Безумни, у своме великом гробу!
Одмарај главу обезумелу од мисли!
Ти не знаш ни сам ко те отрже од јазбине
твоје.
Ко те је терао на усамљеност и на патње.
Ништа не видиш пред собом, без икаквих
нада,
прошао си земљом ко гладијатор велике
мисли,
ти си — први искидани ланац!
Ти си — река која је родила нас!

Ми што стојимо на граници два века,
ми радници чекића своје главе,
ми смо запечатили гробље старе шуме
твојим унакаженим мртвим телом.

Почивај мирно у гробу своме,
Велики Летачу Главе Надоле.
Ми, вукови, носимо твоје вечито дело
тамо, на звезде, напред!
1931.

ДРВЕЋЕ
ПРОЛОГ

Бомбејев
Ко сте ви, што, машући главама
с толиким жаром,
играте се с гундељима и са буба-маром?

Гласови
— Ја сам лишћа сунчана снага.
— Ја желудац цветка.
— Ја сам полилејска тучкова светлост
блага.
— Ја скрушеног шебоја стручак танки.
— Ја корен судбине.
— А ја сам чичак успаванки.
— Сви скупа смо — цвета огледало, његово тело с његовом спиралом.

Бомбејев
А ко сте ви, што, дуги, лежите високо и небеских језера пресецате око?

Гласови
— Ја сам големи обрис облака бела.
— Ја ветра таласање.
— Ја пара, испарена из човечјег тела.
— Ја капља воде, од ораха мања.
— Ја дим из димњачких рупа.
— Ја животињска супа.
— Сви заједно смо облак из ког се блесак црпе, скуп громова и снених
муња хрпе.

Бомбејев
А ви, скривени као шишарке и нити, што седите под жбуном, ко ћете ви бити?

Гласови
— Очи смо гундељеве.
— Ја сам нос гусенице.
— Ја овас, исклијао из клице.
— Ја фрула душе, генијално дело.
— А ми смо дроб непокривен телом.
— Ја оно што дисање креће.
— Ја сан печурке.
— А ја сам треперење свеће.
— Ми очи са поларне куле.
— А ми смо нуле.
— Сви скупа смо — роћење драго,
откуд си и ти са својом снагом.

И све док грбача ми крива траје,
све док ми загонетке живот даје,
у инат судби својој, ја ћу
тражити сестре, опеве и браћу.

1. ПОЗИВ НА ГОЗБУ
Кад је донесен ручак, и на сто
постављен био кувани во,
сто пехара, ко стотину друга,
оцрташе на столу облик круга —
Бомбејев тада седе на терасу,
подиже лице, сјајно у том часу,
и, руке пруживши у правцу шуме,
овако рече:
„Ви, стабла, цареви свег ваздуха,
одевена у златне плаштове тешке,
по целом телу обасута многим
кружићима, звездама, круницама!
Ви, стабла, војници времена,
изнабадана силним иглама снаге,
утврђена на троспратним коренима
и својим непокретним темељима!
Једна од вас, израсла до одређене мере, што лицима црним упиру у границе
атмосфере,
што подсећају ме на тешке тврђаве
које је природа подигла да би показала
снагу;
и друга — што сте по висини мања, али
још виткија,
по ноћима свежим што правите дрвене
свадбе
како би стално и вечито природа сјала
и свуда грмела њена слава.
И, најзад, ви, стабла-самовари,
што утробу своју дрвену пуните
водом из подземних кладенаца!
Ви, стабла-бродови,
што режете просторе пловећи њима
по законима дрвеног компаса!

Ви, стабла-куле, стабла-виолончела,
што потресате ваздух ударцима звукова,
што компонујете мелодије шума
и дубрава
и стабала која усамљено расту!
Ви, стабла-секире,
што режете ваздух на његове саставне
делове
и састављате их опет због сталне
равнотеже!
Ви, стабла-степенице
за успињање животиња у ваздушне
пределе!
Ви, стабла-фонтане и стабла-експлозије,
ви, стабла-битке и стабла-гробнице,
и стабла-равнокраки троугли, стабла-
-сфере
и ви, сва друта стабла, што вам се имена
не подају законима језика човечјег — вама се обраћам, вас заклињем:
будите гости моји.

