Marija Pavlikovska Jasnozevska

MARIJA PAVLIKOVSKA-JASN0ŽEVSKA

Izbor i prevod Petar Vujičić

O PESNIKU
Prihvatajući jedan naziv od kralja poljske poezije, renesansnog pesnika XVI veka Jana Kohanovskog iz čarnolasa, poljska moderna kritika je jednodušno obdarila Mariju Pavlikovsku-Jasnožsvsku imenom „Slovenska Sapfo". Naziv odista pun počasti i u potpunosti prikladan za ovu poljsku pesnikinju ljubavi.

O božanstvenoj Sapfi, helenskoj pesnikinji iz VI veka pre naše ere, stigle su do nas samo legende. Ali preostala nam je pregršt njenih stihova, većim delom u odlomcima, poput okrnjenih grčkih vaza, kipova i hramova. Legende pričaju o Sapfinoj poslednjoj ljubavi prema mladiću koga ona u pesmi zove Faonom, što znači „jutarnja zvezda", i o. tome kako se pesnikinja, očajna i nesrećna kad joj Afrodita, boginja ljubavi, nije mogla da vrati ljubav voljenog mladića, bacila u more sa strme stene Leukade. Za Pavlikovsku-Jasnoževsku to nije legenda. Sapfo je njen živ pesnički uzor i sestra u ljubavnom bolu.

Danas je rodni dom Pavlikovske-Jasnoževske, pa i ceo njen život, uveliko samo deo poljske kulturne legende. Unuka Julijuša Kosaka i kći Vojćeha Kosaka, slavnih poljskih slikara, buduća pesnikinja je provela detinjstvo i mladost u plemićkoj i umetničkoj sredini koja je vodila život prilično drugačiji od „ostalog sveta". Stara plemićka vila „Kosakovka" u drevnom kraljevskom gradu Krakovu bila je večito puna gostiju: slikara, gliunaca, književnika, rođaka, tetaka. Večita putovanja: Varšava, Zakopane, Beč, Pariz, Ažurna obala. Večito prijemi, rauti, pozorišne premijere, imendani. Večite brige oko toalete i spoljnog izgleda. Tri udaje. Oko nje uvek mnoštvo zaljubljenih. Sav-remenici pišu da je „starinska mlada dama iz Krakova" bila sitna, krhka, neobično privlačna žena, puna sitnih ženskih ćudi i večito opterećena nekom novom ljubavnom brigom, i da je bila veoma omiljena ličnost poljskih umetničkih krugova između dva rata.

Jedan nesrećan pad u detinjstvu ostavio je tešku posledicu za ceo život buduće pesnikinje: ostala je hroma. Ali ambiciozna lepotica nije dopustila da je to omete. Uvek je bila u pokretu, strasno je volela da igra. Fotografije je pokazuju Kao čudnu mladu ženu neobično bistrih očiju, uvek u fantastičnim haljinama, velovima, čipkama, šalovima.

Poezija Pavlikovske-Jasnoževske bila je odraz njenog života. Prvi put u poljskoj književnosti jedna pesnikinja je pevala o ljubavi prema muškarcu otvoreno i bez zazora. Neki strogi kritičari su to proglašavali neozbiljnošću1, lakomislenošću. AH danas je jasno da ova neposredna ženska lakomislenost, ove njene „čipkaste iluzije" odišu najneposrednijom poezijom.

Pavlikovska je pokazivala u stihu veoma mnogo smisla za preciznost crteža, za bogatstvo slike, boje. O svemu što bi spomenula u pesmi govorila je bez ukrasa, bilo da je u pitanju cvet, ptica, oblak ili kakav predmet iz njene okoline. Treba se podsetiti da su tek tada ušli u svakodnevnu upotrebu telefon, kaubojski film, autobus, avion — sve je to trebalo uneti u pesmu, otkriti za pesmu. A ona, kao i kad je pevala o svojim osećanjima, govorila je o svemu tome bez banalnog poetizovanja, bez uzvišenih reći, bez prenemaganja (raznih oh, ah!). Uvek iskrena, precizna. I duhovita. Cak je i bog kod nje bio dobri čićica koji joj nudi jaku cigaretu ili šeta po vrtu pod ruku s Majom. Cak je i smrt za nju „šala zla, ali — božanska!" Ponešto od onog što se u tim pesmama odnosi na realan život između dva rata može danas da izgleda zastarelo, da nas podseća na fotografije iz porodičnog albuma. Ali — osećanja?

