Marina Cvetajeva
  • BIBLIOTEKA LJUBAV I POEZIJA, 1971.

Urednik: BORISLAV RADOVIĆ
Tehnički urednik: LJUBICA ZOGOVIĆ
Korektor: OLGA RAJKOV
Za izdavača: TOMISLAV OBRADOVIĆ
Štampa: Štamparsko izdavačko preduzeće »Srbija«, Mije Kovačevića 5

PESNIKU
KNJIŽEVNO delo Marine Cvetajeve obimno je i raznorodno. Pored pesničkih zbirki Cvetajeva je napisala dvanaest poema, sedam poetskih drama i brojne prozne, kritičko-esejističke, memoarske i autobiografske radove. Pisala je mnogo. Dobar deo njenog književnog opusa još nije objavljen. Istraživači moderne ruske književnosti još nisu rekli pravu reč o njenoj poeziji. Pasternak je pisao da „najtotalnija od svih revizija i najznačajnije od svih priznanja očekuju Cvetajevu". Možda će se uskoro ove Pasternakove reči i potvrditi.

Cvetajeva je počela da piše stihove još u šestoj godini. Prve pesme je štampala u šesnaestoj, a prvu knjigu pesama objavila je u osamnaestoj godini („Večernji album", 1910), za koju je Andrej Bjeli rekao da je najčistiji pesnički glas što ga je čuo. Do 1913. godine Cvetajeva je objavila još dve knjige pesama, a posle oktobarske revolucije štampala je u Moskvi knjigu pesama „Vrste" i poemu „Car-devojka".

Od 1922. do 1939. godine Cvetajeva živi u inostranstvu kao emigrant (Berlin, Prag, Pariz), gde štampa još četiri knjige pesama. Ruska emigracija u početku je prihvata kao svog pesnika. Štampa njene pesme i povoljno ih ocenjuje. Međutim, Cvetajeva postepeno shvata da taj belogardejski svet nema ničeg zajedničkog s njenim poetskim i ljudskim idealima i sukobljava se s najuticajnijim literarnim krugovima ruske emigracije, koji je sve češće i žešće napadaju u štampi, a neki kritičari njene poezije izjavljuju da je njena poezija u potpunosti neprihvatljiva za njih (bele). I tako je Cvetajeva 17 godina živela u inostranstvu sama, neshvaćena, između dva sveta, „bez čitalaca, bez drugova, bez kruga, bez sredina". Emigrantska štampa sve rede objavljuje njenu poeziju, jer u njenom glasu sve više naslućuje ne svoj, već „njihov" (sovjetski) glas. Iako u njenoj poeziji nije bilo revolucionarnih tema i sadržaja, iako je i sama pesnikinja izjavljivala da „ni jednom pesničkom i političkom pravcu nije pripadala i ne pripada", u njenoj poeziji je bilo prizvuka novog, progresivnog, u obradi večnih tema ljubavi, života, smrti, čovekove sreće i sudbine, što se na specifičan način suprotstavljalo buržoasko-dekadentnoj i epigonsko-snobovskoj atmosferi u kojoj je životarila ruska emigracija. To je bio taj novi, „njihov" glas, koji je uzdigao modernu rusku poeziju na najviši nivo evropske poetske misli, otkrio nove mogućnosti poetskog govora i obogatio poeziju novim sadržajima i novim izražajnim sredstvima.

Cvetajeva je, suprotno razlozima koji su je odveli u emigraciju, čulom pesnika otkrila pravu istinu o novoj Rusiji, o sovjetskom društvu i sve tragične posledice svoga suprotstavljanja vremenu, istorijskom trenutku i revoluciji, čiju monumentalnu humanističku viziju sveta u početku nije naslućivala. Ona se sve življe interesuje za život u otadžbini, koju nikad nije shvatala kao „ograničenu teritoriju", već kao „neminovnost sećanja i krvi". Govorila je da „Rusiju može zaboraviti samo onaj ko Rusiju zamišlja izvan sebe. Ko Kusiju nosi u sebi izgubiće je samo sa svojim životom."

