Kineska Poezija Carobna Nepoznanica

SVETLOST KRAGUJEVAC, 1972.

KINESKA POEZIJA - ČAROBNA NEPOZNANICA

Kina je, kao što se zna, jedna od najstarijih država koje su ikada postojale. Arheološke iskopine - natpisi na fragmentima kostiju za gatanje, na pancirima očuvanih lobanja, na bronzanim i keramičkim posudama i predmetima - svedoče o tome da je pre pet hiljada godina u slivu reke Hoangho postojala neolitska kultura, kao i da je za vreme carstva Čang (drugi milenijum pre naše ere), u Kini cvetala kultura bronzanog doba.

Kineski narod je znatno pre svih drugih dostigao visok stepen razvitka u oblasti materijalne kulture i državnog uređenja. Još u najstarija vremena u Kini su bili razvijeni zemljoradnja i zanatstvo, a mnogo ranije nego u Evropi u njoj su bili pronađeni barut i kompas, otkrivene tajne izrade hartije i štampanja knjiga. Pre i više nego u bilo kojoj drugoj zemlji, u Kini su se počeli pojavljivati veliki naučnici, mislioci, pronalazači, državnici, vojskovođe, stvaraoci u oblasti literature i umetnosti čiji je udeo u opštem svetskom naučnom i kulturnom nasleđu od najvećeg i, moglo bi se reći, od neprocenjivog značaja.

Na žalost, ne bi se moglo reći da je u svetu mnogo ljudi koji u dovoljnoj meri (ili bar u onoj meri u kojoj, recimo, znaju ponešto o njenoj isotriji), poznaju i kinesku književnost i umetnost, posebno poeziju. Time svakako u još manjoj meri može da se pohvali jugoslovenski čitalac. Iz najstarije i najplodnije svetske književnosti, kakva je kineska, njemu je u toku poslednjih pedeset godina bilo ponuđeno svega nekoliko

tankih pesničkih brošurica na osnovu kojih nije mogao da stekne ni približnu predstavu o lepotn i značaju ogromne kineske poetske riznice. Osim toga, to su najčešće bili veoma slobodni prevodi prevoda (uglavnom engleskih i francuskih), u stvari prepričavanja pojedinih pesama i pesnika, uz neizbežna (zbog takvog pristupa) skraćivanja i proizvoljnosti u tumačenju karakterističnih kineskih simbola, figura, jezičkih spregova, izraza pa i celih pesama, zbog čega su mnoge od njih (prevashodno krivicom prvog prevodioca), bile izvitoperavane do neprepoznavanja. Ni ovaj izbor iz klasične kineske pozije, iako je (čak i sa ovako okromnim posegom), dosad možda najobimniji u nas, a irevodi sadržani u njemu najbliži izvornim tekstovima (jer su došli preko ruskih prevoda najboljih svetskih poznavalaca kineske književnosti i kineskog jezika - sovjetskih akademika L. 3. Ejdlina, V. M. Aleksejeva, G. O. Monzelera, L. N. Menjšikova, M. I. Basmanova, R. G. Karline, I. E. Ciperoviča i drugih), nema ggretenziju da čitaoca uputi u sve i vaskolike kineske poetske epohe i pesničke plejade (kojih je, epoha, u Kini bilo više od desetine, a pesnika, računajući samo one zaista značajne, čak više hiljada!). Ali ako je, bar donekle, uspeo da odškrine teške dveri velelepnog pesničkog hrama drevne Kine, onda je i jedan ovakav, u svakom slučaju nedovoljan izbor, ipak postigao svoj osnovni cilj i namenu. Iz celog tuceta poetskih epoha Kine, kao što su: Han, Cing, Ming, Mandžu, Tang, Sung itd., - prevodilac se odlučio za dve poslednje koje su možda i najznačajnije (zbog toga se i nazivaju „zlatnim epohama"), s tim što je, radi uvida i u najstariju kinesku književnost, kao i zbog mogućnosti pronalaženja njenih tragova i uticaja u svim kasnijim epohama, pa i u dvema spomenutim, ovom izboru dodao i pesnika Cu Juanga, prvog velikog pesnika Kine i rodonačelnika kineske knji-ževnosti.

