Najstarija Vremena Dinastija Cu

NAJSTARIJA VREMENA, DINASTIJA ČU
(1066. do 403. god. pre n. e.)
Pred kraj dinastije Ču, za vreme Konfučija, koji je umro 475. godine pre naše ere, bila je sakupljena prva zbirka narodnih pesama i popevki - nazvana ,,ŠI ČING" (knjiga oda).
Devet pesama u ovoj zbirci uzeto je iz zbirke ŠI ČING. Neke od ovih pesama i narodnih popevki bez sumnje pripadaju dalekoj prošlosti, možda periodu ŠAN-GA (1766. do 1066. pre n.e.) ili čak i ranijem periodu. Iz njih jasno i postojano izvire duboka čežnja i želja za sigurnošću i mirom.

Kolevka kineske civilizacije za vreme dinastije ČU bile su današnje pokrajine HONAN i ŠENSI.

anonimus
VOJNICI VEJA
Doboši pozvaše u rat,
i mi se latismo oružja; neki
behu ostavljeni da rade
na utvrdama; drugi
Da oru;
a mi smo izabrani za novu vojnu.
San Ce Čang. gospodar naš,
sklopio beše mir,
sa Šenom i Sangom;
al' mi se još uvek ne vraćamo
kućama svojim.
Neki ostaše ranjeni, neki ubijeni,
konji izgubljeni; gde su
ovi ljudi, gde njihovi konji?
Tražite ih po šumama,
oni tamo leže zaboravljeni…

anonimus

RAT JE UZEO MUŽA MOG
Moj čovek je u rat otišao,
i nije to stvar samo odlaska,
i onda koji dan, meseci
nekoliko ponovnog povratka.
O, zar ratovima nikad neće biti kraja?
A sada sve je pospalo, krave i ovce su u toru.
Sve je ovde, sve
sem njega koji bi svemu dao smisao.
O, mužu moj,
ni gladan ni žedan ne bio!

anonimus
VODE IZA BRANE
Gledam na mirne vode,
branom ustavljene,
i vidim na vodi stablo,
niz tok ne može da krene.
Naš glavar sedi u kući kod svojih,
a nas je poslao da čuvamo kod Šena,*
već čeznem za domom,
kad ću se vratiti?
Kupina bačena vetrom u vodu
leži na vodi nepomično.
Naš glavar sedi u kući kod svojih,
a nas je poslao da čuvamo kod Fua,*
čeznem za svojima kad ću se vratiti?
Snop trske zaustavljen na mirnoj vodi
iza brane.
Naš glavar sedi u kući kod svojih,
a nas je poslao da čuvamo kod Hsua,*
čeznem za svojima kad ću se vratiti?

anonimus
POVRATAK KUĆI IZ RATA
A žene su nas dugo čekale
gledajući žute ždralove,
koji sa mravljih humki
s kreštanjem poleću.
U goloj nadi
trebaše i to da znači:
Dolaze njihovi ljudi!

anonimus
TESKOBA
Jesen je, granato kruškovo drvo voćem blista.
Gledam ga, i mislim o mužu svom koji je vojnik
sada,
jer car je tako hteo; i zato ne smem gunđati
iako rok je prošao, a ja još uvek patim
brižna što mora za nama čeznuti.
-Prolazi zima i kruška opet lista.
Ja znam da sve što zaželi car
tako mora i biti.
-Al' ipak suze svoje ne mogu zaboraviti
s prolećem što cveta i novi život budi,
htela bih i ja zlih slutnji se otresti,
i na pragu našem ponovo ga sresti.
Leto je, i ja se penjem uz brda severna
da berem divlje voće,
i, jadikujući, znam da u svemu
treba slušati cara, i onda kad nam je suviše teško.
-Ja gledam, i mislim da vidim
njegova četvoroprežna kola,
da li je istina, ponovo gledam…!?
Ah, to je san, i samo beznadna varka
mog uma obuzetog teskobom.
Prolazi vreme, ja mislim, možda
još nisu krenuli s bojišta, al' vesti nije. ..
I tako me slutnja ponovo svije.
Zato ja odlazim da tražim pomoć
od kostiju koje proriču,
bačeno ugljevlje veli: sreća je tu
i ja se vraćam verujući
da je naš susret sasvim blizu.

anonimus

DIVLjE GUSKE
Noću se čuje udaranje krila,
to divlje guske lete nad širinom.
Tako smo i mi u ono staro vreme,
vođeni bili u vojne krvave,
a trud naših ruku u jalovoj borbi
zauvek beše za nas izgubljen.
I ptice sleću da se odmore
na mirne jezerske vode.
Danas ljudi naši podižu zidove
rad zaštite svoje, iako umorni,
oni su ipak sretni što mogu
čuvati domove svoje.
Duge, žalosne krike i
spuštaju ptice i odleću dalje.
A sada sažaljiv i pametan naš car,
zna šta je trud, njegova gorčina znojna,
a ne ko negdašnji okrutni
Eladari što su čak i molbe
uvredom smatrali.

anonimus

STENE NAS GLEDAJU
Strme grube stene duž prašnjavog druma
mršte se moćne u svojoj samoći,
dok mi u redu tako koračamo
i put nas vodi još uvek na Istok.
i danju i noću.
I dok mi tako koračamo dalje stena
za stenom na nas se mrgodi,
teškoćama marša ko će odoleti,
svi smo iznemogli,
ali zapovesti za povratak nije.
Sve više, sve jače jesenja kiša lije,
i svud naokolo samo su znaci,
da kiša ova najbolje je čemu se
možemo iadati.

anonimus

TRAVA VENE
Trava vene, a tako i mi gubimo snagu
u maršu napornom,
i uvek nam se spremaju,
sve novi i novi pohodi.
U proleće trava zeleni,
a mi - udovci beli
od kojih vojnike prave,
na sebe sada gledamo
kao na nešto bezvredno,
što je od ljudi manje.
Zašto da živimo kao zveri divlje
po brdima pustim?
Zašto tumaramo i tamo i amo
danju i noćima,
i to ne ko ljudi, već u pohodima?
Sada mi visoku travu ostavljamo
zavideći svakom, čak i lisicama,
što svoje repove vuku u slobodi,
dok pored taljiga leno koračamo
bijući stopalom drumovima tvrdim.

(Pesnik verovatno misli na vreme kada je dinastija Ču počela da se raspada i kada je ljena vojska svuda trpela poraze.)

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License