Krhke i male pesničke tvorevine Pavlikovske-Jasnozevske otkrivaju nam veoma široku skalu ženskih osećanja i psihičkih stanja. U njima je pesnikinja: vesela, koketa, lepršava, lakomislena, kolebljiva, cežnjiva, zamišljena, uplašena, verna, smrtno umorna, utučena, pa opet i ponovo zaljubljena i srecna zbog ljubavi… Pesnička i osecajna istina „starinske mlade dame" zato može da bude blisKa i nama današnjim, koji nismo upoznali zakasnelu plemićku savre-menost meduratne Poljske. Istinska neposrednost i jednostavnost najteže se postižu u poeziji i svakoj umetnosti, a Pavlikovskoj-Jasnoževskoj je bilo tuđe svako skrivanje iza lažne uzvišenosti i mnogorečivosti. Uz to, upravo otvorenost njenih osecanja svedoči o ženskoj stidljivosti njenog bića.

Ali izbio je rat. Poljska prva biva pregažena i ostaje pod hitlerovskom okupacijom punih šest godina. Pavlikovska-Jasnoževska je prebegla u Englesku da čeka kraj rata. Piše i dalje, ali njeno delo iz tih godina je samo izraz očajanja i nemoći pred nesrećom koja je zadesila njenu zemlju i ceo zaraćeni svet. Ona sebe naziva „kraljicom očajanja" i ne može da peva o ljubavi u vreme kad je „stvarnost prestala da postoji". S propašću njenog sveta ugasila se i njena pesnička inventivnost, ugasio se i njen život. Teško obolela od raka, sva izgorela od radijumskog zračenja, umrla je 9. jula 1945. godine u Mančesteru, dva meseca pošto su umukli ratni topovi.

Ostala je među njenim papirima jedna nedovršena pesma, prekinuti krik, vapaj upućen zemlji koju neće više ugledati, pesma puna ljudskog bola. Taj odlomak zaslužuje da ga navedemo u celini. Po svemu sudeći to je i poslednja pesma Pavlikovske-Jasnoževske.

Poljska noći čudotvorna,
Zemljakinjo zračna, efigijo,
Mila Svemarijo!
Nubijko zasvetovna,
O umoljena,
O popustljiva, blagorodna,
Što streljaš munjama čuda,
Ukrašena biserima, koralima…
Petar VUJIČlC
PESME

Ko hoće da ga ja volim

Ko hoće da ga ja volim ne srne nikad da nosi tugu u oku
i mora umeti da me digne na rukama
visoko.

Ko hoće da ga ja volim mora umeti da
sedi na klupi
i budno da po smatra bubice i svaku
travku kad pupi.

II
I pogrebnu povorku kad vidi — on mora umeti da zeva,
kao i litiju kad vidi da pobožno prolazi i peva.

Al zato mora biti uzbuđen, na primer, kad kukavica kuka
ili kad detlić zaneseno u srebrnu bukovu koru kuca.

Mora umeti psa da pogladi i mene
mora umeti da mazi, i da se smeje, i na dnu sebe na slatke
svoje snove da pazi,

i ništa da ne zna, kao ni ja, i da ćuti u raskošnom mraku sobe,
i dalek da bude od dobra i isto tako dalek od svake zlobe.

San
Hrliti u snu k tebi,
u tvoj zagrljaj vreli…
kroz polja nepregledna
u saksijama zasađena …
samo plavog đurđevka
i safirskog procepka …
… preći preko jezerca omalenog
od čabra načinjenog …
i pomalo nesvesno
ići dalje kroz crnu dubravu gde cvetaju ruže,
ali u kojoj čak ni najmanje svetio ne svetli. ..
gde samo detinji meda plaši iz peći, danas pretvoren u mačka…
i već vidim u daljini: tvog psećeg Budu —
od kristala, od kamena i zlata …
s mukom se probiti kroz močvaru čudnu,
i još ovaj poslednji rov prebroditi…
spotaći se — i više ne biti.

Berceuse*

Oči su tvoje tihe jošte, oči su tvoje tihe jošte
kada me stežeš u zagrljaju, spokojnih zvezda plove daždi, tihanih
zvezda plove daždi i sneg na snegu kopni u gaju. .