Izdanci lepe književnosti Kine vuku korene iz najdublje prošlosti. Zahvaljujući istraživanjima kine-skih istoričara literature, koji su stvorili izvan-redno značajne enciklopedije od kojih svaka broji po nekoliko hiljada tomova, moguć je tačan uvid u ži-vot i delo najstarijih kineskih pesnika, u tolikoj meri verodostojan i precizan da nam se ponekad učini da nas od njih ne dele milenijumi, već jedva koja desetina ili stotina godina. Tako je, na primer, u 18. veku sastavljena grandiozna enciklopedija u deset hiljada tomova pod nazivom Generalna bibliografija svih knjiga u sve četiri podele („Ciku cuangšu cungmu") - neverovatna po obimu i jedinstvena po tematici. Iz nje se, pored ostalog, crpu podaci i o drevnim pisanim spomenicpma meću kojnma posebno mesto zauznma čuvena Knjiga pesama („Ši king") koja, u stvari, predstavlja najstariji zbornik narodne poezije (nastao od 10. do 7. vka pre n. e.), u kome se sa začućujućom analitičkom i umegničkom snagom reulektuje ekonomski, nolitički i društveni život ondašnje Kine. Iz spomenute enciklopedije saznajemo i sve što nas interesuje o epohama Tang i Sung čiji su pesnici zastupljeni u ovom izboru.

Epohom dinastije Tang (618 - 907) obeležen je procvag feudalnog društva i označen kraj bratoubilačkim ra-tovima u Kini. Početkom 7. veka ujedinjena imperija dinastije Tang predstavljala je najveću državu toga vremena koja je bila u živim trgovačkim i diplomatskim odnosima sa Vizantijom, Indijom, Japanom, Per-sijom i mnogim drugim zemljama Istoka i Zapada. Pored procvata koji je doživljavala milionska presto-nica Čanang, nicali su i naglo rasli i drugi gradovi. Ekonomski uspon, veze s drugim zemljama, nezapamćeni procvat nauke i kulture, snažno su se odrazili i na razvoj umetničkog stvaralaštva. Tri stoleća postojanja imperije Tang obogatila su kinesku poeziju raskošnim buketima nevenućih orhideja (omiljeni cvet kineskih pesnika), tako da su tang ši (ši - stihovi) sve do danas ostali najomiljenije štivo miliona Kineza. To izuzetno burno vreme u istoriji jedne od najstarijih država i civilizacija dalo je (prema „Antologiji pes-ništva epohe Tang", sastavljenoj za vreme vladavine imperatora Kang Sija), više od 2300 velikih pesnika čijih 48900 poetskih dela, sakupljenih u 900 tomova, ne predstavljaju ni izbliza sve ono što je u Kini toga vremena bilo napisano! Iz tog, za naše daiašnje pojmove neshvatljivog i nemogućeg broja besmrtnika samo u oblasti poetske reči, u ovom izboru zastupljena je tek nekolicina najznačajnijih. To su: Li Taj Pe, Tu Fu, Meng Hao Žang, Vang Vej i Po Cuj.

Li Taj Pe (701 - 762), koga su njegovi savremenici. (zbog njegove nepopravljive slabosti prema vinu) nazivaju još i Nebeskim izgnanikom, svakako je jedan od najvećih majstora stiha svih vremena, ne samo u kineskoj, već i u svetskoj poeziji. Ovaj pesnik neiscrpne fantazije i duboke osećajnosti označava čitavu jednu epohu u epohi Tang, a i sledećih nekoliko stoleća imaće ogromnog uticaja na razvoj kineske poezije. Kao čovek posedovao je izuzetan temperament i moćnu individualnosg, gajio je i u svojim stihovima snažno is-poljavao neutaživu žudnju za životom, za gaženjem i prevazilaženjem granica svih mogućih etikecija i konvencionalnosti. Kao pesnik, svojom romantičnom hiperbolom, uslovnošću pa čak i fantastičnošću, ne samo da nije narušavao, već je još više isticao har-moničnost i suštinu svoje poetske misli i svog pogleda na svet.