2. ГОЗБА У БОМБЕЈЕВЉЕВОМ ДОМУ
Ко сјајно кандило је шумска кућа сада,
идоли витки стоје као колонада,
застрвен сто, и песама се сплео сплет, и
засео за сто сав шумски свет.
На сјајној чохи, уместо господе младе,
квргави седи храст, тек изишао из каде,
и грчка столица, на којој је пре Лела
увојке правила златасте као луна,
сад се улегла: јасика је на њу села,
кукавица и врабаца пуна.
И сам Бомбејев, усред раскошних фотеља
већ заеео, ал поглед му је без весеља;
с рамена високих му пале косе бујне,
и једноставне речи једва су му чујне.

Бомбејвв
Дрвета, чујте шта ћу вам сад рећи,
показујем вам своје речи мирне
ко мајстор тело сазидане пећи.
И хвала оном ко у пећ ту вирне,
хвала, ко мећу каменова груде
учећи друге умнији сам буде.

Сву природу ћу сравнити с том пећи.
Ви сте јој, стабла, преголеме плећи,
и ребра пуна, прса гпто све ломе,
и доушници чворновате главе,
и цареви са орловима славе,
војници времена на путу своме!
На ивици пак природе, крај мећа,
живог и мртвог, паметног са тупим,
цвеће се ситних лица тамо рећа,
и расте трава као дим у рупи.
Скроз лепком пуни, кишобрани сиви
и влажне фруле, умршена пупка,
сви слепљене косе, ружни, криви,
пузе из пукотина ко из пупка,
из малих оканаца васељене
потоком густе заплетене пене.
О, стабла, чујте шта ћу вам ја рећи
о долазећој крави.
С пурпурним осмехом се она јави
да би јој њушку могао пресећи.
Ал откуд нам је познато, откуда
све ово тело сложено ко груда,
и копита му древни конус тај,
и трбух који тешко носи,
и ока два што улево их коси,
безумни, туп и полумртви сјај?
Шта, мајка је? Зар смо у том стомаку
некада, ко бебе, живели у мраку?
Уз виме смо јој, можда, припијени
лежали лица сито надувених?
А мати-убица је њушком јаком
кидала пвеће и јела без срама,
и убице смо постали сви тако
у исто време кад и наша мама?
Чујте ме, стабла, шта ћу вам још рећи
о томе како касапин сад стиже.
Ко мачем сјајним, секиром ће сећи
јер он убиства давно мирно ниже.
Крављи је стомак још пун биљног јела
док вал већ липти крвави из тела,
намигујући телу, глава
кроз ваздух лети, и већ мртва крава
лежи, за чорбу спремна. Крв истиче,
по који мишић грч још само миче,
а пећ живота пламти јако
и елементал гори трајни,
домеће човек стално шаком
у месно вариво тај кристал сјајни.
Док у стомаку нестају нам звери,
животиње, и биље, цвеће —
пећи-живота избочене двери
мисао нашу пропустити неће.
Но шта је то? Ја гласове ту чујем!

Лела
Ал букну руб заласка рујем!

Вомбејев Шумар на моме трагу стоји.

Лела
Дрвеће плаче, оно га се боји.

Шумар
Живех у колиби ја дуго,
обележих сам стабла многа,
ал прошета Бомбејев лугом
и затруби из шумског рога.
Загњурише се, дуга, сама
у црне облаке дрвета
и отперјаше. А пред нама
изниче општи хаос света.
Бомбејеве, са каквим правом,
презревши поредак сав стари,
ти моје шуме сада квариш?

Бомбејев
Ниси ти, овде сам ја газда,
шта ће нам поредак твог света:
он је на људождерству саздан.

Шумар
Шта, теби људождерство смета!
Седиш за столом, сви сте сити —
па зар људождер ниси и ти?

Бомбејев
Људождер сам, и горе чак од тога!
Ту лежи во — остатак ручка мога.
Али, над његовом се главом, ето,
заклињем да је крај мом разбојништву
клетом,
и праунук ће мој сред вртова и села
поретком новим зачети нова дела.

Шумар
А јеси ли бар помислио на то
да у том веку вашем златном
сваки комарац, остављајућ по сто јаја
само,
појешће врт, и, с поточаром, тебе самог?

Бомбејев
Комарачком азбуком и пише,
комарац ће велику доктрину да сише.