U ćutanju nam pobledela lica, ugasla nam lica u ćutanju
i duše blede u ljubavi…
U plavom stoji isparenju, stoji u blagom isparenju
rumeno srce puno ljubavi…

Počivam na postelji tvojoj, u san tonem na postelji tvojoj,
kao u nosiljci uljuljkana,
što stoji negde na raskršću, što negde na raskršću stoji
i sluti uživanja . ..

Dobričine
Tako se blago sa mnom poneo Maj bledoliki
i Septembar sa dugom kukuruznom kosom —
— a Bog me počastio cigaretom tako moćnom
iz svoje zlatne tabakere, zvezdaste, velike.
Dobri su bili — i život mi bese večita nedelja,
pazili su me kao ružu kraj staze što miriše.
Prosto se bojim da zahvaljujem kako
pomislili ne bi da su mi dali mnogo, mnogo i previše.

Zaboravljeni poljupci

Ko naše poljupce broji,
ko se o njima stara?
Ljudi imaju uvrh glave briga svojih,
bog svetove stvara …
Zaboravljeno od nas dvoje njihovo
rumeno mnoštvo pada na dno naših duša
kao latice nežnih, najlepših ruža …
Tamo leže tesno priljubljeni, zbijeni,
slatkim mirisom opijeni
kojim se i mi opijamo svake noći
i jutra svakog
a koji običnog života jesenje uboštvo
u zemlju ruža, u Đulistan persijski
pretvara.
Ko naše poljupce broji?
Ko se o njima stara?
Bog svetove stvara,
slasti ne beleži u knjigama svojim…

Kroz prozor je gledalo
Kroz prozor je gledalo, pred kućom stajalo, kući se vraćalo — uvek samo …
Lutalo po prolećnom daždu i vetrovi-ma,
gurano crnim kišobranima — a išlo je zato što je bledozeleno i zlatno,
što miriše poput velikog kineskog karanfila, i što pripada svakom.
Išlo je, tražilo, tumaralo, guralo se po vašarima, trgovima,
sa tornja gledalo, vraćalo se —
Naglo je u gomili svoje usne našlo,
priljubilo se,
i zastalo, zamrlo, palo.

Zaljubljeni na moru

Prolaze zaljubljeni, gledaju se u oči.
Pocrneli, mršavi, visoki.
Podne je zlatno.
Ali za njih je crno, jer sanjaju stalno o noći.
Stalno žure, bez razloga ozbiljni.
Beže od ljudi, smetaju im hotelski gosti.
Tamo, daleko, gde o ljubavi šapće more sinje
sešće zajedno, kao dva kipa od gline.
Vratili su se.
Utonuli sred gungule.
Svi im se smeše, al niko ništa da im
kaže ne ume. I samo orkestar, kao brat što peva u
dalekom kiosku — samo ih on razume.

Ja

Bilo jednom dete, zabavno, punačko. Umrlo je. Nema ga nigde.
Trčalo po kući, vikalo. Još njegovih jotograjija u salonu eno.
Dok se ne presta smejati, postojati i niko se ne začudi zbog te krivde,
mada je bilo toliko voljeno i razmaženo.

Kad je iz kuće polako nestajalo, sve prođe bez plača i zapevke,
igračke, haljinice, uspomene — suvišan prtljag na tavan bačen.
Mama je često i do kasno u noć bdela kraj njegove kolevke,
a sada kad ga se seća — ne plače.

Zvalo se kao i ja, pa zato svi misle da sam ja ono,
i nisu mu nasuli grob, bar kao humka krtičja malena,
pa sad noću plače u dimnjaku: što je zaboravljeno, izgubljeno,
i što mu je mesto zauzela neka zločesta žena.

Galeb

Nada mnom čežnja plovi, tače me krilom galebovim. Da li još uvek ona ista? Ne znam, odista …
Li ubav
Nisam te videla mesec dana ravno, i ništa. Sasvim sam čvrsta duha. Ćutljivija sam možda, lice mi tavno. Živi se, znači, i bez vazduha.

Lavovi u kavezu
Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
leži i gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda — i plače. Od ljubomore!

Fotografija
Kada se imala sreća kakva se retka javlja,
nečije telo, i zemlja, i sve ostalo, i ostane samo fotografija — onda je to zaista malo.

Ruža
U parku kom jesen zelenilo ote gledam ružu jarke boje. Nas dve smo jedini svedoci lepote ja njene, ona moje.