Bio je veliki sin kineskog naroda i jedan od najnaprednijih ljudi svoga vremena, večito nemiran, bunto-van i nezadovoljan. Iako je živeo u epohi velike moći svoje domovine (koja se prostirgala od kineskih mora do granica Indije i Avganistana, od Anama do Kine-skog zida, od Mongolije do Koreje i Indokine), sanjao je o slobodi i o neograničenim mogućnostima stvaralaštva. Služio se živim jezikom i gšsao je u duhu narodnih pesama Juefu, stvaranih u čuvenoj Muzičkoj palati na tradicionalnim skupovima narodnih pesnika i pevača iz svih krajeva imperije. Nadahnjivao se kineskom prirodom, istorijom i običnim životom svojih sunarodnika. Pesma mu je neobično koncizna, jednostavna i zadnvljujuće iskrena, po čemu je uostalom i stekao svetsku slavu i u čemu je nenadmašni majstor kome bi se teško mogao naći sličan primer u celokupnoj svetskoj poeziji.

Kao sedamnaestogodišnji mladić, koji je za sobom već imao nekoliko godina aktivnog bavljenja poezijom i slavu jednog od najdarovitijih pesnika, napustio je dobro stojeću porodicu i nastanio se u planini Minšang (provincija Sečuang). Nije poznato čime je bilo izaz-vano ovo bekstvo iz bezbednog porodičnog doma, ali se može iretpostaviti da se radilo o nesvakidašnjoj opsesiji prirodom (koja je, uostalom, ostavila pečat na ceo njegov život i rad), kao i o interesovanju za budizam koji se u nje^mu pojavio kao reakcija na is-praznu doktrinu konfučijanstva. Ovo bekstvo u okrilje prirode učiniće da pejsažna lirika zauzme vrlo zna-čajno mesto u njegovoj poeziji. Napustivši posle nekoliko godina Sečuang, odaje se lutanjima da bi se kroz nekoliko godina opet za kratko vreme skrasio u gradu Anglu (provincija Hubej), gde se i oženio unukom bivšeg ministra Sjuj Ju Šija. Skitničenje ga je ipak više privlačilo od mirnog porodičnog života, tako da se opet, ostavivši ženu i decu, otisnuo u svet u kome će, lutajući, proživeti gotovo sve preostale go-dine do svoje s.mrti, družeći se s pesnicima i skit-nicama i upoznavajući iz neposredne blizine život naroda, njegovu zlu sudbinu, stradanja i nade … Prema sopstvenom priznanju, Li Taj Pe nije znao za stvaralačke muke i jade, pisao je lako i mnogo, ostavivši za sobom čitave tomove pesama. „Imam trideset godina, - pisao je jednom svom prijatelju, - i deljem stihove bez truda i napora, slobodno i neprekidno kao što neprekidno putem ispod mog prozora promiče potok taljiga i konjanika…" Pošto je glas o njegovoj sti-hotvoračkoj veštini obleteo celu zemlju i stigao čak do dvora, imperator Suang Sung mu je ponudio mesto dvorskog pesnika. Više iz radoznalosti i obešenjaštva Li Taj Pe prihvata ponudu, ali ubrzo, došavši u sukob sa uobraženim stihotvorcima koji su okružavali imperatora, napušta raskošni dvorski život, da Oi se ponovo odao nomadskom životu. Li Taj Pe nije bio samo Ngbeski izgnanik, već i jedan od Osam besmrtnih pijanica koje je njegov prijatelj Tu Fu opisao u istoimenoj šaljivoj i izvanredno duhovitoj poemi u kojoj se Li Taj Peu pripisuju i sledeće reči: „Ja sam sluga vašeg veličanstva, ali kada sam pijan - tada sam sluga božji…"

Postoji predanje o tome da Li Taj Pe nije umro od bolesti, već da se udavio u reci dok je, mamuran, pokušavao da uhvati mesec koji se u njoj odslikavao. U stvari, umro je u kući svog roćaka, činovnika Li Jang Binga, kod koga je proveo nekoliko poslednjih godina svog života i kome pripada zasluga što su mnoga pes-nikovi stihovi sačuvani do današnjih dana.

Po svom velikom daru i značaju, po novinama koje je uneo u kinesku poeziju i po uticaju koji je na nju imao u toku nekoliko stoleća posle svoje smrti, Tu Fu (712 - 770) stoji rame uz rame sa Li Taj Peom, svojim savremenikom i najboljim prijateljem. Život i rad Tu Fua spadaju u vreme postepene poli-tičke propasti imperije Tang koja je, osim svojom moći, u istoriji Kine i sveta ostala zabeležena i kao epoha neslućenog procvata poetske reči.

