Dinastija Sung

Dinastija Sung
(960-1279. god.)
Vreme od polovine desetog veka do polovine trinaestog beše još jedno razdoblje veličine i sjaja. Pri njegovom kraju - nomadski sever i severozapad otpočinju svoje pljačkaške pohode.
Dinastiju Sung je smenila Mongolska ili Juan dinastija.

Čen Ju Ju
NOĆNA STRAŽA
Mi usidrismo brodove u Hua Jungu,
dok preko reke širi se sjaj
mesečne noći.
A sada u trećoj smeni
posmatram svice iznad grobova,
gledam u nebo na Kumovu slamu
koja iza sebe nepoznato krije.
I prisećam se: ovde to beše,
gde je Cao Cao, car minulog Veja,
uklešten bio.
Sada je tu veličanstvo brda
i reka kao spomen jedan.
I mislim tako o usponu, o padu,
i na kraju vidim da je uzaludno
da i ja bednik brinem se o tome,
da svet bolji bude.
Al' ipak šta da radim
sa svim tim ratovima?
Do jasnog odgovora ne mogu doći
iako mi je kosa već odavno seda.

Oujang Sju 1007 1072
PEVAM O LEPOTICI MING FEJ
Ne živi tućinac u udobnoj kući,
Na konju mu proće život ceo,
O zverinju samo razmišlja lakomo,
Sve druge poslove on je prezreo.
Slatki izvori, miomirisne trave!
Celog života po svetu se skita:
Čas ptica prhne, čas zver jurne,
I uvek ih stigne strela ubojita.
Njemu, osvajaču, dali su za ženu
Lepu Ming, hansku naložnicu.
U njeno nefritsko lice vetar silni
Baca hladan pesak kao vejavicu.
I nigde lepotica da sretne
Pod nomadskim čadorom Kineza brata.
Sedi na konju i peva o prošlosti
I smisao te pesme žica je od zlata.
Peva o prošlosti …
Dotakne strune
I klizi po harfi malom rukom.
I surovi nomad, čuvši tužnu pesmu,
Uzdahne i zamisli se, ma i s mukom.
Na kraju sveta, ureknut sudbom,
Istopi se prekrasni nefrit,
Ali harfu, njenu usamljenu harfu,
Vratiše u zavičaj kao štit.
U rukama drugarica ona sada
Isto kao nekad glasno snuje,
Ali tužne strune u rukama tuđim
Još tužnije nego nekad bruje.
Zgodne igračice u odaju pohrliše,
Ustitra po zidovima čudna sen,
Plešu one, plešu zaneto
I telo im neće spokoja ni tren.
One ne znaju za put u tućinu
I za peska oblake žute.
Otkud im u glasu nemir i zebnja?
Otkud tuga i oči zabriiute?

PONOVO PEVAM O LEPOTICI MING FEJ
Živela je ona u dvoru
Poput zatvorenice,
Sin neba
Nije upoznao njeno lice,
Činovnički poslata je
Njegova žena
U daleki kraj –
Voći Sunu plemena.
Nema u Podnebesniku
Lepote više. O, gospodaru,
Usamljen si i potišten!
Umetnika si kaznio,
Ali vajda kakva
Kad retko se nađe
Lepotica takva?
A uši čuju njen glas,
I oči vide njen stas.
Na hiljadu lija ne sustiže je,
Nit' patnja ozeblo srce greje …
„Predati je!" - glasila je
Tvoja naredba čudna,
Pa čemu sada
Ta vajkanja uzaludna?
Ide Ming Fej
Uplakana i bosa
I padaju po cveću
Njene suze kao rosa.
Tamo je vetar zao
Od svanuća pa do mraka.
U čiji je dom odneo
Predvodnik divljaka?
Kakva nesreća, kakva nesreća!
Zar da najlepšu naložnicu
Ljube nomadi bludni?
Nije vetar ovog proleća
Zbog rastanka kriv.
Čemu sad uzdasi uzaludni?

Čang Juj oko 1010
ŽENAMA KOJE TKAJU SVILU
Poćoh juče u grad Da gledam narod
I vratih se kući Beskrajno uzbuđen i zao
Zato što se svilom Ne kiti onaj
Ko je svilene bube S mukom uzgajao.

Vang An Ši 1021 1086
NAUČNIKU CEJU
U Kini življaše veliki mudrac,
Lojang ga je domovini poklonio.
Gde se pravda kroji i gde je laž,
Znao je još dečačić dok je bio.
Ma o čemu se povela reč,
Bio je retko pošten u sućenju,
A kad je verovao - tada zauvek
Veru nije gubio u svom stremljenju.
On je umro. Ali kad bi nešto
Uskrsnuo i opet oči otvorio,
Ko bi ga od živih u zemlji
Svojim učiteljem oslovio?
Da, danas u Istočnom moru
Pre bi da ga progutaju talasi,
Nego da suze nad sudbinom lije
I uzalud svoj ogrtač kvasi.