Na balkonu

1
Na balkon pada mesečina plava. Ćutimo u mirisnom lipovom miru. U saksijama oveće podrhtava, Ladolež nosi noć u bledom točim.

2
Usne su ti sada noćne, Sveštena te svetlost obasjava. Oči su ti srebrne i moćne, A kosu ti mesec začešljava.

3
Mesec ima okovratnik od duge. Noćas sve liči na maskaradu i skasku Kao pajac preda mnom klečiš, pruža, ruke.
Sad navlačiš bledu masku …

4
Da ti verujem? Sjaj kaplje iz oblačka. Nebo je kao paperje grlice. A tvoja senka ravna i dugačka Dira žene sa ulice!

Labud

Gle, labud isplovio kao znak pitanje na ribnjak na kome se svetlost toči.. Svet čeka i gleda ti u oči pune kolebanja …

Slepa

Slepa sam. Oslepljena majem. Ništa ne znam, sem da jorgovan
miriše. 1 ustima samo poznajem da ti — nisi ti više …

Tvorac

Znači niko mi se neće izviniti za sve što se odigralo?
Niko se neće pravdati da nije mogao izmisliti igru bolju?
Niko mi neće reći: Dete, tako si se dobro držalo!
Niko mi neće dati medalju, neće mi podržati volju?
Niko mi neće objasniti zašto? Niko mi
neće kazati radi koga? Neće mi izvaditi iz srca strelu? Neće
se začuditi što sam s njom mogla
da živim? Neće me poljubiti zbog toga? I proći
ću putem, uboga, izgubiću se i propasti kao da me nikad
nije ni bilo?
Ahil je plakao od očajanja što ubi Pen-
tesileju — no onaj što će meni oduzeti život neće
kriknuti od žalosti i straha. Pojuriće za leptirima, nasmejan, kroz
cvetnu aleju, i zaspaće u vazduhu zlatnom, u mreži
svežih zapaha …

Mi, konji

Mi, konji, nećemo da umiremo u ratovima
ili, kao juče, u uličnim neredima kad nas je poginulo stol
Neka se ljudi sami uzajamno ubijaju, neka teče njihova krv nemirna,
nek oni leže na ulicama pokošeni smrću zlom.
Verujemo da će stići spasitelj. Konj zlatni. Osvetnik konja!
Njegova griva kao sunce, kao kometa njegov rep!
Zarzaće tako da će na lice pasti ljudska gomila pokorna,
i sve će nas izvesti u raj Muhamedov lep!
Zemlju ćemo gurnuti kopitom i okom odmeriti, divljim i ponositim! Oprostićemo se samo s arapskim šei-kom
i s ovsom valovitim …

Leptiri

Limune i mirte uznjihao vetar, U vio mimoze u peludni veo. Iznad ruže je prolebdeo leptir. Iznad mene avion beo.
Daleko odlazi leptir lepi,
Ne žali za ružom vatrenom, tamnom.
Pilot bezumni, pilot lepi
Preleće nada mnom.

Letačeva ljubavnica

Gledam te sa zemlje, legavši u travu, raširivši ruke u žalfiju i sasu, dok gromoglasnim vencem ovijaš mi glavu,
letaču, od neba oteti moj asu.
Kao faris* (arapski konjanik) s orlovima u plavoj pustinji
možeš mi stići otud strašan i izmenjen naleteti odjednom, nadnet' se nad mene,
da me krilom zakloniš, ne znajuć šta činiš.

Ćutljivi ljubavnik

Ćutljivi ljubavnik je kao tamna reka
što, reci odnoseći, teče.
Ljubeći dragu kao nebo ćuti,
kao pilot za vreme teškog leta.
Krade joj pola sreće.
I večno bi se pitala šta je od njega čeka
da nije u mraku, jedno veće,
rukom, nehotice,
otrla suzu što mu klizi niz lice.

Najlepši
Vezatf te, lepi, istinom rujnom, plavetnom lazom,
kao ladolež lozom što vezuje grud zida nagog,
drhtat od ushita u tvom zagrljaju koji
mi se čini teretom lakšim od srebra što kaplje
na mesečini. IV te izgubit na veke vekova — u jutro
rano
kad bleda jesen na zemlju šalje lišće zlaćano …
Grob ili dvorac imati zbog kojih zavist mi kroje,
dvorac za život iV grob za sreću od lepote tvoje . ..