U jednom pariškom žurnalu 1923. godine Cvetajeva je povodom boravka Majakovskog u Parizu napisala:

„28. aprila 1922. godine, uoči mog odlaska iz Rusije, rano ujutru na sasvim pustom Kuznjeckom trgu, srela sam Majakovskog.

— No, Majakovski, šta mogu od vas da prenesem Evropi?

— Da je istina ovde.

7. novembra 1928. godine, kasno uveče, izlazeći iz kafea „Volter", na pitanje: Šta možete reći Rusiji posle čitanja Majakovskog? — odgovorila sam, bez razmišljanja:

— Da je snaga — tamo."

Poezija Marine Cvetajeve predstavlja originalan, snažno intoniran i svež zvuk ne samo u ruskoj već i u evropskoj poeziji dvadesetog veka. Emocionalna zasićenost, bujan temperament, sloboda i aforističnost poetskog izraza, intenzitet poetskog doživljavanja, neobično bogata i funkcionalna ritmika — sve ove osnovne i mnoge druge osobenosti poezije Cvetajeve harmonično se dopunjuju, tako da je teško reći šta je najhitnije u njenom poetskom stvaralaštvu. Međutim, poseban kvalitet ove poezije je virtuozna muzička organizacija stiha. Cvetajeva je očarana zvukom i ritmom. Ritam predstavlja polaznu osnovu u oblikovanju poetskih sadržaja.

Poezija Marine Cvetajeve nije autobiografska slikovnica, kao što je to, na primer, Jesenjinova poezija. Na osnovu njenih stihova ne bi se mogla rekonstruisati njena biografija. Događaji koji su se zbivali oko nje, čak i oni veoma značajni, nisu nalazili neposredan odjek u njenoj poeziji, ako ih sama nije doživljavala u svom unutrašnjem biću. Čak i u najintimnijim, ljubavnim temama, poezija Marine Cvetajeve nema onaj lični, sentimentalni ton, tako karakterističan za poeziju žena pesnika. Kao da ne peva o svojoj ljubavi, o susretima, o rastancima, već o svim ljubavima, svim susretima i rastancima. Kao da je doživljaj ljubavi samo povod da se kaže širi, univerzalniji doživljaj sveta, čitav jedan život, sveukupnost ljudske sreće, bola, sudbine.

Htela je da svoj bol „uključi u sav tuđi bol", da ga poistoveti sa tuđim. I u tome je uspevala kao retko koji pesnik. Nije opevala velike pokrete masa, velike događaje, iako je živela u doba kada je „uzdrhtao i izrastao" glas svakog velikog pesnika Rusije, doba kada je „lema revolucije bila poruka vremena", ali je na originalan i duboko human način pevala o pokretima ljudskih duša, o unutrašnjim bunama koje pokreću i usmeravaju, koje se svakodnevno upliću u život čovekov.

Branko VUKOVIĆ

PESME

Iz „Stihova Bloku"

1.
Tvoje ime je ptica na dlanu,
Tvoje ime je led na jeziku.
Jedan jedini pokret usana.
Tvoje ime je — pet slova samo.
Loptica, u letu uhvaćena,
U ustima zvona posrebrena.

Kamen bačen, na jezeru tihom,
Bućnuće tvoje ime zvukom.
U noći se topot kopita čuje —
To tvoje ime odjekuje.
I doziva ga u slepo oko
Ovo za škljocanje zvonko.

Tvoje ime je… ah, ?tije to!
Tvoje ime je. poljubac u oko,
U očnih kapaka nežnu jezu,
Tvoje ime je poljubac u snegu,
Plavi gutljaj s izvora hladnog.
Sa tvojim imenom san je dubok.

