Dodiri
risto.jpg

SAVREMENA POEZIJA
BEOGRAD 1952
RISTO RATKOVIĆ

DODIRI

IZDAVAČKO PREDUZEĆE NOVO POKOLENjE BEOGRAD 1952

S A D R Ž A J

I
MRTVE RUKAVICE

1. Lepota
2. Živi vetar
3. Zver-Jagnje
4. Mir
5. Bivši anđeli
6. Neko
7. Ponoć mene

II
KRIZA

8. Potucalo
9. Pečalbarke
10. Bez pristaništa
11. Belo roblje
12. Dete iz ormana
13. Beatriča

III
SVOJA ZEMLJA

14. Zemljo moja!
15. Pod istim zvezdama
16. Lim

IV
OD SUNCA

17. Smokve u pustinji
18. Priviđena deca
19. Zamalek
20. Predgrađa
21. Vojnici
22. Plamena zavesa
23. Razgovor bogova
24. Kralj
25. Golubovi
26. Sfinga
27. Ona
28. Tri rastanka I
29. Tri rastanka II
30. Tri rastanka III

V
Razno

31. Izlet
32. Devojka bez mladosti
33. Zemlja tihog svitanja
Od sunca

L E P O T A

Dva mlada groma,
S kopljem od krina,
Čuvaju negde O lepoti san.
(1925)

ŽIVI VETAR

Puno je vetra groblje,
Jaukom poludelog vetra
Što čupa kose od bola;
Od bola i jada besmislenog.
Na grobu jednom, gle, nikao divan cvet,
Krilat ko osmeh nekada one
Što sada dole spi.
O, to i jeste njeno bivše oko,
Taj krilati cvet!
Uberi ga, slepi vetre,
Vetre!
Razmahni krilima, vetre,
Tako silno da više razlike ne bude između
neba i tebe
Zvezdama li to vetar,
Krilima zvezdanim lupa li to vetar
Ogromno oko okeansko
Ili to moje srce ne otkucava ravnomernog
Ah, šta mi sva ta pitanja znače,
Za ovo krvavo lišće ljudskoga mesa!
(1929)

ZVER - JAGNjE
Hitra i oštra zora ko kama,
Zora tičijih krila.
Klisurama i klancima nebeskim
Ori se buđenja krik,
Krik sunca vaseljenskog,
Glas buđenja Jagnjeta Plamenog.
Od glasa njegova ogluveše brda,
I nepomično kamenje posta…
Vidi se još samo nebopad,
Tih i tih nebopad.
Sa runom od svetlih munja
I zenicom od groma veselog
Juri Plameno Jagnje,
Huji Zver-Sunce.
Njegov ogromni pogled uliva oštru mi
smelost
Da mu tepam, da tetošim:
Jagnje, o moje Jagnje Plameno,
Pasi mi cveće, Cveće Ledeno,
I proključa u meni čelik jasnosti,
Čelik hrabrosti sunčane:
Sunce! Krikni!
Zablistaj glasom plamenim
Pod nebom i nad nebom,
Prolomi dahom kliktavim
Podamnom, nadamnom!
O, zoro, oštra i hitra.
O, zoro,
O, zoro tičijih krila,
O, zoro, Tico Vatrena!
Evo mi trešti čelo od veselja!
Govorim: to mapu zezem tela szog.
U telo moje živ je zakopan zver –
To on ove reči veze.
U telo moje živ je zakopan duh –
To on ovu pesmu peva.
Sunce!
(1929)

MIR

Idem livadom: gleda me trava.
Tiši i tiši polako bivam.
Je li to ljubav, san ili- java:
Ja samog sebe u sebi snivam.
Zver li sam, umnik, ili pak bilje:
Hladan prema pitanjima šturim.
Sveg me obuzelo tiho milje,
Gledam, a ne znam u šta to zurim.
Da li da vičem, ili da ćutim:
Svejedno. Osećam tih je to vir.
Neću, ne mogu sreću da mutim:
Neka mi do neba izraste mir.
(1950)

BIVŠI ANĐELI

Bogojavljenski su hujala nebesa, ogromna,
Zvezdana, hladna.
Silazili ste na reku emrznutu,
Visoki, vitki, lepi.
Anđeli bivši, znam:
Krotili ste mrak u zodama.
U moje srce-zvono zvonili ste
Krinom,
Da ne svisnem od života.
Ko vas to otera sa izvora
Oka moga…
Ne vidim vas.
Još samo u snežnom cveću prozorskom
Tražim krila i kolena vaša predivna.
Uzalud.
(1930)

NEKO

Pogledah bolje oko sebe:
Tišina osamljena ruho mi dodiruje.
I strah me obuze od sebe:
Kroza me kao da neko drugi proviruje.
Ostajemi dalje ipak isti,
Kao tamna i nevidljiva reka:
Zemlja se njenom vodom čisti,
A ona beži i neće pobeći doveka.
Pa tako treperim i venem,
Slutim i hoću da mi se neko tada javi.
Tišinom drhtim: a to čeznem
Da se u moju mirnu pustoš niko ne jazi.
I najednom opazih: glava.
Pognuta, i kao anđeo nepomična je.
Predamnom bezvoljna je glava,
Zarobljena, je mnom nezoljno, i umorna je.
Ko duh bez mira i bez stana,
Tako pognuto sedi neko u mojoj sobi.
I pun je, vidim, očajanja
Da mu se biće celo mojim glasom ne zdrobi.
Ćutimo tako oba dugo,
Pogledamo se katkad samo. tiho i tajno.
Onda se javi lice drugo.
Ali nikad oko glave da mi je sjajno.
I odjedanput, posred noći,
Kada se iz postelje izvukoh i topla sna,
Stadoh, ne mogoh dalje poći:
Neko pored izbe, bled i bez sna!
Nesta, al kad se vratih sebi
Ruku jednu, samu, ugledah za stolom tada,
I, da me noć zgrabila ne bi,
Sedoh hao kad zvezda pada.
I gle, ruka mi njena zrači!
Deo po deo, zatim, javlja se najzad cela.
No znati ne mogoh šta znači
Da mi ne okrenu lica i ne videh čela.
Tiho, da ni anđeo se probudio ne bi,
Počeh da pijem hafu, od sinoć zaostalu.
Da li to beše samo san u sebi? –
Tek neko mi je treso ruku, svu uzdrhtalu.
(1930)

