Dusan Vasiljev

Dušan Vasiljev (1900-1923)

Rođen je u Velikoj Kikindi. Građansku školu i državnu učiteljsku školu završio je u Temišvaru. Pred kraj rata bio je austrijski vojnik na italijanskom frontu. Posle rata došao je u Beograd i upisao se na pravni fakultet, ali je studije prekinuo i zaposlio se kao učitelj u Čeneju. Potom je postavljen za nastavnika građanske škole u Kovinu. Umro je u rodnom gradu.

Kao pesnik, Vasiljev je izašao na glas pesmom Čovek peva posle rata (1920). Umro je pre nego što je stigao da objavi knjigu (Izabrane pesme izašle su mu devet godina posle smrti, 1932).

Vasiljev je osobena pojava u kontekstu srpske moderne. Delujući, bez uključivanja u tada narasle moderne i avangardističke pokrete u srpskoj kulturi, Vasiljev je između 1919. i 1923, skoro kao samonikla pojava, obelodanio autentične stihove ekspresionističkog naboja. Njegov kratak život i neobimno delo, uprkos svemu, po svojoj unutrašnjoj snazi i po novom i skoro nihilističkom osećanju smisla i istorije, izraženog u neprevrelim zamasima uzburkane osetljivosti, uveli su ovog pesnika u panteon srpske poezije kao autentičnog svedoka i umetnika o jednom vremenu i kao baštinika jednog osećanja sveta značenja, doseže i do naših dana.

Odlične analize dela

S. Stojšin

Dušan Vasiljev, pesnik i prozni pisac, jedan od najznačajnijih srpskih ekspresionista rođen je u Velikoj Kikindi, tada u Austrougarskoj, 19. jula 1900. godine, od majke Rakile i oca Koste. Vasiljev je imao sestru Aleksandru, brata Spasoja i sestru Jelenu. Majka mu je umrla 1904. a otac se potom po drugi put oženio. Iz tog braka rođeno je još petoro dece, od kojih je troje umrlo neposredno posle rođenja. Osnovnu školu je pohađao u Kikindi, a građansku i učiteljsku u Temišvaru, gde su mu se porodica preselila 1911.
Pošto mu je otac otpremljen na front, morao je da preuzme brigu o braći i sestrama. Pohađao je školu i radio kao pisar, a 1917. se prijavljuje u vojsku. Pozivaju ga 1918. i otpremaju na front na Pijavi. Vraća se iscrpljen i sa ozbiljnim znacima malarije i bronhitisa.
Po povratku u Temišvar zatiče srpsku vojsku. Stupa u službu u komandu mesta, kao pisar i tumač, a potom kao delovođa. Osniva Kolo mladih Srba i list Sloga. Kada je srpska vojska napustila Temišvar, odlazi u Beograd. Upisuje se kao vanredni slušalac na Filozofski fakultet, počeo je da sarađuje u Slogi, Književnom jugu, Danu, u Misli, koju vodi Sima Pandurović. Studije je morao da prekine, ali završava pedagoški kurs i 1920. prelazi u Čenej kao učitelj, mesto koje je tada pripadalo Jugoslaviji, i iste godine se ženi sa Milojkom Maletić. Ponovo ga 1921. pozivaju u vojsku, u Kratovo, gde goni kačake i bugarske komite.
Bolestan, pušten je kući iste godine. Provodi vreme u Čeneju, gde mu se stanje pogoršava. Pokušava 1923. da se leči, odlazi u Zagreb, ali ga vraćaju sa preporukom da se javi na proleće.

Umire 27. marta 1924. u Kikindi.

Dušan Vasiljev za života nije uspeo da objavi zbirku.

„Proživeo je kratak i dramatični život u epohi koja je donela nezabeleženo iskustvo globalne katastrofe. Kikinda i Temišvar kao gradovi njegovog odrastanja i obrazovanja, sa neambicioznim i malim zajednicama kulturnih Srba, njegovo socijalno poreklo, njegovo nastojanje da se sa margina uključi u središnje tokove srpske kulture, tragično iskustvo rata, sve će ga to mnogostruko preobraziti. Prvi svetski rat će ekstremizovati stavove umetnika tog doba. Apokaliptičke i dramatične vizije, otpor prema stvarnosti, nepoverenje u čoveka, u njegovu istorijsku odgovornost, skepsa pred gestovima znanja, ekspanzijom tehnike i industrije, pred modernim oblicima društvenosti, traganje za novim svetom i novim vrednostima, ambivalentno i složeno određivali su novu situaciju. Od Trakla, Hajma, Behera, do Bena ekspresionizam je mešavina utopizma i beznađa, vitalizma i obećanja i košmarnih slika spoljnog i unutrašnjeg sveta čoveka. Koliko god da je Vasiljev crpeo svoja iskustva iz literature, sa strašću koju je pokazivao prateći časopise koji su izlazili u Beogradu i Zagrebu čitajući Vinavera ili Crnjanskog, njegov neposredni dramatični doživljaj života, posebno onaj proizašao iz rata, oblikovao je njegovu tamnu i paradoksalnu viziju sveta, njegovo razumevanje udesa čoveka. Najpoznatije njegove pesme su Čovek peva posle rata, Plač Matere Čovekove i Grob na severu. Napisao oko 300 pesama, dvadesetak novela, četiri drame i imao bogatu prepisku. Najveći deo njegove zaostavštine čuva se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

Čovek peva posle rata

Žice

Domovina

Plač Matere Čovekove

Nedelje

Groznica

U kolibama smrti

Hoću

Noći

Odmor

Radost smeha

Poslednji sastanak

Kolo

Na dnu

Sinoć, kroz mrak

Onda se svršio prvi prolog

Pesme o životu

Prolog

U mraku

Pesma

Trag bure

Veče na Savi

Smrt pokolenja

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License