2

Nežna sablasti,
Viteže bez mane,
Ko te pozvao
U moje mlade dane?
U plavoj magli,
U sneznoj rizi
Odeven, stojiš.
Lutam po gradu,
Ne zbog vetra.
Već treće veće
Slušam đavola.
Plavooki me
Pesnik snega
Urekao.
Labud snezni
Pod noge mi perje baca
Perje lebdi i lagano
U sneg pada.
Tako, po perju
Idem ka dverima
Iza kojih je smrt.
On mi peva
Za plavim prozorima,
On mi peva
Dalekim praporcima.
Dugačkim krikom,
Labudovim klikom
Zove.
Priviđenje milo!
Znam da sanjam sve.
Učini milost:
Amin,
Neka se raspe!
Amin.

3

Ti prolaziš u predvečerje,
I videćeš taj sjaj što jenjava.
Ti prolaziš u predvečerje,
A mećava tragove zavejava.

Kraj mojih prozora, bez strasti,
Proći ćeš u snezne tišine tvoje,
O, pravednice moj prelepi,
Tiha svetlosti duše moje!

Neću se zakopati u tvoju dušu!
Nerazrušive su staze tvoje.
U ruku, od poljubaca bledu,
Neću zakucati klinove svoje.

Ni ime tvoje neću izreći,
Niti ću za tobom ruke pružiti.
Voštanom, bledom liku tvom
Samo ću se iz daljine pokloniti.

I pod laganom vejavicom
Na kolena ću se spustiti,
I u slavu tvome imenu svetlom
Sneg ću večernji poljubiti.
Tu gde, korakom veličanstvenim,
Ti si prošao sred tišine gluve,
Tiha svetlosti slave svete,
Svedržitelju moje duše.

4.
Zverima — brlog,
Putniku — put,
Mrtvacu — sanduk,
Svakome — svoje.
Žena —- da se pretvara,
Vladar — da upravlja,
A ja — da slavim
Ime tvoje.

5.
U mojoj Moskvi kupole gore,
U mojoj Moskvi zvona zvone
I u redovima stoje grobnice, —
U njima počivaju carevi i carice.

Ti ne znaš da se u Kremlju jutrom
Lakše diše nego na svetu ćelom!
I ne znaš da na Kremlju mom
Ja se molim tebi do zore.

A ti šetaš nad svojom Nevom
U času kad nad rekom Moskvom
Ja stojim su glavom oborenom,
A svetiljke više ne gore.

Ja te volim nesanicom svojom,
Ja te osluškujem nesanicom svom —
U času kad se po Kremlju ćelom
Bude zvonari, zvona zvone.

Ali moja se reka sa tvojom rekom,
Ali moja se ruka sa tvojom rukom,
Neće sastati. Sa radošću tom
Živeću samo od zore do zore.
1916)

Susret
Na zakazani sastanak ću zakasniti.
Poneću proleće u sebi —
A doći ću seda. Jer ti si sastanak
Zakazao visoko!

Godinama se nije kolebao
Ukus Ofelije prema gorkoj rutvici!
Preko planina ću ići i raskršća,
Kroz duše ići i ruke.

Na zemlji dugo proživeti.
Krv je prašuma i svaka kap je zaton.
Ali uvek vidim u predelima izvora
Lik Ofelije medu gorkim travama.

Nju, što sa gutljajem strasti
Proguta mulj. Svežanj na šljunku!
Ja sam te volela visoko
I sahranila sebe na nebu!
(1923)

-- ---

Ja ću te oteti od svake zemlje, od svakog neba,
Zato što je šuma moja kolevka i grobnica,
Zato što na zemlji stojim samo na jednoj nozi,
Zato što ću bolje od svih da pevam o tebi.

Ja ću te oteti od svih noći, svih vremena,
Od svih zlatnih zastava, od svih oštrih mačeva.
Ključeve ću tvoje bacit, oterati pse sa praga,
Zato Što u zemnoj noći ja sam vernija od psa.