PONOĆ MENE

Zaspati ili umreti…
Ili se pretvoriti u suncokret…
Da li je ona ikada, i bila…
Ali otkud njen lik naslućen u vazduhu čim
pogledam..
Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle
njene smrti
Ja sam ih pokretao i nisam razlikovao
Da li imaju vezu kakvu još ea kosom njenom,
Ili sa očima,
Ili sa haljinom novom što joj kupih.
Tako sam retko uzimao i za nju i za se.
Tako često smo se svlačili kao vedar dan.
I čini mi se da nema mesta na svetu
Gde nismo zajedno bili.
Mrtva si a tebe nema. ,
Zašto mi ne dođeš…
Ta znaš li kako si obećala
Češće da ćeš se meni javljat…
Možda ti i kucaš uporno na vid mi
Možda su oči moje nesposobne da te vide.
Osećam lobanja cela tobom da mi je ispunjena.
Voskresni!
Voskresni ili sebe ili barem oči moje…
Sluh mi je već malo savršeniji:
Zovneš me.
Osetim i dah tvoj i miris predsmrtni,
Tamo gde se nadao ne bih.
I srce mi je još sposobnije
Za otkucavanje tajnih znakova duha,
Duha ili druge materije.
Ono čini da noću katkad moram zatvoriti
zrata od sobe
I osećam da ležiš povrh zelenih suncokreta,
U zelenoj košulji,
Prevrnutim očima.
Ali mi još do1pla lgisi,
I beše kao ravnodušna
Prema strahu mom što svaka stvar beše
zagrobno živa.
Mučih se dugo u toj, noći.
Jedan mi čovek, seljački odeven, ispriča,
U gužvi dima i ljudi po jednom nepoznatom
podrumu,
Da ima neko što dodir naš sprečava,
I što do mene lepše nisi doputovala.
Poverih tome sumnjivom prijatelju zaveru svoju
Da tog ću duha polako ubiti iz puške,
Što smeta, našem sporazumevanju.
Pobediću ga mislim, grobom tvojim,
Slikom i kosom crnom tvojom,
I cvetom sasušenim koji beše oko tvoje glave
Na odru kad u nedra ti priložih sliku svoju
A cvet se prihvati rukava mog:
To ti mi kao uzdarje vrati.
Pomozi mi, pomozi:
Vidnija budi kad u ma koju sobu za mnom uđeš…
Bar sad ne brineš brige sirotinjske,
Jadnice moja!
Celoga dgna onog dana uzalud tražih pare,
A kad ti dođoh - mrtvoj ti dođoh…
Velika patnice moja,
Krvavo te pozdravljam.
(1931)

KRIZA

POTUCALO

Na svetu čuda nema,
Jer sve je čudo pod kapom nebeskom.
Što se zovem Tucalo Potucalo čudo nije.
Duto sam, još dečkom, na cesti kamen tuco,
Godinama se i godinama po svetu potuco.
Dalje mi se ne priča.
Hajdemo u onu šumu tamnu.
Kako je ozbiljna ova šuma!
Sednimo na ovo zeleno busenje,
Na mahovini finoj oči da odmorimo,
Oči naše umorne.
Sednimo.
Kako je hladno i zeleno ovde!
Takve su bile oči u majke moje,
Zelene i hladne.
U čamnu na moru me je rodila.
Neki put ne znam koje to more beše:
Crno ili Jadransgso More,
I to mi je tako svejedno.
Navikao sam da zavičaja nemam.
Al' opet, ponekad, misao me obuzme:
Da malo ja se smirim,
Zavičaj da potražim,
I u svet se ponovo otisnem ja.
Šta ti sve nisam bio do Čikaga!
Bubrege mi je pržila i džigerice lađina utroba,
Ali moja utrsba često je gladna bila. .
U pristaništu jednom zaradih grdne pare.
Nekoliko dana sam po obalama šetao,
Hteo sgm baš da zidim kako je to biti čovek:
Nije ružno!
A posle, tamo, koliko mesa!
Više no ova šuma mesa.
Konzerve ja sam krao,
I zabranjeno piće pio.
Mnogo je oko pesnicu moju zidelo.
Zarđale su mi oči tamo,
Od mržnje i prkosa.
Kao oespara sam bacan u Mičigan jezero,
Pa se sa užasom ipak obale dohvaćao.
I dalje živeo.
Kakve li ono behu zore, da se setim…
Ugašen požar…
Zelena paljba…
Otrov zeleni u očima…
Umor i policija, to je zora u Čikagu.
Takva su naša jutra. u svakom velikom gradu.
E, tu sam srce očeličio.
Tu sam ga, kanda, i izgubio.
Žena ga, bogme, nijedna našla nije.
A tako divnih po svetu ima žena.
Kažu bar tako, ja ne znam.
Ja volim ženu kad gospodara psuje,
Ili sa cvećem kad razgovara sama.
Ja volim jednako londonsku maglu
I akšam u Carigradu.
Engleski džin il' srpska rakija,
To mi je svejedno.
Čoveka nanjušim bolje no ikoje pseto.
Koliko sam puta spasio drugove od ljudi!
Gsspode se čuvajte dooro, govorio sam.
Čak i onda istinu kad govore njima je dosadno.
I jadnika se čuvajte dooro, govorio sam.
Slugu i roolja prodatog čuvajte se.
Duše su njihove u tuđem novčaniku.
Da, naučio sam i ja štošta po ovom svetu
golemom.
Pamtio nisam puno,
Ali moje oko nije spavalo.
O, koliko puta mi tabani proklijaše nemirom!
Bukne u meni tuga što poznanike drage
ostavljam.
Što se novim i tuđim stranama u zagrljaj bacam.
Ali pođem.
Šta i mogu drugo ja, u čamcu rođeni Tucalo,
Potucalo po ovome svetu…
Ne grlim usput ni ljude ni žene.
A imao bih, čini mi se, nešto da im kažem.
Reč bi ta oila topla kao krv.
No pre ću popljuvati svoju sopstvenu krv.
Pred vucima se smešiti treba.
A toliko, ipak, ljubavi i snova!
O, ti snovi, prokleti snovi,
Svuda su me pratili.
Po kiši, po travi, po selima kamenim,
Po travi zelenoj, po pločama,
Po suncu i pesku, po mračnim izbama.
Srce mi beše gnezdo, i njega dok ne izgubih.
Ruke mi ostadoše samo drage,
Ove dve sestre, hraniteljke moje, ruke.
Lebde mi u snu iznad glave kao barjaci.
Šta ti sve one nisu radile, moje ruke!
Nikad još ne rekoh taj i taj ne znam posao.
Šile su i krale, i po vilicama udarale, C
rnu utrobu zemljinu kopale i zlato vadile.
E, to ti beše život!
U crne dubine zemlje spuštao sam se hrabro,
Oči naprezao, te moje oči umorne,
Ruke istezao.
A uveče onda,
Kad sam iz zemlje peo se u zvezde,
Ja nalazih noć na istom mestu
Na kom je i sinoć bila.
Umorna, gruba.
Hvala- neka je onome spadalu krezubom,
Poljak li beše ili Šveđanin,
Narečja njegovog ne sećam se.
Govorio je često, mnogo i brzo.
To zlato, reče, kopamo radi minđuše jedne,
Minđuše neke plitke žene,
Toliko plitke da nemaš ni zagaziti u šta.
Davno je to bilo, i ja sam stalno mislio.
Od minđuše su narasla velika brda zlata.
Sećam se.
Onda je planuo rat veliki i strašni.
Bilo je divota pogledati
Kako su ljudi hrabri.
Što je to bilo smešno, žalosno, očajno!
Imao je čovek vremena sto puta da poludi.
Sećam se:
I puklo mi je pred očima nešto ogromno
i svetlo.
Pobegao sam, a za mnom kotrljala se Zemlja,
U blatu, u krvi, u ludilu.
Kotrlja se, a ja lutam,
Po svoj šumi zverovitoj,
Punoj gvozdenog hlada.
A tamo negde Sunce,
Sve crvenije i crvenije.
Ali šta, šta je to sa mnom?
Koliko da čekam još ovde?
Hoću li iz ove pgume ikada izići?
Gladan sam, prosto naprosto, i žedan.
Zaboravio sam da odem, zbilja.
Viču me ljudi, mnogo ih negde ima…
O noge ove proklete…
Kako sam zakovzn…
I hladno mi je…
Tako je mislio i buncao Tucalo Potucalo.
Jedna šaka snažna zgrabi ga za rame:
- Ko si ti?
- Besposleni.
Smola od umora skinu se s trepavica,
On otvori širom kapake očiju:
Nije to šuma,
No klupa u parku velikog grada.
Po ulicama su rasle ogromne povorke,
Glas njihov nije više u p;/stinji glas,
Glas je to koji se pod kožu zavlači.
Pohod je to gladnih.
Pohod koji raste svaki čas.
Litije su to što grozu dostojanstva nose
Povorke bespravnih organizovane svesti.
Ne mole oni od silnih mrvicu savesti,
Niti milostinju ičiju prose.
Poklič je to za pravom,
Poklič za pravom i hlebom
Pod ovim ljudskim nebom.
Obnovljenom snagom, već zaooravio glad,
Tucalo stupi u redove.
Raste veliki grad,
(1935)