Raspadanje jedne od najmoćnijih imperija u istoriji, započeto ustankom čuvenog vojskovoće An Lu Šanga (755. godine), manifestovalo se razobličavanjem oštrih socijalnih protivurečnosti feudalnog društva i teških poroka vladajuće dinastije, kao i sve češćim i većim nemirima, bilo da su ih izazivali upadi poludivljih zavojevačkih plemena ili sam narod, već krajnje osiromašen i obes-pravljen. To burno vreme u kome se rešavala sudbina Kine, našlo je puni odraz u poeziji, borbi i mišljenju Tu Fua, velikog pesnika, vizionara i rodoljuba. Tu Fu se smatra nastavljačem najboljih tradicija kineske poezije i, više od toga, rodonačelnikom novih poetskih izraza i puteva kojima će kasnije poći i na njima graditi svoje pesničke vizije mnogi pesnici bez kojih se danas ne može ni zamisliti istorija kineske književnosti. Pokretan patriotskom svešću i osećanjem, kao i ubećenjem da je pesnik dužan da svoj dar stavi u službu naroda, on je u gotovo svaku svoju pesmu unosio dokaze o svojoj privrženosti narodnim ingeresima, o svom saosećanju sa njegovim bolom, o brizi za sudbinu svoje zemlje. I kad piše o naizgled beznačajnim stvarima (kao što su, na primer, noćna vejavica, jesenja oluja, sante leda na reci, mravlje jato i sl.), to nikada nisu samo puste deskripcije i retorika, već všpeznačne, alegorične i često jetke aluzije na račun vladavine mračnih sila, surovosti i tiranije, nepravde i neravnopravnosti. Naizgled smiren i raspevan, njegov stih je u suštini gnevan i gorak. A u veštini usaglašavanja ličnog sa opštim Tu Fu gotovo da nema sebi ravnog meću kineskim pesnicima svih epoha. Već u svojim ranim stihovima Tu Fu se ne samo Javno odrekao svog plemićkog porekla, već je svojoj klasi objavio i bespoštedni rat koji neće prestati da vodi sve do svoje smrti. Kasnije, kada je u Čanang, prestonicu nmperije Tang, upala moćna vojska nomadskih plemena, Tu Fu je bio svedok preobraćanja jednog od najlepših gradova Kine u ogromnu ruševinu. Te slike pogroma i razaranja prema kojima su se vladajući krugovi, zaštićeni mogućnošću otkupa, odnosili s neverovatnom ravnodušnošću, zauzele su značajno mesto u njegovoj socijalnoj poeziji.

Tu Fu je, isto kao i Li Taj Pe, bio jedan od najobra-zovanijih ljudi svoga doba. Osim poezijom, bavio se i muzikom i slikarstvom, što je njegovom jednostavnom i jezgrovitom stihu udahnulo specifičnu melodioznost i slikovitost. Njegov originalni poetski izraz neza-misliv je bez osobene i samo njemu svojstvene leksike i frazeologaje. U celokupnoj svetskoj poeziji teško da se može naći pesnik koji je sa tako malo reči umeo da izrazi tako mnogo misli, emocija i raspoloženja. Za poznavaoce svekolikih specifičnosti ki-neskog jezika Tu Fu je izuzetan i nenadmašan majstor reči: dok su drugim pesnicima bile potrebne stotine pa čak i hiljade hijeroglifa, Tu Fu je upotrebljavao samo nekoliko desetina! Time se i objašnjava njegova velika popularnost u narodu čije je poznavanje znakova, iz razumljivih razloga, bilo veoma ograničeno. Posle viševekovne vladavine akademskih i dvorsko-aristokratskih poetskih kanona, Tu Fu, Li Taj Pe i čitav niz njihovih sledbenika čine istorijski zaokret koji se neće odraziti samo na poeziju i samo na njihovo vreme, već i na ostale umetnosti i na celu sledeću epohu koju će obeležiti i dati joj ime vladavina dinastije Sung. Isprazna i visokoparna dvorska poezija biće na taj način zauvek zamenjena novim izrazima, formama i temama, jednim potpuno novim vićenjem i doživljajem sveta, njegovog problemskog i tematskog mnogoličja. Narodnost i realizam, doduše još uvek s primesama romantičarskog zanosa, glavna su obeležja tog novog poetskog zamaha koji je došao na smenu feudalnoj umetnosti.