Zaljubljeni

Vetar magle rasipa, mirisima šumi, park u jezero tone, časovi se vuku. Ruža sumrak rumeni belom bojom truni,
pas mesecu upravlja melopeju vučju. U veži kraj jezera dve neme prikaze čekaju da mesto njih slavuj reč iskaže.

Magnolija

Na listu počiva cvet uspavan
žućkastobled, kao slonova kost, sladak, prosto otpor budi. Predmet mirisan zlobno-tajanstven svet — čudan gost sred nas, ljudi.

Noć

Iza crnog jedra zavesa uporno sijalice svetle …
Samoća je moja takva da veća ne
može biti. Ne može biti divnije, strasnije, i jalovije, i otudenije,
čak ni tamo gde će nas ruke večnosti u beskrajne blede pojase iskrojiti, čak ni tamo gde čežnjive komete čađe
kao leteće srebrne lampe, gde svako svojim putem samotnim
prolazi,
gde zapah ljubičica i mahovine rosne slatkim dahom noći ne ulepšava, gde nema senke, poljupca, ni ruža … gde niko nikom radosno ruke ne pruža…
O, o, o,
da bi se pošlo na put dalek potrebna je noć kao ova sada, ova noć crna
koju ja noćas preživljavam . ..

Uspomene

Okrugle oči, plavi biseri, kupane u nebu davnih večeri, na dnu ladice stare stelaže, na njih se prašina polako slaže
Slatki poljupci i milovanja još nose mirise čežnji i sanja, sadrže tajnu pomno skrivenu, na dnu ladice polako venu.
I ništa više, samo dve ruže i reč značajna, rečena iz duše, svijena u stari papir što se zlati možda će još jednom ustrebati.
Kraj vode klupa travom obrasla Ko ploča nadgrobna kamena.. . Tu dvoje dragih u ime ljubavi Usekli dva svoja imena.
Tu su sedeli, tu su se gledali.. .
Možda već živi nisu?
A ako žive, a druge vole,
To kao da umrli su.

Ruže za Saptu

I
Buda je objavljivao svoju nauku bez nade,
Jezekilj i Jeremija gromove su sipali Na ljudsku požudu, nalik na hijenu i vuka,
Veliki Sokrat je mislio, Psametih iz Asira
Ratovao s grlom iz koga je zevala smrt,
Dok si ti, bleda i ukrašena ametistom uvojaka,
Pevala, Plejadam.a, o ljubavi samo. . ,

II
Kako si smela da pišeš o ružama Dok je istorija gorela kao šuma na let-njoj žezi?
Danas u bibliotekama kustos skida
prašinu sa ciklusa vekova, A napolju — prolećno povratna — Sapfo peva kao slavuj, Kako joj srce kazuje.

III
Već tada, u Mitileni,
Kao i u ćelom Lezbosu,
Tuda svetlim šumskim i primorskim
bogovima, Pala si, Ljubavi, pod teretom suza, Jer si, kao i danas — bila slatko-
-gorka …

IV
Sapfo s maškGm nad usnom, Sapfo modrokosa, Kad joj je Eros srce probio skroz, Zagledana u Plejade što izlaze na
nebu, Nazvala ga je:
GLUKUPIKROS …

V
Sapfo smeđa, Sapfo dugooka
Sitna i nenaočita kao obični slavuji,
Zavolela je nekakvog Faona,
Mornara vanredne lepote,
Koji je, mada mlad,
Mrzeo liriku,
A naročito sapfijske ode.
Kako si uboga bila, sestro, pred njim, Ti, koja si obuzdala toliko demona! Kako pokorna u njegovom zagrljaju!

Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje
pesme, Slavuj u očima gluhoga?
Šta bi značili jasmin, nar
I ljubičica za lišene čula mirisa ili bez-
nose?
Šta bi za spavače bila čar mesečine
u noći! Protkane velom zefira? Sapfo! Nadahnuta!
I dočekala si prezir zasluženi Od nekakvog — Faona!

VI
Pesnikinja, samoubica, Rasplevši uvojke ljubičaste, Nad vodom stoji. .. ,,Sapfo, šta to smeraš da učiniš?"
— „Hoću da prebacim na glavu more Da niko ne bi video suze moje .. ."