PEČALBARKE

Budni psi čuvaju zvezde,
I čuvaju torove,
Čuvaju sela pečaloarska,
Ali san mladih žena sačuvati neće.
Mirišu obojci i guoeri,
Mirišu znojavi, tvrdi jastuci
Na muža što ode u grad
Zlehudu paru da stekne.
Pre dve se godine udala,
A samo je dvaput muža imala.
Čemerna svadbo. pustinjo nezestinska.
Ode joj Kole u grad.
I piše: zlato moje, srdobolja me jede.
Ne spijem. pasulj trebim, o tebi pevam.
Suze ću da kuvam kad na te mpslim,
Petkano, bre, suha mladosti moja!
Veruju to mlade žene svecima svojim,
Bledim i suvim, očiju ispijenih.
Veruju pustinjacima svojim uvelim
Da u gradu im ne teče ni ljubav ni san.
Dođe poneka da vidi i to čudo,
Koje im ote snagu opasanu.
Neuke žene videle su samo
Boginje gsspodske i svoje muževe jadne.
Zbunjene od električnih aždaja,
Od veštica u krznu i paklene dreke.
Zbunjene od straha i neznanja
Begale su odmah u kujne zemljaka.
A tamo, koliko jela, o koliko jela!
One u selu to nikad videle nisu.
Zašto im ljudi nisu srećni, majko?
Zašto ih tako mučenički ljube?
I vrate se da rade njive,
Da čuvaju po trnju koze,
I zametnutu da rađaju decu:
Muževi se nisu još zemlje odrekli.
Budni psi čuvaju zvezde,
I čuvaju torove,
Čuvaju sela pečalbarska,
Ali san mladih žena sačuvati neće.
Ni škole, što se jedine u selu bele,
Ni crkve, sa Petkama svojim svetim,
Ni opštine sa knjigama svojim zagonetnim,
Ni postaje razne sa čuvarima svojim moćnim.
Jer snovi su to sočnih telesa,
Grudi, kukova, kolena i leđa,
Kičme, zglobova, mišica i rebara,
Snovi su to mladih žena.
A one sanjaju da- sela su njihova puna
mužjaka,
Da brige više oko hleba nema,
Na livadama da cveta i za njih stvarno
cveće,
Sanjaju kako priroda bi zaista bila divna.
Sanjaju da ljubav nije greh,
Da zemlja ne kune njihove radne ruke,
Da koze i krave svakome daju mleka,
I da na ognjištu obilno vatra cveta.
Sanjaju polja i visoke trave,
Plastove sena i poglede strasne,
Sanjaju čiste, oprane zube,
Sanjaju žive, životvorne ruke.
Sanjaju ljubav, pogaču iz crepulje,
Sanjaju da vetar se zeselo kroz selo šeta,
Kao požar da plamti pesma oko rada,
Na livadam da cveta i za njih stvarno
cveće.
(1936)