Od svih žena i jedine žene ću te odvojiti,
Nećeš biti mladoženja, — ja nevesta neću biti,
U poslednjem okršaju uzeću te — samo ćuti! —
Od onoga sa Jakovom što je stajao u noći.
Ali sve dok na grudima ne prekrstim ruke tvoje —
O prokletstvo ! — ti ćeš biti sam gospodar
volje svoje. Krila su ti usmerena prema nebu, prema
letu,
Zato što ti je svet kolevka — grobnica ti je u svetu!
0916)

Pukotina

Kako se završio slučaj taj
Neće saznati ni ljubav ni druželjublje.
Svakog dana odgovaraš tiše,
Svakog dana, padaš sve dublje.
Ne uzbuđuje nas ništa više,
Samo se drvo njiše granama,
Kao pukotina ledena što se
Zbog tebe otvorila u grudima!

U riznici sličnosti, evo ti, o tom,
Nasumce, proročanstvo glasi:
Spavaš u meni, kao u kristalnom
Grobu, spavaš u meni, kao u rani

Dubokoj. Tesna je ledena pukotina!
Led je ljubomoran na svoje mrtve:
Prsten—pancir — pojas — i žig…
Bez povratka je i odjeka sve.

Uzalud kunete Helenu, udovice!
Lepa Helena nije vatra Troje!
Plavet ledene pukotine na čijem dnu će
Otpočinuti telo tvoje…

Sjedinivši se s tobom kao Etna
S Empedoklom… Spavaj, sanjaru,
A svojima reci da je uzaludno
Telo svojih mrtvih skrivati na dnu.
(1923)

Sahara
Lepotani, ne jezdite !
Peskom tišine
Duša neće odati
Bez traga izgubljene.

Zaludna su traganja
Lepotani sada!
Izgubljeni spava
U grobnici nada.

Stihom, kao zemljom
Čuda i vatre,
Stihom, kao zemljom,
Ušao je u mene:

U suhu, u peščanu,
Bez dna i bez dana.
U mene, u bezdanu
Pao je do dna.

Slušajte bez zavisti
Ovu povest duša.
U oazama očiju
Peščana je suša…

Adamova jabuka,
Drhtaj, zvona glas.
Celog ga je uzela,
Kao bog i strast.

Bezimen i ugrabljen
Ne tražite! Pade.
U pesku zaborava
Spavaju hiljade!

Tišina je vrenje
Penušavog vala.
Pesak je pokrio
Tvoj grob, Sahara.
(1923)

Drevne magle ljubavi
1.
S rukama u džepovima stojim.
A plavi se put vodeni.
Odlaziš — zora se rumeni.
Opet nekoga treba da volim ?

Vatrena izmaglica Site
U tvojim očima se gusne…
Ja ću pamtiti samo usne
I strasnu tvoju reč:
— Živite

2.
Besni vetar šal nadima.
Taj čas je moja sudbina.
U grlu i u očima
Gnezdi se tuga zverinja.

Klecaju kolena slaba.
To je ta gospodnja strela
Kakav sjaj! Ja ću danas
Ko Karmen biti besna.

Stojim s rukama u džepovima.
Među nama okean plavi.
A nad gradom — magle, magle,
Te drevne magle ljubavi.
(1917)

Stenjka Razin

1.
Sa vetrom zaspala zlatna zora,
Noć se približava ko kamena gora,
Sa kneginjom svojom iz žarkih krajeva
Besni ataman otpočiva.

Kao pod teretom ramena je zgrbio,
Sav se u slušanje udubio —
A nad njegovim toplim šatorom
Grmi slavujski grom.

2.
A nad Volgom — noć,
A nad Volgom — san.
Na ćilimu, na šarenom,
Odmara se sa kneginjom ataman,
Sa crnovedom Persijankom.

I zvezde se ne vide, i talasi se ne čuju, -
Samo vesla kroz noć tamnu paklenu
I odnosi u noć atamanov čun
Grešnu dušu persijansku.

I čula je noć
Takve reći:
— Zar nećeš, je li,
Pobliže leći?

Medu našim ženama si
Zrno biserno!
Lik moj zar te tako plaši?
Rob sam večni tvoj, robinjo,
Persijanko,
Polutanko !