Шумар
Значи, приредив гозбу пуну сјаја,
измерио си, видим, све до краја,
схватио моћно кретање планета,
порекло звезда овог нашег света,
и баш све што о поретку тог света знамо,
према твом мишљењу је, неред само!
Али, Бомбејеве, рачунаш с грешком,
ти генерале мисли холих!
Оклеветао си свет овај тешко,
не живи овде све сам лупеж голи.
Јеси ли ти то нашао, ил други,
да ти је живот раван куги,
да си, кад поједеш свој обед мрсни,
разбојник и људождер мрски?
Да, заиста је човек кула птица,
спремиштем звери можемо га звати,
у лику његовом су милиони лица
и четвороногих и крилатих.
У њему много звери живи
и много морских риба сивих,
али све оне зраком знања
великог мозга граде здања.
До благословеног ума
централна путања је цела
између цревних тамница и шума
кроз једњаке, стомаке, ждрела.
Па, дакле, борба нека живи,
и рика звери, и пушчана јека,
ко и преображење свих живих
у свести света и човека!

И у тој бици несатрвен,
у име обичног човека,
објављујем зов дрвен,
зов простог, прастарог поштеног века.
Објављујем зов славног века,
стабала великих и дугих река,
гора сеновитих и силних степа;
румено сунце небом црним шета,
па нек и даље боља лета
вуку у разговор човека.
Природа вас, о стабла, зове,
сав шумски обични свет живи,
све живо са планете ове
зове вас опет шумској њиви,
где шумска мудрост влада гором,
где гундељ беседи са бором,
где с пролећа смрт пада срамно —
За мном!

3. НОЋ У ШУМИ
Сва стабла опет замагљена стоје,
а у даљини дом Бомбејевљев, ко чајник,
шумски се живот наставља по старом,
али сложенији је много.
Стабла-цареви су круне смакла
и вешају их о гране.
Почиње окретање дрвених планета
око оголелога чела.
Стабла-војници гомилају се у хрпе
и граде рупе, тврђаве и барикаде,
куцкају руком тврду дрвену масу,
у трубе свирају, пребацујући кости.
По где-где дрвене девојчице
извирују из јаружице,
њихов смех подсећа на суво куцкање,
грана пуцкетање под телом веверице.

Ту наступају и виолончела-стабла,
облаче се у звуке тешки сандуци струна,
још трен, и шума је запојасана трубама
од чистих мелодија,
каналима од песме оркестара шумских.
И кад експлодирају бомбе, и кад се
лептири
смеју —
песма је шира и све шира,
и стабла-секире већ ваздух трупе
и слажу га у паралелограме плаве.
Ваздушно трење буди животиње
разнолике.
И звери подижу на стубе шапе витке
и пењу се до равних врхова стабала
па горе замиру од сјаја звезда чистих.
И тако се на земљи формира још једна
раван:
доле — животиње у шапама шума,
а горе — саме вертикалне звезде.
Но земља се не смирује. Већ дрвене
девојчице
плешу обарајући печурке у мравињаке.
Право над њима, уздижу се стабла-
водоскоци
падајући у ваздух као млазне гигантске
зделе.
А даље, стабла-битке стоје, и још стабла-
гробнице,
лишће им избочено и на рељеф личи.
Ту ће се видети и Орфеј, поново рођен,
да фрулом пева. Грудима од лишћа
чистим
окружују певача дрвенасте звери.
Тако се раћа историја у зеленом густишу
прастарих шума, шикара, у јамама
и јаругама,
тако се ствара летопис о делима давнина,
сад скованих у лишће и у дуге гране.
А стабла даље губе обличја и оку
изгледају час троугли, час полукрузи —
то је већ израз очишћеног појма,
то Дрво Сфере влада над свим другим.
А Дрво Сфере знак је дрвета
бесконачног,
то је резултат математичких радњи.
О, уме, немој га ни тражити у срчици
шума:
оно је ту, но и са стране, на све стране.
1933.

НАПОМЕНЕ
За живота Заболоцког у Совјетском Савезу су изашле само четири књиге његове поезије — три јако мале по обиму: „Столбци", Ленинград 1928; „Вторал книга", Москва—Ленинград 1937; „Стихотворенил", Москва 1948. и једна знатно обимнија: „Стихотворенил", Москва 1957. После 1958. објављене су још три: „Стихотворенил", Москва 1959, „Избранное", Москва 1960. и „Стихотворенил и позмм", Москва—Ленннград 1965.

Како је ово последње издање најпотпуније, наша књига је приређена према њему.
Песме „Бар", „Бакрорез", „Кретање", „Свадба" и „Споредни канал" су из састава прве књиге Заболоцкот „СтолбцБ!".

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License