BEZ PRISTANIŠTA

Ribe u vodi imaju svoga stana .
- Mi ga nemamo.
I lađe imaju svoja pristaništa
- Mi ih nemamo.
Začujem nekad u noći taj podzemni šapat,
I vidim crnu vodu.
A milioni danas po svetu usred dana
Gledaju crnu vodu.
Eno kukaju po obalama bez hleba i stana.
Kukaju nečujnom kuknjavom,
Pevaju i psuju i šetaju.
Plove brodovi po rekama i po morima,
nepreglednim.
Tutnje vozovi luksuzni i teretni, crni,
Vije se dim i dimi gar,
Pljušti iz duše po stanicama celoga
sveta mrak.
Velike i mračne gomile po svima pristaništima
Ovoga časa
Čekaju utrobu brodova da se istovari.
Da ih ravnodušje putnika uvek iznova
hladno dirne,
Da ih tišina tuđih parkova varljivo primami,
I dalje da čekaju svoje prazno čekanje.
Tri godine je bespravan bio nosač bez broja,
Tri godine je čeznuo za kapom i brojem.
I najzad se ispunila njegova zruća želja,
Ogromna kao kufer,
Koji pogrbljen i znojav nosi,
Ali on ima stana i hleba,
U sobu donosi svoje umorno telo,
Spotiče se u mraku o ispružene ljude…
Soba je njihova puna gamadi
I bolesnih ispljuvaka,
Puna neprovetrenih i trulih snovišta.
On će ustati pre nego što se iskrade noć,
Da čeka pažljivo na voz.
Imaš li vremena da se kadgod setiš
Dojučeranjeg života svog?
Nekad si imao puno vremena za šetnju i
za glad,
Za nesanicu i znojavo razmišljanje.
Ta skoro si bio s one strane društva –
Smeš li da se setiš?
Bilo je predveče,
I ti si gledao u zalazak sunca,
U stvari si gledao zisoke prozore pozlaćene,
Neispavan, tužan, i pun straha.
Ti nisi imao kuda da pođeš,
Niti si imao da ostaneš gde:
Na ulici, na obali, pokraj zaspalih lađa,
Pokraj opreznih gvozdenih pruga.
Da li to beše sneg ili se jaćahu zvezde,
Udaraše li kiša ili pomahnitao zetar…
Ti se ne sećaš…
I najzad ti je pošao u susret jedan stog
slame,
I ti se baci u nebesa, gledao si:
O, koliko zvezda!
Čitava stotina zvezda!
A sa njih nešto kao da sleće,
Tako bešumno da ti je svejedno oilo
Što na svetu nikoga nemaš da te voli.
I onda kao da začu nečiji glas,
Ili su to stenice šuštale u polju,
Ti se nečijih reči seti:
Neće zlo biti tsme ko se bogu smerno moli.
Čini ti se da si ustao i pošao u grad.
Čudno su nekako izgledale ulice
Jer grad nemaše svakidanji lik.
Svi su policajci držali po jednu zapaljenu sveću.
Žene kao da behu sa drugog sveta:
Gledaju slobodno u oči, nasmešena srca.
Ti bogomolji hitaš,
I do nje kad dođe okrenu se i vrati:
Hladna i ravnodušna tišina njena
Obuze tvoje isceđeno srce.
Od studeni ti otvori oči i manu preko
neba rukom
Ustade na noge svoje kukavne,
I pođe za nekim svetlom u drutu noć.
U zverograd.
O, taj mrak!
To nije ljubavnika i bubašvaba mrak.
On reži zlom i tepa utehom beznadežnom.
Taj mrak po jazbinama,
Taj razvrat očajanja.
Čkilje male lampe i rakija se toči.
Ovamo, braćo, nebraćo, ovamo te skotovi!
Nek zaigraju na nama vaške
I naše trule kopgulje.
Svet nije naš.
Pijmo!
Naš bol je alkohol.
On leči do sutra sve,
A sutra, eh sutra…
Alkohol menja glave,
One postaju upaljeni fenjeri.
I ljudima se ponovo čini
Da oni zaista su ljudi,
I da na svetu ima ljudi još.
Alkohol…
Šunjaju se uzdasi iz tamnog kuta u kut.
Senke od kačketa po zidovima nečujno
šapuću…
Neko spava, neko staklo grize,
I po greći put uzalud džepove svoje pretresa,
Uzalud i tuđe džepove pretresa.
Uzdasi shupljaju tišinu u luk.
A neko urlikne od te strave,
I digne ruku na druga svog.
Na brodu koji tone
Kidiše bez razloga čovek na čoveka:
Tako i ovde.
Veronauka i statistika ne vide
Ovu paniku usred reda.
One ne čuju besprizornu pesmu,
Pesmu besprizorja.
Putuju sama deca po bespuću sa krvavim
nogama
Kradu se kroz dane, kradu se kroz noć,
Deca sa očima prestarelim.
Ta okorela, samonikla deca
Rutaju se idolima porodičnim,
Spavaju sa gušterima
I sanjaju o svakojakim podvizima.
Nezahvalno primaju milostinju,
Kradu, zaraju, i smeju se divno.
Cvili po svetu pesma dece bačene na đubre
Pesma besprizorja.
Njihova zelika braća, skitnice poljske,
Bude se u šaši tada, u slami i senu.
- Kuda ideš, čoveče?
- U Nedođin, druže.
- Imaš li hleba?
- A ti imaš li?
Iskri se rosom trava.
Pevaju tice.
Cvrkuću žbunovi i drveće.
Lete leptiri povrh talasa klasja,
U jutarnjem suncu,
Peva zelena trava.
A čovek vidi, samo vidi, žito i travu,
I čuje neko cvrkutanje,
Prazno i ravnodušno.
Skitnice se' tada sećaju gradskih parkova!
I žmarci prođu po njihovoj iznošenoj koži.
Ipak ih nešto neodoljivo tamo vuče.
Lepota prirode bednima nije data.
Njima je lepota opljačkana.
Pusta su polja kojima oni koračaju,
I gluvo nebo nad njima.
Gluvo je i nad parkovima i pusto,
Ljudima što bez utehe sedaju na klupe,
Što tupo i otsutno gledaju na šetače.
Ljudima bez posla i bez pristaništa.
Njihove oči ne cvetaju.
Njihove oči su poderotine na licu.
One retko oživljavaju u trenucima nadv;
Oko njih se roje mirisi i boje.
Vode protiču u blizini i javljaju se lađe.
Šetači gledaju po cveću i u daleko obzorje,
Jadnici bez posla gledaju u svoje ruke,
Ruke koje ne mogu nikome da prodadu.
O, kako im je dosadna i tegobna
Njihova radna snaga…
Ta roba koju na; tržištu neće niko da kupi.
Sede milioni besposlenih po parkovima
svetskim,
Sa uvenulim očima.
Pored njih prolaze pesnici uzdignute glave:
Za njih je to ološ u podnožju sveta.
Poezijo, sram te bilo!
Sunčev zalazak čekaš,
A kad se zgusne noć
Ti nećeš otići pod mostove.
Tamo prbtiče crna voda,
Voda puna mraka.
Noć je pod vodom i noć iznad glave.
Ljudi šapuću tiho da mrak ih ne bi čuo.
Pokušavaju ipak da spavaju po kamenjarima i po balvanima.
Grme mostovi pod vozovima,
Ječe gvozdene grdosije.
Plove po vodi osvetljene kuće,
Vrište lađe u susret pristaništima.
A ljudi ispod mostova gledaju u crnu vodu, Gledaju u jezivi mrak ispod nje.
Ribe u vodi imaju svoga stana
- Mi ga nemamo.
I lađe imaju svoja pristaništa
- Mi ih nemamo.
(1937)

