Jovan Jovanovic Zmaj

Bildung (1856)
Jovan Jovanović – Zmaj (1833-1904)

Dušanova dva potomka
devetnesti slave vek,
sede mladi kod klavira
ona „nobl“, a on „kek“.

„Cum entcikn!“ Al' još samo
jedan valcer, že vu pri!"
O, slušajte, kako j' getlih
ovaj novi potpuri!

On šteherom takt udara
o svoj lančić, o bižu
(to bi rifom bolje išlo,
šteta što mu nije tu).

Još cum abšid on je jedan
odmauk'o pastorel, –
„Vi ste kinstler, her fon **!“
„Ljubim ruku, 'madmazel'!“

Dušanova dva potomka
devetnesti slave vek.
Shvatili su duh vremena, –
ona j' „nobl“, a on „kek“.

Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući onaj jad,
gledajući ** sokak,
gledajući Novi Sad.

- - - - - - - - -
Kek (nem. keck) – ohol, drzak
Cum entcikn (nem. zum entzüken) – to je zanosno
Že vu pri (fr. je vous prie) – molim vas
Getlih (nem. göttlich) – božanstven
Šteher (nem. stecher) – lornjon, vrsta naočara
Cum abšid (nem. zum abschied) – na rastanku
Kinstler (nem. künstler) – umetnik, veštak


Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
šetalicu satu zadržavam;
jurim, bežim ka' očajnik kleti,
zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Vičem bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka -
vičem sebi: Zar joj nemaš leka!…
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Idem, stanem, pa mi klone glava
nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi pa me gleda nemo;
gledamo se pa se zaplačemo;
pa i njemu, ka' očajnik kleti,
zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

J. J. Zmaj, "Djulici uveoci IV"


DETE I LEPTIR

DETE

Leptiriću, šareniću,
Hodi k meni amo!
Evo imam lepu ružu,
Omiriši samo.

LEPTIR

Ja bih doš’o, al’ se bojim
Kakve igle klete;
Stisnut ćeš me, probošćeš me,
Onda, zbogom svete!

DETE

Neću, lepko, neću, lepko,
života mi moga.
Samo hoću da izbrojim
Kol´ko imaš noga.

LEPTIR

E, pa to ti mogu kazat
I izdalje malko:
Leptir ima šest nožica,
- A sad zbogom, ranko!

Jovan Jovanović Zmaj


PATAK I ŽABE

Ako ste dokolni,
Pročitajte ovo:
Stari patak ukraj bare
Držao je slovo.

Slušale ga žabe
Velike i male,
Slatke su mu reči
Jedva dočekale.

Govorio patak
O vrlini mira,
I da niko nikog
Ne treba da dira.

Svako ima prava
Da slobodno živi,
Niko ne sme tlačit one
Što mu nisu krivi.

Sloga, mir i ljubav
Blagoslov je pravi,
zato neka niko
Nikoga ne gnjavi.

Slušale su žabe
Ovo krasno slovo …
Kad patak ućuta,
Desilo se ovo:

Jedan žabac mali
Pobliže je stao -
A patak ga zgrabi,
Pa ga progutao.

Iz ovog se nešto
I naučit dade:
Hulje lepo zbore,
Al' nitkovski rade.


Dobri susedi

"Dobar veče, susedice!
Uh, ala sam žedan!
Bi l' mi dala malo vode,
samo gutljaj jedan?"
"Hoću, hoću, - drage volje,
voda nije skupa.
Kad si žedan, evo ti je,
evo cela ćupa."
"Hvala, hvala, susedice!
E, baš se razblaži'.
Kad vam od nas što zatreba,
samo meni kaži."


Циганин хвали свога коња

Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил' птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.

Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.

Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!

А што питаш: хоће л' моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој' он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.

Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.

А што питаш, мој пријане,
Има л' мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.

А брзина каква му је?
Малко ј' бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.


JUTUTUNSKA JUHAHAHA

U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.

Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.

Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.

A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!

U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!

Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.

A šta im je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?

Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!

Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!

Jovan Jovanović Zmaj (1865)


Tiho, noći,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana;
A na grani
K'o da nešto bruji -
To su pali
Sićani slavuji:
Žice predu
Iz svilenog glasa,
Otkali joj
Duvak do pojasa,
Pokrili joj
I lice i grudi, -
Da se moje
Sunce ne probudi.


Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License