Nema sumnje da je taj zaokret u shvatanju poezije i umetnosti uopšte, pogotovu kad se ima u vidu da je to tek početak 8. veka, značio ne samo veliku književnu, već i kulturno-istorijsku revoluciju u svetskim razmerama, ravnu najepohalnijim naučnim i geograf-skim otkrićima do kojih će doći tek nekoliko stotina godina kasnije.

Po Cuj (772 - 846), takoće jedan od besmrtnika epohe Tang, najveći deo svog pesništva posvetio je socijalnim temama i prema mnogim dokazima sa kojima raspolažemo, možemo čak tvrditi da je za vladavine dinastije Tang bio najpopularniji pesnik u širokim narodnič slojevima. O tome svedoči i predgovor poz-natog pesnika Juang Čena uz knjigu Po Cujovih pesama: „Punih dvadeset godina stihovi Po Cuja pisani su na zidovima državnih zgrada, budističkih hramova, poš-tanskih stanica; znali su ih napamet i javno govorili kneževi, žene, čobani, konjušari".

Shmatrao je da poezija treba da bude tumač i razobličitelj vremena, kao i verni odraz stvarnosti, da „stih za stihom treba da teče bez praznog zvuka, da svaka pesma treba da peva o narodnom stradanju". Svoja ubeđenja dosledno je sprovodio u delo i ona su naročito snažno došla do izražaja u pesmi Starac sa slomljenom rukom.

Tri veka vladavine dinastije Sung bila su ispunjena neprestanom borbom kineskog naroda s divljim pleme-nima Kidanaca, Čurčena i Mongola. Imperija Sung stvorena je 960. godine i znatno je napredovala u prvim decenijama svog postojanja. U zemlji su, kao i za dinastije Tang, nicali gradovi, razvijali se trgovina i zanatstvo, a kultura je bukvalno cvetala. U Nankingu je bila otvorena akademija umetnosti, izraćivao se prvoklasan porculan, nicale su štamparije, rasle kolekcije slika i biblioteke. Izgledalo je da su ponovo nastupila vremena moći i veličine kineske imperije, ali to ipak nije bilo tako. Jer, umesto da se napa-dačkim plemenima suprotstave snagom oružja, feudalci su to činili snagom novca: otkupljivali su se, plaća-jući za to visoki danak. Razume se, breme tih otkupa padalo je svom težinom na leća seljaka. Zemlja se pustošila. Rodoljubi koji su pozivali na oružanu borbu protiv stranih zavojevača, padali su u nemilost, pa čak bili podvrgavani i kažnjavanju. U Hangčou i danas postoji grob legendarnog nacionalnog heroja Jue Feja koga je velikodostojnik imperatorskog dvora Cing Guem lišio života zbog toga što je poveo borbu pro-tiv neprijatelja.

To nemirno vreme, puno tragičnih dogaćaja i sudbina, u velikoj meri odrazilo se u poeziji epohe Sung, da-jući joj strogost i tužnu uzvišenost. U Kini se ova poezija uporećuje sa jesenjom hrizantemom, divnim, ali tužnIhM "cvetom. Gorko životno iskustvo naučilo je sunske pesnike trezvenom gledanju na život, a kon-stantni nemir izazivan zavojevačkim najezdama učinio je njihovo stvaralaštvo izvanredno osećajnim. Mnogi pesnici tog vremena gšsali su stihove za muziku i na taj način sticali ogromnu poggularnost u narodu. Iako je ova poezija često bila insgšrisana knjiškom mudrošću, filozofskom i moralnom doktrinom, njena osnovna odlika ipak je bilo osećanje: pesnici su se štedro radovali proleću, lišću, cveću i suncu, tugovali za sumornih jesenjih dana, nostalgično meditirali o zauvek prnzhujaloj mladosti. Najčešće, to su izvanredno prefinjena i jedva ulovljiva raspoloženja, čas podstaknuta duboko intimnim doživljajem, čas izazvana konkretnim dogaćajima od istorijskog značaja. Najkarakterističniji predstavnici epohe Sung (a nju je, kao što rekosmo, karakterisao beskrajni niz tragičnih dogaćaja i sudbina, ali i sjaj slave, divni primeri odvažnosti i patriotizma), svakako su pesnici: Su Ši, Lu Ju, Sing Ci Ci, Oujang Sju, Čang Juj, Vang An Ši i Vang Ling.