BELO ROBLjE
Ti nevidljivo krvavi rastanci bez suza,
To čergarenje razapetog pola
To stalno gašenje navika,
Ognjišta prividnih,
Te skitnje sumorne,
Večite seobe devojačkog bola.
U kišna jutra i sumrake jasne,
U noći slamno žute,
Žubore neprestano te javne
Umorne senke.
Verno ih prate na tome svetskom putu
Njihsvi bolesni zubi
I nerazgovetna čežnja ljudi,
Koju one za sobom vuhu.
Eno ih po gradovima svim,
Poznatim i nepoznatim, velikim i malim,
Pod zencima sijalica kisnu od pogleda
podozrivih,
Trepere od nemanja,
Eno ih kako između stolova
Obazrivo šetaju, Nude nečije telo
U njihovu sopstvenu kožu zamotano.
Ili ih u većim čoporima ono,
Po kućama obeleženim,
Po jazbinama, podzemnim
I salonima javnim, kadifenim,
Raskošno bedne,
Izložene kao žive igračke,
Te žive lutke
S kostima i mesom iz svih krajeva sveta.
U tim kasapnicama snova sanjaju Marte,
Gizele,
Sanjaju međunarodne devojke.
Svaki njihov san je duboko ličan
I zajednički svima.
Sanjaju čitava krda ljudi,
Ali to više ljudi nisu
No lutke sa napravama seksa,
No samo ti grozno očekivani tantuzi.
Sanjaju da beže nekud,
Preko kaljavih njiva, daleko, daleko,
Furgone, stanice, žandarme,
Knjižice, ključeve, tantuze,
Sanjaju bolnice, lekare sa mamuzama i
bičevima,
Kandila sa hipermanganom.
Neko za njima lupa u kante,
A one ne umeju ništa da kažu,
No se kikoću samo i lažu.
Pa opet proterne karte i zadnji vagoni,
Zore sa trnjem u očima,
I ovce u jutarnjoj. rosnoj livadi -
O, da im je ikad potrčati
Po toj vlažnoj i miloj travi!
Uvuče li se koji ljubavnik u te močvarne
snove
Pomoći im neće.
Jedna je devojka tužila često
Što nikad mu ne može biti gola:
Od tela mog do tela tvog
Daleko je kao od Tokija do Vladivostoka,
dragi;
Sahara,, Sara zvala se jedna pametna i
lepa žena.
Na njenim starozavetnim butinama ne piše
da je Jevrejka.
Pred njenim pojasom golim
Srozavala se zvanična gordost arijevska.
Klavir kad umukne u salon tišina uđe,
A napolju fanfare trešte,
Il' kiša pljušti
Na red da opomene.
I posuđene dezojke udešavaju se dalje,
To živo posuđe u isti mah.
Zidaju i malterišu nečija tuđa zadovoljstva,
I nečije tuđe kuće,
Radna je to snaga ljubavi
I sredstva za proizvodnju u isti mah,
Ti kukovi na paperju bede,
To zagrcnuto cveće očajanja.