PROHUJAŠE DANI ŠEST DINASTIJA
Penjem se na visoku obalu, stojim
I gledam u dalj lica nevesela . ..
Osetih studen i lako protrnuh:
Jesen je, izgleda, već počela.
Kao pojas od svile beli se reka
Prozračna i široka.
Skoro će i zima.
Vrhovi planina presvučeni su tirkizom
I crvenim sunčevim zracima.
Sunce već zalazi. Bacivši vesla,
Idem kući brzim koracima.
A zapadni vetar duva mi u leća,
On je skinuo natnis sa mehane.
Ovde - šareni čun pored obale,
Tamo - oblak zaseo meć' grane.
Čaplje su se već digle iz ševara
I zvezde se u vodi već ljeskaju po malo.
Preneti sve to na platno?
Teško da bi toliko lepote stalo.
I evo, sedim u besedki u vrtu
I sećam se prohujale sujete,
Uzdišem tiho o minuloj sramoti,
Srca gnevna i željna osvete.
Favoriti domovini odvajkada
Donose samo nemaštinu i izdaju,
Svetinje tgrošlosti skrnave,
A njena stidna dela veličaju.
Davno prohujaše dani šest dinastija,
Odoše rečnom maticom kao sene,
Ali mirisna trava još uvek stoji
Svetlucajući iz magle ledene,
Još se čuje škripa dvokolice
I pesma koju pevaju mlade pevačice.

Vang Ling 1032 1059
SUŠA
Vetar dahnu i namah umuče,
Istopi se u suvom, vrelom hodu.
Sunce još više raširi krila
Na užarenom nebosvodu.
Čini se: presušiće reke i mora,
Sve će planuti, nestati u tmuši.
Da li će nebo dozvoliti žezi
Da i Mlečni put osuši?
Mnogosnežni visoki Kunlung,
Rashladi naš usplamteli kraj!
Baci svoj hlad na omorinu,
Večno zamrznuti Finglaj!
Ako svevišnji ne pošalje
Kišu ili bar oluju kletu,
Kako će ljudi, dobri ljudi,
Živeti na ovome svetu?