Su Ši (1036 - 1101) je bio čovek višestruke daro-vitosti: osim poezije, pisao je i prozu, a bavio se još i slikarstvom i politikom. Živeo je u vreme velikih previranja unutar dinastije Sung. Iako je bio vaspitan u duhu ortodoksnog konfučijanstva, pa samim tim bio i predan vekovima osvešćivanom feudalnom režimu, on ipak nije bio zadovoljan postojećim po-retkom stvari. Zbog svog glasnog protesta, kao i zbog iluzije da se poroci feudalnog društva mogu isko-reniti vraćanjem na drevna moralna načela, proživeo je teške godine mučenja, hapšenja i izgnanstva. Zbog toga, njegovi u osnovi konzervativni politički pogle-di, nisu imali gotovo nikakvog uticaja na njegovo objektivno poimanje narodne nevolje, na njegovu želju da tu nevolju učini snošljivijom. Su Ši nije mogao da se pomiri sa zlom koje ga je okruživalo, ali nije znao ni puteve koji bi vodili ka izbavljenju. U tome je bila pesnikova tragedija, tu su ležali razlozi nje-govih idejnih protivrečnosti i moralne patnje, otuda i njegova politička poezija nasićena gnevom i mržnjom prema zlu, poezija u čijim je svečanim odajama jasno odzvanjao ropac narodnog stradanja.

Iako je proživeo težak život, Su Ši nije bio pe-simist: poezija mu je obojena toplim humorom i pošalicom koji često ustupaju mesto ironiji i satiričnom podsmehu. Ietina, bilo je trenutaka kada je pesnik želeo da se vrati prirodi i da u njoj živi životom pustinjaka, ali i te njegove povremene depresije treba shvatiti kao svojevrsnu formu protesta, kao „bekstvo od svetske sujete". „Ja životu nisam okretao leća, - rekao je jednom Su Ši, - već je on sam mene kaž-njavao."

Su Ši je raširio tematske okvire poezije, obogatio je poetsko stvaralaštvo novim sadržajima i, za raz-liku od većine sunskih pesnika, ignorisao je zavis-nost poezije od muzičke forme. Osim toga, kao niko u njegovo vreme, on je shvatao umetničku vrednost i značaj poezije. Njegov aktivni romantizam hmanifestovao se i u njegovoj ljubavi crema životu i prema svemu što je u njemu lepo. „Su Ši je stremio ka lepoti i ma kakve se teme dotakao u svojoj pesmi, on joj je uvek darivao i poneki izuzetno lep i prefinjen stih", - primetio je istaknuti savremeni kineski kritičar Čeng Jao u svojim Zapisima o prekrasnim cvetovima sunske poezije.

Lirika Su Šija svedoči o pesniku visokog nadahnuća, o istinskom majstoru stiha. Njegov jezik se odlikuje jednostavnošću i blagom prozaizacijom koja nije knjiški umrtvljena, već puna soka i živahnosti.

Lu Ju (1125 - 1210), jedan iz plejade najkrupnijih ki-neskih pesnika, celoga života maštao je o tome da Kinu ponovo vidi slobodnu, ujedinjenu i moćnu. Taj svoj san zaveštao je i svojim sinovima u svom čuvenom Amanetu. Lu Ju je odrastao u kulturnoj porodici, od malih nogu bio je okružen knjigama i ljudima iz književnog sveta. Njegov otac posedovao je jednu od najbogatijih biblioteka toga doba, a ded mu je bio jedan od najvatrenijih pristalica ideja Vang An Šija, pesnika i reformatora. Pesnikova porodica, spasavajući se od upada nomadskih zavojevača, seljakala se s kraja na kraj zemlje, šgo je svakako imalo velikog uticaja na formiranje Lu Juove ličnosti. Stoga nije nikakvo čudo što je pesnik već u dvadesetoj godini žudeo za tim da, „uzjahavši konja, tuče besnog varvara, a sjahavši, da piše knjige o ratničkoj veštini". Mećutim, Lu Jua je čekao „običan" život činovnika: svaće s na-čelstvom, premeštanja u udaljene krajeve zemlje, ogroman stvaralački rad, slava i - beda. Ipak, i pored stalnih nemira i potucanja, pesnika nikada nije napuštala želja da služi domovini, da se sa oružjem u rukama bori protiv okupatora. Vlastodršci, mećutim, nisu imali razumevanja za pesnikova patriotska osećanja, za njegovu brigu o sudbini zemlJe. Uopšte, za Lu Jua su interesi domovine iznad svega, za nju je on spreman da se odrekne svog ličnog mira, sreće pa i života.