DETE IZ ORMANA

Ulazi otac u sobu da spava
I još sa zrata oči zatvara,
Od očiju svojih zatvara vrata
Da ne bi gledao.
Leže u prnje
I ne zna s koje je strane prozor.
On je kačketom zatvorio njegovo veliko oko.
Miran leži u početku,
Sve do glasa,
Glasa iz ormana.
Da li spava?
O, da mu je napolje izaći!
Za jedan hrik sunca život bi dao,
Ustaje,
A napolju mesečina
Razastire svoje zeleno rublje.
Oko njegove postelje šeta velika buba,
Nosi upaljen fenjer, velik kao naprstak.
On čuje neku posmrtnu pesmu tihu,
Neko leži tiho u njegovom ormanu.
On beži iz sobe
Ali ne može sasvim da izađe:
Za njime ide cela četa buba.
I nose nečiji glas,
Glas iz ormana.
Glas njegovog deteta
Koje nije imao para da sahrani.
Juče je tek posao dobio,
Prvi put ovoga leta.
Od vlasti nije smeo u sobi da ga zakopa;
Drži ga mrtvo u ormanu dvadeset i dva dana.
On voli cveće.
Kad je u sobi mnogo krinova miriše na leš.
U njegovoj sobi cvetaju krinovi,
Cvetaju u njegovom telu,
U zidovima, u postelji, u ormanu.
Otvara prozore da se ne uguši od cveća.
Šetao bi ali ne sme po avliji da šeta.
Stanarinu platio nije,
I gazda bi rekao da zidar nešto smišlja,
Da nešto opasno u glavi svojoj zida.
O, kako da se s praga vrati?
Da je tica pa da ima krila,
Da pooegne od svega ovoga ovde,
Od praga na kome kukavan sedi a ne sme da kuka
Od prnja svojih koje noću postaju žive
I razgovaraju sa njim glasom faraonskih
mumija
Napolju veje zelena mesečina,
I zavija u nebu mesec kao na mećavi zuk.
A njega zove dete iz ormana:
Brine se, jadno, da on spava,
Da može sutra da radi, jela da donese.
O, nikad mu bonbona nije kupio!
(Jedanput ga pitalo tužno:
Tata, šta je to čokolada?)
Sviće golubije sivo.
Zidar se iz prnja izvlači izmrcvaren.
Oseća kao neki trag snova, u sobi,
Razbarušen zazduh.
Umi se i ode.
Zida se nečija zelika kuća.
Neograđeni mostovi od daske
Lebde nad provalijama,
Ugibaju se pod koracima nssača
Krvazo šaljivi mostovi.
Sva se pećina ugiba i ljulja od ljudi,
Dodaje se i nosi i pruža i prska i kupa.
Kucaju u njoj i nad njom kucaju čekići,
Penje se kuća u vis, mermerna lepotica.
U njenom podnožju zidari jedu nešto na brzu
ruku,
Telu svome novi pogon daju,
Da propnu kuću još na jedan sprat.
U nedovršenim građevinama
Miris je rada čist kao sa leda.
Stotinu vrata još nemaju vrata.
Stotinu otvorenih soba jedna drugu gleda.
Promaja prsmaju seče,
Ukrštaju se pogledi praznih prostorija.
Uzbuđen time zidar ponekad zapevuši;
Ruzmarine moj zeleni,
Moj prozore okićeni!
Dogoreva dan,
Dogoreva zidarev kratki san.
Sa toga istog prozora
Neko će pljunuti na njegovu senku
Kad se bude vukao pločnikom
Pored završene zgrade,
Kad bude zviždukao pesmu jebrtine rakije:
Ala sam se najadio jada!
Ili besposlen zurio u kamen od kamena,
Od kamena njemu ni kamena.
Dogoreva dan
I sunce kupi svoje prnje da spava.
Zidar ide u prnje svoje očajno poznate,
Pored ormana sa mrtvim detetom da spava.
Ponoć.
Visi kao bakarni kazan Mesec.
Pusta noć i prazan mesec iznad grada.
Noć u hapsanama
Debeli visoki zidovi,
Guste gvozdene rešetke,
Nebo od betona.
Visi električnr jaje,
U sijalici gori neizleženo pile,
Padaju stenice sa niskog i tvrdog neba
Po kosi,
Po očima.
Zidarevo se lice smeši:
Oslobođen je deteta i stana.
Škripe stare daske i škripe dečije kosti
Ipak se orman otvara.
Skakućg bledo dete,
Govori mrtvo dete:
,,Oče, budi hrabar."
Gori malo električno jaje.
Na lice pala tama.
Kao ispod kože pređe po licu senka:
Grči se vilica
I pobunjeno steže pest čoveka.
(1937)