A ona — obrve natmurila,
Obrve tanke,
A ona — oči oborila
Persijanske.
I s usana njenih —

Samo uzdah jedan:
Džal — Edan!

A nad Volgom — zora rumena,
A nad Volgom — raj.
I galami gomila pijana:
Atamane, ustaj!

Dosta si se nalezao s kučkom
muslimanskom !
Gle, oči lepotice su uplakane!

A ona — kao smrt.
Usta krvava. —
I podiže se atamanova stroga obrva.
— Ti nisi prihvatila našu postelju —
Onda, kučko, prihvatićeš našu krstionicu !

Vedrina neba,
Tama dna.
Na krmi crvena
Papuča ostala.

I stoji, stoji Stepan poput strašnog hrasta,
Pobledeo Stepan sav, čak i rujna usta.
Zaljuljao se, pokleknuo. — Oh, malaksao !
Pridržite, nevernici, — mrak na oči pao !
Evo ti, Persijanko, Polutanko.

3.
(Razinov san)

I sanja Ražin san:
Kao da plaču čaplje barske.

I sanja Ražin san:
Kao da kaplju kapi srebrne.

I sanja Ražin dno —
Cveće na marami izvezeno.
I sanja lice jedno —
Crnoveđo, zaboravljeno.

Sedi kao bogorodica,
I niže na nit zrna bisera.
On bi joj hteo nešto reći,
Ali jedva usne pomera…

Pritiska ga, da jedva diše,
Komadić stakla na grudima.
Kao pospana straža se njiše
Stakleni baldahin medu njima.

Kormilar je ladu usmerio
Niz Volgu reku zorom.
O, zašto si me ostavio
Samo sa jednom papučom?

Ko će hteti, prijatelju,
Bosonogu lepoticu?
Ja ću ti doći, prijatelju,
Za drugu papučicu.

I zvone, zvone, grivne, zvona:
— Potonula si i ti, srećo Stepanova!
(1917)

Prikovana…

Prikovana na sramnome stubu
Prastare slovenske savesti, —
Zmija u srcu i žig na čelu
Svedoci su moje nevinosti.
Ja znam sve te blažene spokoje
Što pričesnice u sebi nose,
Ali nisu krive ruke moje
Kad na trgovima sreću prose.
Pogledajte celo moje blago,
Recite — da li sam oslepela?
Gde mi je srebro ? Gde mi je zlato.
Na mom je dlanu trag pepela!
To je sve što sam nežnošću i molbom
Isprosila od srećnih ljudi.
To je sve što ću poneti sa sobom
U kraj ljubljeni što mir nudi.
(1920)

Psihe ja
Nisam samozvanka — došla sam u kuću,
I nisam služavka — ne tražim hleba.
Ja sam tvoja strast, tvoj odmor nedeljni,
Tvoj sedmi dan, sjaj tvog sedmog neba.
Tamo na zemlji groš su mi davali,
I kamen vodenični mi visio o vratu.
Zar već nisi prepoznao, o, voljeni,
Tvoju Psiheju — tvoju lastu?

***
Pisala sam na đačkoj tablici,
I na izanđalim lepezama,
I na rečnom i na morskom pesku,
Prstima po staklu, po ledu klizaljkama, —
I na stablima stogodišnjim,
I, najzad — da bi svi znali o tom! —
Da te volim ! volim ! volim ! — volim ! —
Pisala sam po nebu dugom.
O, kako sam želela da cveta sve to
Zajedno sa mnom, pod mojim prstima.
I kako sam, naslonivši čelo na sto,
Brisala tragove imenima…
Ali ti, u ruci podmitljivog pisca Stisnuto!
Ti — ime, što mi srce slamaš!
Ti, urezan u prstenu, stoga nisam prodala !
Ti ćeš ostati na tablicama.
(1920)

Iz tragedije „Arijadna"
TEZEJ
(nad zaspalom Arijadnom)
Spava, ona koja skrivenu Istinu duša, poznade.
Spava, miljem zasićena.
Spavaj! — muž ti bdi.
Grana, vodom nošena!
Strast, poštuj je — spava!
Samo zbog toga ne spavam ja
Što nisam sit blaženstava.
Zar istom tom gorčinom
Pritisnut, slavuj ne bdi?
Kao da more pijem
Svaki čas sve slanije!