U toku svog dugog života, Lu Ju je napisao ogroman broj pesama: sačuvano ih je više od deset hiljada, a bar jednoj polovini od tog broja izgubio se svaki. trag! Tematski, njegovo stvaralaštvo je veoma raznovrsno. U svojim stihovima razobličavao je velmože i njihovu iezainteresovanost za sudbinu Kine, veličao je generale koji su izražavali spremnost za borbu, slavia je znanje i rad, heroje i pesnike prošlosti. Uoči smrti Lu Ju je u jednoj pesmi priznao da se pesničkoj veštini učio na stihovima Li Taj Pea i Tu Fua. U njegovim ranim pesmama prisutna je težnja ka lepoti, dok je u zrelijim godinama kao svoj osnovni estetski kriterijum isticao impozantnost i uzvišenost stiha. Poe-ziju je veoma visoko cenio, ističući da pesnik mora da bude u čvrstoj vezi sa životom. Po njegovom mišljenju, uspeh u poeziji zavisi od bogatstva životnih utisaka sa kojima pesnik raspolaže. Svojim sinovima je govorio: „Ako želite da se bavite poezijom, vaša stremljenja moraju da budu izvan nje".

Sing Ci Ci (1140 - 1207) je ušao u istoriju kineske poezije kao nenadmašni majstor tako zvanog ci-žanra koji je bio u tesnoj vezi sa muzikom (karakterom melodije određivane su osobenosti forme: broj hijeroglifa u stihu, broj stihova, ritam itd.). Njegove najbolje pesme napisane su u tom žanru.

Kao i Lu Ju, i Sing Ci Ci je celog života maštao o slobodnoj Kini i povratku njene nekadašnje moći. Ali on nije samo maštao - on se i borio s oružjem u ru-kama, aktivno učestvujući u herojskoj partizanskoj borbi u neprijateljskom zaleću. O hrabrosti ovog pes-nika postoje čitave legende. Čujmo jednu od njih. Kada mu je bilo dvadeset i dve godine, sakupio je odred od dve hiljade ljudi i stupio u narodnu ar.miju koja se borila protiv porobljavača Kine. Njen komandant bio je poznati rodoljub Gen Cing. Ali u armiji se pojavio izdajnik po imenu Čang An Go koji ubija Gen Cinga i prelazi na stranu Čurčena. Kad je to čuo, Sing Ci Ci se stavlja na čelo pedesetorice odabranih konjanika, upada meću Čurčene (koji su brojali nekoliko desetina hiljada ljudi), zarobljava Čang An Goa, sggrovodn ga u dvor imperatora i tamo ga lično ubija. (Ovaj dogaćaj Sing Ci Ci je ogšsao u pesmi „Sećam se vremena što davno minu", koja se nalazi u ovom izboru, pa njegovoj autentičnosti svakako treba verovati).

Ratniku n pesniku, heroju i romantičaru Sing Ci Ciju bio je svojstven poetski patos Su Šija. Ali Sing Ci Ci je živeo u drugom vremenu. Ono je od njega tra-žilo da trezvenije gleda na život, da se prema njemu odnosi dublje i ozbiljnije. Zbog toga se i njegova poezija odlikuje većom dubinom, prožeta je gorčinom i surovošću. On je često zamišljen nad prolaznošću i nepostojanošću svega što ga okružuje. Poput Su Šija (i ne samo njega, jer su i mnoga drugi sunski pesnici imali slične preokupacije), i on pomišlja na bekstvo u okrilje prirode, što dalje od „svetske sujete". Sing Ci Ci je umeo da mašta i da se bori, ali su se kroz njegovu dušu često provlačila i tužna raspoloženja. Tugom su natopljene mnoge njegove pesme. Život je pesnika prisilio da „čašu žuči ispije do dna", tužna i turobna gtota sve češće se oglagaava u njegovom stvaralaštvu. Mećutim, Sing Ge Gi je napisao i veliki broj čisto lirskih pesagia, uglavnom posvećenih prirodi. Njegova ljubav prema svetu i svemu „što postoji uokrug" (pesma „Posvećeno čapljama", u nzboru), nema granica. Ali romantika s hiperbolizacijom (slična anoj koju srećemo kod Li Taj Pea), u poeziji Sing Ci Cija prožeta je čistim realizmom kada je u pitanju pesnikova zaokupljenost ratničkim ili seoskim temama.