BEATRIČA

Beatričo draga, pozdravi obe dojke,
Ne samo jednu pa da se druta ljuti,
Ja odoh čemeran u zemlju bez povratka:
Ti mi više nikada nećeš doći.
Piše nezaposleni iz Florencije dragoj na
more.
Devojka, njegova krin-devojka, jeca kao violina
Sedi na obali i suze joj kaplju u more.
Jara ljubavi i sunca nad slanom pustinjom vode
Obalom šetaju ljudi, pričaju nade i snove.
Sinoć ja sanjam, hej, da sam počeo da radim."
A ja da me u Japanu posao očekuje."
„Hajde negde da odemo, no kuda i sa čime?"
Nebesaju se provalije neba i okeana.
Straže dremaju okolo japanskih vulkana.
Bujica samoubica k njima se ipak širi.
U predgrađima Osake i Tokija glad i harakiri
Prodana, isceđena, izbačena, Mala kineska sirotica,
Ne ume da piše a pati,
I šarenom leptiru na ogradi šapuće,
Da u pirinčana polja odleti
I dragom da joj kaže:
Ona više ničega nema.
Smrt će je ljubavno okupati.
Po salonima Istoka i Zapada
Mudruje gospoda,
O japanskoj sili i kineskoj svili
Diže se graja.
U toku jedne godine
Dvadeset i četiri hiljade dečijih leševa
Nađeno je na ulicama Šangaja.
A Temzom širokom rekom po sredi Londona
Pliva jedan hleb.
Gledaju ga sa obale gladni
Otac i sin.
Na berzi pada i skače novac,
Pamuk i ljudski znoj.
Sa obale u Temzu skače
Nezaposleni za hlebom.
Pzda u zrtlog nemoćan
I više se ne vraća.
Uzalud ga njegovo dete obalom čeka
Celu beskrajnu noć.
Javljaju se u magli talasne marame od pene.
Huje otmena kola, brilijantskim svetom
ispunjena.
,,Oče, vrati se iz Temze:
Ja više nisam gladan."
Kako bi i oio gladan londonski deran taj:
Brda od jagoda, od žita, od jaja,
Bacaju trgovci u more ili spaljuju na vatri,
Cena njihove rooe da bi se održala.
U Južnoj Americi
Lokomotive terala je kafa.
Na plantažama crnac ne zna
Je li on čovek ili žirafa.
U Severnoj obnoć niču krvavi oblakoderi.
Vreme je novac,
A poslodavci anđeli živoderi.
Ogromne šume od tvornica
Bljuju dim u nebesa.
Nebo je garavo od dima iz dimnjaka.
Kuljaju crni oblaci,
U plave hitaju visine.
Varnice padaju na kosu i lice,
Ugljeni prah na grudi.
Visoke zastave rada
Lepršaju se po svima nebesima,
Sunce zastiru i bacaju ga u mrežu pomračenja.
Dremaju bregovi gvozdene rđe i truloga gvožđa.
Sikte čelični zverovi
I laju poslušni strojevi.
Hiljaduoke mašine gledaju kroz svoje zavrtnje.
Kriju se od rastopljenog čelika radnici
Po džungli od metala.
Mašine motre budno na svoje okolne ljude.
Za stolom Gospodin Monokl
Obračunava priplod kapitala.
Kalifornijo zračna, puna si osmeha i cveća,
Kalifornijo, nevesto proleća, lepote i sunca,
Po tvojim kupalištima igraju
Oggipljive, skupocene vile,
Na kadifenoj travi razigrava se
Njihova ljubav do vrhunca.
U Los-Anđelosu u muzeju
Čuva se jedne kinodive suza.
Po blatu se prosipa jadnica i očajnica ghlač.
Mačka Gospođe Lornjon dobila milionsko
nasleđe.
Nad milionima glava visi besposlice mač.
U brazilijanskom gradu Rio de Tara
Ispijeno je jedanaest čaša.
Jedanaest čaša rakije beše na stolu
Jedne stravične noći.
Jedanaest nezaposlenih radnika
Staviše na sto sav svoj imetak.
Sa njime od njih jedan će moći da živi
Mesec i po dana.
Otrovaše rakiju u deset čaša,
I dobro ih promešaše.
Jedanaestu ko popije zdravu
Živeće još mesec i po dana.
Jedanaest nezaposlenih radnika
Vodu svoje smrti popiše,
U brazilijanskom gradu Rio de Tara.
Jesi li još živa, Beatričo s mora?
Jedan ti drut pozdravi dojke i u zemlju ode,
A jedanaesti beži od sebe sama
Po paklu ovome ovde:
Jesi li još u životu,
Dante iz Rio de Tara?
Da li si čuo za stvari kakve iz Evrope?
Majka cvili tiho da je policija ne čuje:
Jedna je porodica krišom prodala svoje dete.
Žena pišti a muž grudi nadima
I čas rođenja psuje.
Sa praznim haljinicama razgovaraju ojađene
majke.
U bezdan beznadežja bacaju iverje srca svog,
Bez para,
Bacaju gladnu decu u jamu tuđine i nepovrata.
U Bijeljini prodata je devojka
Za dve hiljade dinara.
Arnautin je odveo u zavičaj, žena da mu bude.
O, mučiteljska svadbo! Kukajte, devojke!
Zatvorena, gladna, u memli podrumskoj
svaki dan.
Uveče komad hleba i mučitelja svoga zagrljaj.
U rasvit hodža s minareta na sav glas boga poziva.
Mladoženja se alahu klanja,
Moli se i o pod čelom bije.
I pre nego što sunce krvavom pesnicom grune
u prozor,
Mladu on szoju odvodi u podzemlje,
Crno kao heldovan kačamak.
S miševima i zmijama provodi ona svoj
mlađani brak.
Malo pomalo svet ona zaboravlja,
I reči za nju postaju prazne:
Kad su je pronašli nije umela da kaže čija je,
I nije znala šta je to otac,
Vera običaj, i kuća šta je.
U drugom selu neki bogat seljak vodi
ljubavni razgovor.
U grudima služavke paučina se razvija
A u trbuhu ljubavni plod.
Nagovara je da mu ne oduzima gazdinskog
imena ugled:
Neka se otruje, raspori,
Ili u šljiviku da bude drveta mrtav plod.
A kada snegovi padnu
Hajka se na ljude pooštrava.
I mnogi jadnik ne može da odoli
Toj svestranoj hajci.
Beži u očajanje,
Krije se od svetlosti i od mraka.
Evo jedno siromahovo pismo
Mrtvoj, nepismenoj majci:
Nebo hladno kao led i san hladan kao led.
Svuda okolo sneg i svuda zavejan sneg.
Majko, što me ne povede sobom,
Da nam zajednički trunu ruke…
U Nađ-Kereku poludeo prosjak od ciče zime,
Go trči ulicama i viče da ga gase,
Zapaljen od uobraženja.
U nastupu ludila iskasapio se nožem
Nezaposleni u Belovaru.
U Poljskoj drugi očajnik poklao svoju decu
Sa nečuvenim urlanjem.
Ljudi se otimaju o život kao psi o mrtvu kost.
Strah od oesposlice bode pod nokte i živce
razara.
Služavka iz Beograda kuhinjskim nožem
grlo prerezala.
Druga se od samih misli da će ostati bez
posla otrovala.
Dok je u Berlinu visoka gospoda skupljala
zimsku pomoć,
Velikodušno delila masama darove i
milostinju,
Jedna se majka sa svojim detetom rastajala
celu noć,
Da ga u prljavu i hladnu zoru ostavi na
nečiji prag.
U zoru mutnu ode jedan mladić na groblje
samoubica,
Pun tame.
Po raskaljanoj zemlji šapuće mrtvačko ćutanje.
Mehurići od kiše po lokvama kao pokojne oči:
Gleda ga mrtav narod:
Hoće li mu u tihi zagrljaj poći.
Buntovnik među junacima smrti,
U znoju prepliva kolovrat misli i priviđenja.
U svet on odluta među ljude, pun krvavog
razgovora,
Za sobom da ostavlja tragove snoviđenja.
Hladna izmaglica sipi, polako niče dan
iz blata.
Kuće zevaju i otvaraju svoje krmeljive oči.
Vuku se mutni koraci, neispavano telo
groznica hvata.
Grad se proteže da svojim nepreglednim
ulicama kroči.
Okolo grada bauljaju sela po zemlji kaljavoj
do kolena.
Menjaju se usput varoši i sela, niču visoki
zvonici.
Čistači dugim metlama metu ostatke izmeta
i noći,
Na obližnjim poljanama sa oružjem vežbaju
vojnici.
Kasarne, kafane, banke,
Crkve, niže i više,
Tvornice, muzeji, radnje,
Mostovi i ljubavne kuće,
Parkovi, hapsane, groblja,
Vozovi, stanice i kola.
Sa Ajfelove kule skače od besposlice duge
Ernest Miše
Vitak i u luk sveden.
Pada mlaz njegovog tela.
Pločnik leti k njemu,
On se još nečega seti, i zemlji hrli.
Lete jedno drugom u susret beton i čovek.
Sudar: gomila kosti i dze tri kašike krvi.
Pokušavala je u Pešti krojačica Marija
Svoj život da zaustavi.
Pod auto se trgovca baci u ulici Nador.
Sprečena i tada, ona sa sebe haljine do kože
svlači,
I gola igra,
A poludela njena igra nekim stravičnim
oslobođenjem zrači.
Nasilje i profit, neznanje i strah od gladi
Duvaju po svetu kao truo vetar od sela do grada.
I u smrt idu ljudi kao bezglavi leptiri.
I srce čovečanstva raste, prepuno jada.
Igraju gole Marije i vrište sve luđe.
Zaborav pokrije jednu ali se uvek pojavi druga,
I ona zaigra bešnje i zavrišti još luđe.
Ljudstvo pokriva noć i patnja duta.
O, rasti srce, srce čovečanstva, puno jada!
Veliko kao gladan hleb, rumeno kao vino.
Da zaigra okolo tebe slobodno ljudsko telo,
Pomamno od očajanja,
Koje ne može i neće ziše da strada.
(1957)

SVOJA ZEMLJA

ZEMLjO MOJA!