Spava, nežnošću zapljusnuta,
Spava, ružama okićena.
Mojom čežnjom neutaženom
Tako je brzo zasićena!
Kad na pučini kao biseri
Iščeznu reći pregršti,
Spavaj, mlada ženo!
Krv će pamtiti.

ARIJADNA
(u snu)

Volim !

TEZEJ
Kroz božje drvce sna —
Slušaj, zavet tu stoji:
Zemlja je u nama ugašena,
Besmrtnost ne postoji.
Bez dna je naših nada žban,
Misao veća od lobanje!
Tela su naša zasićena
Sokom besmrtne čežnje!

Ko borac obamrli,
Zadnji se uzdah gubi —
Spava. Znaj da će ponovo
Da bukne borba…

ARIJADNA
(u snu)

Ljubi!

TEZEJ
Kroz vezenu zavesu sna
Srcem ću se probuditi.
Duša je naša neumorna,
I malo joj je usne ljubiti,
I malo joj je ogledala,
Svetkovina i milja jek.
Spavaj, mladice smrtna,
Smrt će proći.

ARIJADNA
(u snu)

Zauvek.

Vi, što prolazite pored mene
I mojih sumnjivih čarolija, —
Kada bi' znali koliko paklene
Strasti i života se probekrija,
Kakav su smeli žar odneli
Ta slučajna senka i taj šum plah.
I kako mi srce ispepeli
Uzaludni, izgubljeni prah.
O, vozovi, što jurite sada
I u noć odnosite san stanice…
Znam, shvatili ne biste ni tada
Kad biste znali tajne klice —
Zašto su moje reči grube
Kroz cigareta dim večno plavi, —
Koliko je tamne i gorke tuge
U mojoj plavokosoj glavi.
(1913N

***
Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica.
Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.
Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja —
Crna zemlja i bela hartija.
(1918)

Ljubav

Jatagan? Vatra?
Skromnije od groma!
Bol, poznat kao očima dlan,
Kao usnama
Ime svoga deteta.

***

Svetska seoba se u magli začela:
Noću drveće zemljom luta,
U zlatnom vinu grozde pluta,
Iz kuće u kuću zvezde putuju,
Ka izvoru reke teći počinju!
I ja bih htela na tvojim, grudima
Spavati, otpočinuti.

***
Ciganska strast rastanka!
Trenutni susret i već moraš poć.
Zagnjurila sam čelo u šake
I mislim gledajući noć.
Niko iz naših pisama mnogih
Nikad do kraja shvatio ne bi,
Kako smo verolomni, to jest —
Kako smo verni sami sebi.
(1915)

Prvo sunce
O prvo sunce iznad prvog čela!
O oči te zamagljene
Pod suncem ko dva crna kratera,
Velike oči Adamove.
O prva radosti, prvi otrove,
O zmijo ispod sise leve!
U nebo gledaju Adamove
Oči sto videše čari Eve!
O rano uzvišenih duša,
Zavisti moja! O ljubomoro!
Mužu što sve Adame nadmaši.
O sunce krilato, prastaro!
(1921)

***

Tu sumornu mladu šumu —
Drvoseča je isekao.
To što je bog imao na umu —
Čovek je preinačio.
Već se šuma ne povija, —
Samo panjevi tu su tamni.
U glasu bližnjih se izvija
Tvoj glas čudni, glas nejasni.
I priviđaju mi se divni,
Očiju tvojih tamni krugovi.
Mi smo postali nerazdvojni
Neprijatelji, kao drugovi.
Kao topla suza —
Kap je u oči kanula.
Tamo, na nebu visokom,
Neko plače nada mnom.
1920)

