Jovan Zivlak

Jovan Zivlak

Beleška o piscu

Jovan Zivlak (1947, Nakovo), pesnik, esejist i kritičar. U Novom Sadu je diplomirao na Filozofskom fakultetu na odseku za Srpski jezik i književnost.
Bio je glavni urednik kulture u listu Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa Polja. Vodio je izdavačku kuću Svetovi. Sada vodi izdavačku kuću Adresa.Urednik je i pokretač časopisa Zlatna greda od 2001. godine, a od 2005. i osnivač je i direktor Međunarodnog novosadskog književnog festivala. Bio je predsednik Društva književnika Vojvodine od 2002. do 2010. godine.
O književnom delu Jovana Zivlaka napisan je veći broj eseja, studija. Nikola Strajnić je objavio monografiju o njegovom pesništvu Nevidljivo i vidljivo, 2007. godine. Na Banjalučkom univerzitetu 2005. godine Stevka Šmitran je odbranila doktorsku disertaciju na temu Pjesništvo Jovana Zivlaka, pjevanje antiutopije u svijetu istorije.
Zastupljen je u svim bitnijim antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je mnogobrojnih domaćih i međunarodnih književnih nagrada.

Sajt Jovana Zivlaka

Jovan Zivlak na Vikipediji

Jovan Zivlak na Vikipediji

Jovan Zivlak, pisac i izdavač

Jovan Zivlak na francuskom

Jovan Zivlak na engleskom

AH GDE SI

ah gde si.
sveopšta trpka strepnjo za
životom. ah gde si itd.
božanska sitnico u potkrovlju
travo
nedolična oskudico.
u mnoštvu prebiva duh i nada
narodi i proroci ispod spomenika.
niko ne zna kog će tvrdi kamen
pogoditi u glavu. čije okrvavljeno
lice proneće gomila da svoj udes
upozna pred ogledalom. ah gde si.
suštinski
prekrasno
duh i meso da se zbratime. drvo i
drvo. na visokim prevojima
da raste trava.
ah gde si slatka radosti i
još ponešto od svega.
kamen. svila. mahagoni nad uzglavljem spavača.
sićušan je onaj što spasava
među mnogim
koji umeju bolje. ah gde si.
bliskost. viđeno. razdeljeno.
ah gde si.
o tome bih da govorim.

SKITAČ

hoćemo li razrešiti tajnu sricanja
reči. nauk što se ogrće bilo čim
i hoće da udari posred lica (još ima
onih kojima će zbog toga suze poteći).
hoćemo li te jednom ugledati tvrdi glagole
što zamičeš kroz stravu vremena.
narod je zabavljen svojim poslovima
i ko još da veruje velikom obećanju
ko da se nada nemogućem
da sanja otvorenih očiju: lopov. razbojnik.
varalica.
skitač bezdomni što grabi napred.
lovac na ljude: utvrđivač vere sa dalekometnim
žalcem što će da se urine u vrelo srce.
građo što goriš na sopstvenoj žeravici
iz dubine ne izranja ni preljubnica
ni zlikovac
ni lihvar
ni sićušna tmica. i čemu pitanja kad onaj što
je sišao ni sa kim neće zapevati
niti će ikad ikom sitan novac bacati u lice.

ZIMSKI IZVEŠTAJ

moglo je sve najzad biti
drugačije i nije se sve moralo
ovako desiti. ali svaki
ishod je događaj
a pristanak i odbijanje
dve su rukavice pred kojima
se vrpoljimo. da sam možda spretniji.
da sam se od stola brže podigao
da sam to obavio pre tropskih
kiša ili da sam upalio vatru
da li bih spalio rasipno pitanje.
ali ishod se ne izgovara
tama se ne opisuje.
izaći ću u nevreme
da napravim prtinu
a znanje ću poneti
na cipelama.

CRNI SINKO

hteo bih da pevam.
iz sveg glasa da zapevam.
ali kad pomislim
koliko je tame u pređim
pesmama
koliko bola u napevima
nesreće u poklicima
moje je bratstvo nevično toj umetnosti
snagu će našu da raspe vedrina
a onda crni sinko
kakve koristi će od toga da ima
otadžbina.

ZAO GOST

evo kako sam rođen
to je duga priča. u staji. u sušari
među svinjskim repovima. u kukuruzištu
gde dokona svraka je čeprkala i poljski miš
zirkao plašljivo da ne pojavi se sova. o mudrosti
sve već beše zapisano i kao da sam ušao u znani
život. majka me skrivala: malu rugobu koja je vrištala
i bezubo tražila čitavo kraljevstvo. otac me poricao.
otud priče o bezgrešnosti. o bekstvu se ispredahu
legende a ja uistinu ne znam da li ga je bilo. posle
sam se gurao po učilištima. među znalcima koji
mahahu prutom i pocupkivahu dok pevali su
pesme o jedinom bogu. zapamtih kako se razdeljuje
i kako se posude pune: iz veće u manju i nikako drugačije.
kako se sabira
i preliva i naslutih kako crv napadajući jabuku otvara
tajne škole i zavodi učenike. vino i ostalo dospeše
posle. i lutanja. i more. i voda. i gozbe na kojima mi
usta behu kao svezana. zašto me neki čudno pogledahu.
jesu li hteli da budem palir ili rušilac. pevač pesama
ili zao gost koji stvara buku.
posrtao sam dok čekao sam razrešenje
da cvilim u jednom životu
ili u dva da praštam.