Lepa i sgroga, zamišljena i tužna bila je muza sunskih česnika. Večna mladost naroda činila ju je ponekad naivnom, a njegovo neiscrpno iskustvo - mudrom. Takva je ona ostala i do natttih dana.

Završićemo ovaj predgovor rečju o pesniku koji se nalazi na početku ove knjige, koji je, reklo bi se, „zalutao" među tanske i sunske pesnike, ali kome je ipak mesto meću njima. Svakako ne po vremenu u kome je živeo i stvarao, već po svom neomeđenom trajanju u vremenu.

U red pesnika koji su za kineski narod uvek bili i još uvek su pojam genijalnosti i besmrtnosti, svakako spada Cu Juang (340 - 278. g. pre n. e.). Jedan od naj-boljih poznavalaca njegovog dela, savremeni kineski pisac Go Mo Žo, piše u svojoj knjizi Umetnost i misao Cu Juanga: „Zasluga Cu Juanga je, pre svega, u tome što je izvršio revoluciju u istoriji pismenosti i literature. Njegov doprinos poetskoj riznici je neiz-merljiv. Nadgradio je narodno stvaralaštvo, preobrazio ga u novu literaturu koja harmonizira sa samim životom, zamenivši literaturu aristokratije, pisanu mrtvim jezikom, živom poetskom umetnošću". Slično Danteovoj Božanstvenoj komediji, ggunoj političke borbe, vatre i strasti, slično Šeksggirovim tra-gedijama u kojima dolaze do izražaja suštinske protivurečnosti epohe Preporoda, dela Cu Juanga, a pre svih njegova poema Lisao (kao uostalom i pesme: „Pi-tanja nebu", „Prizivanje duše", „Žalim za prošlim danima" i dr.), poseduju snagu istorijske verodostojnosti i organske povezanosti sa vremenom u kome su nastala. Poema Lisao, u kojoj pesnik izražava ljubav prema domovini, kao i teške slutnje o sudbini svoga naroda, predstavlja zaista genijalnu refleksiju isto-rijskih dogaćaja epOhe Zavaćenih carstava. Na fonu lične tragedije i intimnih preživljavanja pesnika koji svoje poslednje dane dokrajčuje u potpunoj usamljenosti, ovaploćena je gorka, ali istovremeno i beskrajno nežna ljubav prema domovini istinskog narodnog tribuna i rodoljuba.

Cu Juang je prvi veliki pesnik Kine, rodonačelnik njene poezije i literature. Stvorio je svoj poetski žanr, poznat pod imenom ci (strofe) ili saoti (slobodan stil). Njegovom pojavom završen je jedan veliki proces: tradicija usmenog pevanja, dok se istovremeno raća literatura koja prvi put ima svog izrazitog, individualnog autora.

Cu Juang je proživeo buran i tragičan život. Poreklom iz viših aristokratskih krugova, bio je carski velikodostojnik, uzimao je učešće u sastavljanju dr-žavnih zakona, vršio je znatan uticaj na spoljnu politiku Čuskog carstva. Ali, naslutivši opasnost koja je njegovoj domovini pretila od strane moćne armije carstva Cing, uporno je zahtevao promenu unutrašnje politike, pledirajući i za savez s drutim carstvima u cilju uzajamne bezbednosti. Mećutim, vlastodržac carstva Ču, okružen pesnikovim neprijateljnjma, nije po-kazao razumevanje za Cu Juangove predloge i apele, pa je pesnik pao u nemilost i sve do svoje smrti živeo u teškom izgnanstvu.

U poeziji Kine svih vremena nije bilo nijednog pesnika koji u većoj ili manjoj meri nije pisao pod uticajem Cu Juanga, a može se reći da su taj uticaj pretrpele i čitave kineske kulturne epohe, od najstarijih vremena pa sve do naših dana.

Milan NIKOLIĆ

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License