O morskoj peni

I
Kako da se molimo pod hrišćanskim nebom plavim
Za pobedu snova, za spas od ljubavi?
Noću se zornjači najtajnije jadam,
poveravam,
Zvezdi strastvenoj …
Ti si, Sapfo, imala na pomoći Afroditu
Koja je na tvoj poziv u labuđoj kočiji
umela da dohita!
Danas nje nema. Gorka, gnevna, pro-terana
Pala je s kočijom u penu iz koje je nekad ustala.

II
Ako me kadgod na moru pogodi svom
silom Ljubav nemila
Dolazeći k meni s iskušenjem neželjenim,
Sa zakašnjenjem i krivdom — Uzdahnuću prema tebi, legendarna peno,
U kojoj blista mokri točak kola, belina tela,
Uvojak zlatni, labudovo krilo.

Zornjača
Zvezde blede sem jedne. Svanjuje. Očekujem dan — bledi — da se javi. Tebe su, Venero jutarnja, nazvali planetom ljubavi. Zemlja iskreno priznaje da to nije i zato
noć ovde tako sanjiva i jutro mrtvo biva…

Epitat
Mislim na tebe, Sapfo,
Ovde na vratima Helade,
Gde me noć zvezdomorska jedini s
prošlošću … Kidam za sebe nekoliko ruža, bledih
i zvezdastih — ,,A miris ruže je sladi Kad je uzbrana noću . . "

Vrt
Kad proleće procveta u vrtu nastaju prelivi čas tamni, čas jasni.
Svaki čas nešto procveta, precveta. Juče je cvalo moje srce. Danas jasmin.

LETOPIS
1893 — 20. novembra rođena je u Krakovu Marija Pavlikovska-Jasnoževska, kći Vojćeha i unuka Julijuša Kosaka, slavnih poljskih slikara.
1922 — Objavljena prva knjiga Pavlikovske, zbirka stihova Plavi bademi.
1924 — Objavljena zbirka pesama Ružičasta magija.
1926 — Objavljena zbirka pesama Poljupci, koja je pesnikinji donela najviše priznanja.
1927 — Objavljena zbirka pesama Lepeza; iste godine objavljena i zbirka pesama Dansing.
1928 — Zbirka pesama Šumska tišina; iste godine objavljena i zbirka pesama Pariz.
1930 — Objavljena zbirka pesama Profil bele dame.
1932 — Izlazi zbirka pesama Sirova svila.
1935 — Pesnikinji dodeljena nagrada Saveza poljskih književnika za najbolju pesničku zbirku razdoblja 1932—1935. godine.
1937 — Objavljena zbirka pesama Kristalizacije; iste godine Pavlikovskoj-Jasnoževskoj dodeljena književna nagrada grada Krakova.
1939 — Objavljena knjiga zapisa i pesama u prozi Pesnička beležnica.
1939 — Nakon izbijanja drugog svetskog rata Marija Pavlikovska-Jasnoževska napušta Poljsku i preko Rumunije prelazi u Englesku, gde će ostati do kraja života.
1941 — U Londonu objavljena zbirka pesama Ruža u plamenu.
1945 — Objavljena poslednja knjiga za života pesnikinje — Žrtveni golub. Knjiga je izišla u Glazgovu, u Engleskoj.
1945 — 9. jula, Marija Pavlikovska-Jasnoževska umrla od raka u Mančesteru, u Engleskoj.
1954 — U Varšavi objavljen prvi posleratni izbor pesama Marije Pavlikovske-Jasnoževske; iste godine pesnik Julijan Pšiboš objavljuje esej „O Jasnoževskoj-Pavlikovskoj". prvi u nizru značajnih posleratnih eseja posvećenih pesnikinji „Poljubaca" u kome Pšiboš, takođe prvi, daje Pavlikovskoj-Jasnoževskoj naziv „Sapfo slovenska", nadovezujući time njeno stvaranje na stvaranje Jana Kohanovskog oca poljske poezije (XVI vek). 1956 — Povodom desetogodišnjice smrti, u Londonu objavljena posmrtna zaostavština Pavlikovske-Jasnoževske — Poslednja dela.
1958 — Objavljeno, u Varšavi, prvo izdanje sabranih pesničkih dela Pavlikovske-Jasnoževske — Pesme, I—II.
1963 — Prvo objavljivanje pesama Pavlikovske-Jasnoževske na srpskohrvatskom u knjizi Savremena poljska poezija (Odabrao i preveo Petar Vujičić) — Nolit. Beograd.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License