Nisam znao koliko te volim,
Zemljo moja, koliko sam vezan
Za te krvlju, osećajem golim.
Žig tvoj dubok u me je urezan.
Braća moja što tamo ostaše,
Pričuju se nekad uhu ludom,
Sanjam trave i proplanke naše
I vidim te obasjanu čudom.
Zemljo moja, teška mučenice,
Rano živa, ucveljeni rode,
Miso na te: skameni se lice,
Setim te se: i sva radost ode.
(Kairo, 1941)

POD ISTIM ZVEZDAMA

Nadvilo se nebo zvezdano iznad peska,
Iznad sumorne pustinje i poludelog mora,
Šumi pustoš i val o val u ušima treska.
Trepere, blistaju zvezde i iznad naših gora.
To isto nebo i nad mojim zavičajem visi,
To isto nebo gledaju bezbrojna moja braća.
Zar zaista večernjača ova i nad mojom
domovinom visi?
I pogled se mog brata sa nje meni vraća?
Kroz rešetke gledaju studenih tamnica,
Drugi kroz snežno granje slobodnih šuma.
Snovi putuju zvezdanim kolima, putuju bez
granica,
Srca trepere od tajnih talasa, zavičaj mi ne
silazi s uma.
Miči se, zvezdo, sa moga malog prozora,
Siđi u moje snove, osvetli provalije mraka,
Gde kolo se krvavo vije sve dok ne cikne zora,
I dok ne istrči sunce sa vetrom svežega zraka.
(Pustinja, 1941)

LIM

Gluho je doba noći, i mrtvih glasova puna je
pustinja nema,
Mećava od zvezda zeje, prostro se beskonačni pesak,
A meni se prikazuju vode, kladenci bistri, bez vena,
Potoci reke, i zaboravljam na svoj život težak.
Ređaju se vode u kojima sam prao umorno telo,
Ređaju obale, livade i zaigrani talasi,
Virovi strašni, nad kojima su senke čitale mi opelo,
Ređaju se vode u sećanju, žubor njihov i drugi
vodeni glasi.
Ovu jadnu kožu u koju je krv moja obučena
Kupao je Atlantski Okean, kupalo Sredozemno More,
Snežne švajcarske reke, Volga i Sava namučena
- Kao tvoji, rodni Lime, ničiji talasi milo mi ne žubore.
Tako prisno, svojski, o mog detinjetva reko,
Nijedna voda nije me kao ti milovala ;
Tepajući ti, znaš li, plivao te uzduž i popreko,
I mahnit bio, a ti si me rodbinski žalovala.
O, brzaci tvoji, tavnici i kolovrati,
Plićaci gde sam se isceljujuće izležavo.
Reko detinjstva, oar jedan takav dan mi povrati,
Kad sam kroz šapat tvoj muziku prirode doznavo.
Hoću li te zagrliti još jedanput barem,
Gledati sa trave senki okolo tebe harem,
Hoću li čuti sa tvojih obala klik druta i brata,
Hoće li išta moje okolo tebe ostati posle ovoga rata
(Pustinja, 1941)

IZLET

Drvorodi progledaše
Kud ja prođoh,
Sve do gpume do zelene.
A šuma me priupita:
Gde si, brate, šta je s tobom,
Gde si, bolni i prebolni,
Glasom da mi pogled kažeš…
A ja tužno odgovaram:
Sestro, šumo!
Neko nas je grdno zavadio -
Proklet bio!
A iz šume odjekuje:
Proklet bio!
Šumo, šumo, mila šumo,
Sad se samo kroz dimnjak govori,
I kroz one ptice krilatice,
Smrtonosne ptice krilatice -
Ne bilo ih!

DEVOJKA BEZ MLADOSTI

Nerascvetano, neprobeharano devojče
arabljansko
Raslo od Sunca,
Od teške materine brige,
Od Ljutog jada sirotinjskog.
I zape za oko jednog dana Silnom begu.
I beg se dogovori s majkom
Da pozlati zeleno, malo devojče.
Uvredi je ceo svet,
I samo to Sunce i jarki cvet
Obliše se čemerom devojačkim
Strahom od sveta,
Strahom od svega
Zabole zauvek.
Ceo život joj po đavolu pođe.
Ali ni u igri plahovitoj,
Ali ni u ljubavi zverovitoj
Mladost joj nikad
Nikad ne dođe.
Strahom od sveta,
Strahom od svega
Bolovala je celoga veka,
Neprocvetana njena mladost
Uvređena doveka.

ZEMLJA TIHOG SVITANJA

Brčkalo se u potoku jasnom sunce kao dete,
Došaptavalo se na belom drumu drveće,
Ptičije senke po mekim travama letele,
Sa malih prozora izbe smejalo se cveće.
Noći su bile sanjive, duboke,
I bio lekovit mrak,
Spavale su umorne devojke blagooke,
U plavo bojio se mesečinom zrak.
Zora se budila sporo i meko,
I svitalo je duto, dugo i tiho.
Kao sa rane melem odvajalo se od zemlje nebo,
I sveti pokrov peo se uvis polako.
Bila je to Tihog Svitanja Zemlja
- Čio Sen -
Bila.
A sad je tamo požar svaka noć,
I dan i noć zemlju i nebo riju,
Deca, o deca, o izgubljenim- majkama sniju,
A dragi dragoj više nikada, neće doć.
Nije to više Čio Sen
(„Tihog Svitanja Zemlja"),
Nije to više ni njena bolna sen,
No prolomljena, ojađena zemlja
- Koreja -
Proključale okrvavljene vode,
I svaka ptica u letu zlokoban je znamen.
Nešto kao da beše i kao san ode.
Pod glavom kamen i pod srcem kamen.
Prestravilo se u prozorima cveće:
Ona što ga je pojila više doći neće.
I mnogu sestru jeza pri pomisli hvata:
Uzalud će ona, uzalud iščekivati brata.
Plamsaju razjarene šume, umuknule ptice.
Zvezde, nekada tako zrele, premazuju se čađu.
Ceo jedan narod muči se krvlju i glađu,
I stravično gleda njegovo oderano lice.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License