Groznica

Groznica
Sećam se da su preko neba
besni leteli ždralovi,
i da je neko od naših lipa
vešala sekao,
i da su me vijali neki valovi,
i da sam jedva utekao
u neku tamu …

… I u bolnici sam se probudio
beskrajne jedne noći.
Oči su me pekle
i suzile,
(valjda su me bele žene urekle?)
i po telu su mi puzile
neke hladne bubice ili mravi.
I drhteći sam čekao petla
da zoru javi,
i da pred mene baci
dve-tri pregršti svetla.
I vetra, da sljušti sa zemlje koru
koja je obvila noć.
I nekog, da mi donese vode.

I kada je zora prispela,
sve se predamnom tada
besomučnim taktom počelo okretati:
stolovi, ubrusi, lavori, klupe,
nedelje, godine, vekovi,
dani i časovi, minuti …

A bočice i lekovi
u njima, žuti,
duboko su mi se poklonili,
i proletnjim glasom drveta koja pupe,
u uši su mi zvonili:

─ Cin, ne boj se Smrti!
Ona se od nas plaši,
kao od vatre vuk.
Cin, ona se na nas
iz daleka samo plazi,
ali nas uvek obilazi,
jer smo joj jednom
slomili struk.
Cin, ne boj se Smrti!
Cin, cin, cin …

I ponovo je pala noć.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License