DUŠO

dušo draga
dozivaš me jezikom neznanja
gledaš me očima sleposti
prožimaš me tamnim znakovima
dodiruješ me rukama uzetosti
kidaš me nemim glasovima
zaranjaš me u okean ridanja
uznosiš me pokrovima jezika
zastireš me plaštevima ničega
a ja ti uzvraćam.

POVODAC

ulicom koju je obasjavao suton
između dvorišta gde je pevalo ćudljivo znanje
i zagasitih polja po kojima je kreštao gavran
sićušni pas vučen je na zategnutom lancu.
dečak koji ga je povlačio ličio je na slepu budućnost
oštrih očiju kao suđenje u srce je nosio odluku
a glava mu je bila razvezana kao horizont
odsutan kao ono što će ga prevariti
svetao kao svetlost što se samo jednom spozna
vodio je psa niz kosine tame
onog koji na tamu reži i ne podnosi je.
ali razlog je bio iznad obojice
on koji je činio sitna zločinstva
i on koji je držao povodac
nijednom od njih koje je vezivala nesaglasnost
mera nije data
nijedan nije upravljao lavežom na nepoznato
nijedan nije disao iz pobuda koje je pamtio
i niko nije znao šta je u njihovom zametku.
tamni razlog je sravnjivao račune
ono što će se desiti desiće se u veri
da je pogibao izvan znanja
da je put smrti put đavolskog rođenja
i da se put ljubavi otvara kroz posrtanje.

OSTRVO

rat nikad nije prestajao. sećam se zore kad
sam dom ostavljao. bio je posvud. za dovratkom je
držao sekiru. na postelji je sklupčao telo ogrnuto
u vučju kožu.
ličio je na pauna koje me podozrivo posmatra
i sprema se da mi iskljuje ruke. na prozore je
spuštao zastore. krio se da ga ne vidim.
znao sam da mi je disao za potiljkom
vezao mi dah i činio stvari prozirnim
na kojima sam vid posvećivao.
oslovljavao me prezirno:
ti koji žvaćeš kremen sačekaćeš da ga povratiš
naučićeš da pamtiš ono što si zaboravio
ja sam tvoje znanje koje si budan proricao
ono za čim ćeš se osvrtati biće tama
otac koji se nikad neće vratiti
more sa kojeg će dolaziti plamen
od kojeg ćeš ogluveti.
ko je jači od rata
ja koji se ni o čemu ne pitam
ostrvo od kojeg će ostati samo ime
lihvar koji će me zadužiti
oružje koje ubija pre nego što se iskuje
ili zmija koja se vere tamo gde joj nije mesto.

BREHTOVE KUĆE

Fűr Robert Wein

kiša pada u berlinu a ja silazim pod nadsvođe
da preletim preko krovova i spustim se pod zemlju
da vidim živog mrtvaca koji leži pored svoje drage.
on beše učenik ali besan
hteo je da zna više od tirana i manje od kamena
hteo je da se skloni od podmuklih udaraca
i da se nađe kod slabih prijatelja
oni su imali tanke odore kroz koje je stezala zima
kroz koje se slivala hladna kiša
a ja sam ovde u Berlinu u njegovom gnezdu.
voda silazi niz moje obraze
a ja se uspinjem tamo gde behu reči ili njihova naličja
brzina il pospanost
mnoštvo koje je trebalo da spasi celinu.
penjem se uz stepenice da
osmotrim sobu za razgovore
da onjušim ležaj smrti
da se iščuđavam nad posudama iluzija
mala terasa i mnoštvo čaša
zdelice sa ugašenim sjajem
kašike sa kojim se grabila hrana
između rečenica koje su se poput jata
naseljavale u vežama
u krošnjama vrta što
sija kao grobni zimzelen u pustinji.
a nešto dalje grobljanske staze
i mrtvi poslagani kao na tržnici
iza leđa hugenoti a naspram berta
velike glave
stasiti uglednici
ploče sa imenima
kamenje nehajno posađeno
ko ga je tu mogao skupiti osim smrti
hladna mudrost od koje učimo da niko neće
progovoriti o onom o čemu se mora ćutati.

MAČAK

fűr Svea Haske und Maxi

kad stigoh u Berlin
naletih na mačka koji me sačeka
na vratima
gledao me je kao učitelj koji osmatra neznalicu.
njegova zaštitnica mi reče da je bolestan smrtno
i da već ne zalazi u vrt i ne izležava se u presjajnoj travi.
on me je odmeravao kao da sam
neko izdaleka ko će poneti njegove lance.
ali ubrzo shvati da sam mu brat
da je moje dahtanje nalik njegovom
i da je moje disanje poput plača.
ležao je u uglu prozirući daljinu
kao da je ispitivao šta ga tamo čeka.
berlin je prostran i naslanja se na vodu kao stepa
možda će me sačekati još jednom kao riba
nemušt da mi bilo šta kaže o prošlom životu
ali spreman da svoju nemost pozajmi bilo kojem učeniku.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License