  • * *

Moj prozor se uzdiže visoko!
Nećeš ga dosegnuti prstenom!
Sunce je krst napravilo
Na zidu tavanskom.
Tanki krst od prozorskog rama.
Mir. Za večna vremena.
I čini mi se kao da sam
Na samom nebu sahranjena.
1919)

***

…Htela bih da živim sa Vama
U nekom malom gradu,
Sa večnim sutonima
I večnim zvonima.
U maloj seoskoj gostionici —
Tanani otkucaji
Starog časovnika, kao kapi vremena.
Ponekad, u noći, sa mansarde
Flaute zvuk,
Kraj prozora flautist
I veliki tulipani na prozoru.
Možda vi mene i ne bi* voleli…
U sobi velika peć,
Na svakoj pločici slika:
Ruža, srce, lađa.
A u jedinom prozoru
Sneg, sneg, sneg.

Vi bi' leškarili, kao što Vas volim:
Lenjivi, ravnodušni i bezbedni.
Ponekad bi se čuo
Reski zvuk šibice.
Cigareta dogoreva
I dugo, dugo, treperi
Sivi stub pepela na rubu.
Vi i ne pokušavate da ugasite
Cigaretu
I ona se u pepeo pretvara.
(1916)

***

Moj put me ne vodi kraj tvoje kuće.
Moj put me ne vodi ni kraj čije kuće.
A ipak skrećem s puta
(Naročito u proleće),
A ipak medu ljudima lutam,
Kao pas po mesečini.
Svuda željena gošća:
Nikom spavati ne dam!
Sa dedom se kockam,
A sa unukom pevam.
Zbog mene nisu ljubomorne žene:
Ja sam samo glas i pogled zalutao.
Meni nijedan zaljubljeni
Nije palatu sazidao.
Trgovci, ja se smejem
Na vaše darove!
Sama za jednu noć podižem
Palate i mostove.
(Ne verujte u to što govorim!
Sve je površnost ženska!)
Sama ću u zoru da razruŠim
Zdanja sopstvena.
Hramovi kao snop slame izgore!
Moj put me ne vodi kraj kuće tvoje.
(1920)

LETOPIS
1892 — 26. septembra u Moskvi rodila se Marina Cvetajeva. Otac joj je bio poznati niski filolog, istoričar umetnosti i profesor univerziteta, a majka je pokazivala sklonost prema muzici i bila učenica Rubinštajna.
1910 — Objavljena u Moskvi prva knjiga pesama Cvetajeve Večernji album, koju su zapazili i povoljno ocenili Brjusov, Vološin i Bjeli.
1912 — Izašla iz štampe knjiga pesama Čarobni fenjer.
1913 — Izabrane pesme.
1921 — Vrste.
1922 — Poema Car-devojka. 28. aprila odlazi sa kćer-
kom u inostranstvo, gde njen muž Sergej Efron, bivši belogardejski oficir, živi kao emigrant. Iste godine u Berlinu Cvetajeva objavljuje Stihove Bloku.
1923 — U Berlinu izlazi iz štampe Psiheja i Vestine.
1928 — U Parizu Cvetajeva štampa izbor pesama Posle
Rusije, to je poslednja knjiga pesama koja je objavljena za života pesnikirje.
1939 — Posle 17 godina provedenih u emigraciji Cvetajeva se vraća u SSSR. Priprema za štampu izbor pesama, ah nije doživela njihovo objavljivanje u SSSR-u. Bavi se i prevođenjem.
1941 — Sin Marine Cvetajeve gine u prvim danima otadžbinskog rata. Posle evakuacije iz Moskve u Elabugi, u trenutku duševne depresije (31. avgusta), Marina Cvetajeva sama sebi oduzima život.
1961 — U SSSR-u štampane Izabrane pesme, dvadeset godina posle smrti Cvetajeve.
1965 — U ediciji „Biblioteka poeta" objavljen je obiman izbor iz poezije Marine Cvetajeve — oko 400 pesama i varijacija, 7 poema i 3 poetske drame.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License