RAZGOVOR SA SKAKAVCIMA U SNU
Ova priča odnosi se
Na sam početak Či Heove vladavine.
Nije mi poznato odakle su
Skakavci doleteli te godine,
Ali pamtim kako jednog jutra potamni
Horizont i sunce se sakri od očiju
Kao iza tamnog lanenog platna.
Prašina pocepa nebo i dan plamni
Istogš se, sa neba nesta kugla zlatna …
Do večeri hiljade cina zemlje
Pojede gladna horda krvogšja,
Plast za plastom je zaposedala
Kao oblak od hiljadu čija,
Halapljivo gutaše koru s drveća,
Mlade trske bambusa, hmelja cvetove plave,
Nestajahu u ustima skakavaca
I koreni nežni žitarica i trave.
Za mesec dana izleže stotine dece
Svaka ženka sorte ove
I ljudi se bojaše
Da će ta telašca kao pljusak
Zasuti sve pokrajine naše.
Ali strah nije bio zbog trave
I zbog žitarica gustih i žutih, -
Činilo se da će u more,
U besne talase zemlja potonuti.
Oni što ne umreše, što gladovahu,
Bojali su se smrti sred pene,
Jer tamo su svemoćnog drakona
Oštre čeljusti razjapljene . ..
Plaču seljaci
Nutljivo nebo proklinjući,
Krvlju i suzama
Zemljinu koru umivajući …
Nije mi poznato da li je nebo
U sjajnoj presjajnoj svojoj plaveti,
Tamo daleko, u visini,
Čulo naroda molbe i zov sveti.
Tugom velikom i ja
Bejah ispunjei tada
I kroz jecaje i suze dadoh reč
Da ću takve stihove da napišem
U kojima ću tu. napast razobličiti,
Reših stotinama metli
Skakavce da zbrišem!
I tek što kletvu izustih,
Horizont potamni, sunce zađe,
Deset hiljada ćavola natkrili
Predeo pust i ojaćen,
I srce uputih k vladaru neba
I ono nestade u nebesima kao pluta,
A iste noći pročitah pesmu
O zemaljskom zlu tri hiljade puta.
Dozivao sam ga, dozivao,
A vladar je ćutao, ćutao.
Nisam mogao više.
Tad usnih snom dubokim
I u snu mi se skakavci javiše …
Pojaviše se hiljadama hiljada
I gledasmo se oči u oči, ja protiv svih:
Behu jadnog izgleda, stegnutih ustašca,
Njuškica ružnih, nikakvih.
Čujem: ljutito cvrče i pište
Prilazeći mi sve bliže s desna i s leva
I ljudskim glasom odjednom
Taj odvratni hor gromko zapeva.
I ovako me pitaše:
„Ti li si taj pesnik nerazuman i brzopleg
Koji o skakavcima sačini
Uvredljiv i nepristojan kuplet?
Zašto nas opanjka i osramoti tako,
Ti jedan - nas sve?
Ljudi imaju svoj ljudski svet,
Imamo ga i mi, skakavci, zar ne?"
U srcu osećah gnev,
Ali i veliki strah i zor,
Kao da mi se jezik zaglavio
U izbijen čvor.
Kako su se skakavci samo usudili
Protiv čoveka da zbore?
Svet ljudski zar da oni
Razobličavaju i kore?
„Znam da imate mnogo
I rodova i plemena,
Samo moja zamisao beše
Već odavno odrećena.
Ja sam samo molio
Da mi gospodar visšta
Podari ruke koje šmaju moć
Da sve menjaju kao ruke Cuj Lina.
Na istoku i na jugu
Nakidaću bambus i bor,
Grane u tvrdi bokor sakupiću,
S groznom metlom sateraću vaš zbor
Meću stene morske i tamo izgaziti
I na tamno dno otpraviti u isti mah,
Da od svih skakavaca ostane
Samo trulež i prah!
Čujem: mome ljudskom
Sličan je jezik vaš.
Zato odgovorite:
Pesma moja govori li istinu ili laž
Složno i gorko uzdahnuvši,
Odgovoriše skakavci kao jedan:
„Izrekao si s ogorčenjem
0 nama mnogo uvreda.
Ali sada ti čuj
Odgovor skakavaca,
Samo se ne razgnevljuj
I ne viči neumesno …
Iako smo ovako mali,
Iako ste nam ime
Vi nelepo dali,
Naša srca, kao i vaša, biju.
Znamo za običaj drevni, oprobani:
Dokle god se gosti pod krovom viju
Domaćin je dužan
Da ih napoji i nahrani.
Čaše donosi za goste sluga,
Donosi vino i čaj,
Domaćin mora goste razgaliti
I ne dopustiti da se dosaćuju siti
- Takav je običaj
Ili, možda, nije? -
Ti nam, deder, objasni,
Tačan odgovor nam daj!"
Odgovorih:
„Pa šta, to je tako, skakavče!
Taj običaj, istina, postoji u narodu.
Sluga gosta ljubazno u kuću poziva
I jede gost i dugo preživa,
Veseli se uz dobro vino
Sve dok ne zaboravi hleb i vodu …"
„E, ako je tako, -
Skakavci će opet, -
Zar da se stidimo što i mi
Moramo jesti kao i ostali svet?
Ako nas ukoriš da proždrljivi smo
(Što je tačno - priznajemo pošteno),
To po vašim ljudskim zakonima,
Dozvolićeš, nije pravedno, već besmisleno
U vašem svetu ljudi se dele
(Kako je poznato čak i nama),
Na preuzvišene i proste,
A od toga gde ćeš većeg srama!
Svemoćni činovnik-prevarant
Na oko je dobar i u pravdi tačan,
A dobri filosof-mudrac,
Reklo bi se, strog i nepristupačan.
Šila i igala
Puna su usta onih koji globe,
Svim i svačim
Ispunjene su njihove utrobe.
Izgovore reč -
Odjednom bogat si ili ojaćen,
Osmehnu se -
Kažnjen si ili nagraćen!
U stanju su da popiju
Sva mora na svetu,
Šakom da pokriju
Rastojanje od hiljadu lija,
Kožu da ti oderu kao psetu
Ako nisi u dosluhu s vlašću.
Moćnik ti krv naiskap ispija
Zalivajući je mesom i mašću!
U spavaonici okružen si
Flautistima, gospodine,
U haremu miluju te i maze
Prekrasne konkubine,
Jedno telo živi na piću i jelu
Dovoljnom za hiljadu porodica,
U jednom jedinom ždrelu
Nestaju ostave s brdima namirnica,
Sin ti velmoža postaje
Bez truda i zasluge,
U blještavu odeću odevene su
Čak i tvoje ponizne sluge,
Mnogo je pasa u tvom dvoršntu,
I razne živine, i ptica,
I trkačkih konja,
I šareiih dvokolica …
Mnogo je u vašem svetu
Neradnika, gospodine.
Na tućoj žive grbači
Monasi, vevačice i konkubine,
Velmože i vojnici,
Dvorske budale i zabavljači.
Njima su nepoznati i bik i dudov list,
Ne znaju šta je to kuli*,
Plug nikad držali nisu
Niti su motiku gšpnuli.
Savest ih u ratničke pohode ne zove
Da svoje reči pokažu na delu,
A u kannji i tobolcu
Svejedno drže i koplje i strelu.
Čim otvore usta - već su puna,
Žderu i kad su siti,
Tušta i tma ambara ne može
Njihovu glad utoliti.
Odevaju se samo u brokat i svilu,
Iako u kući ne drže vretena! …
U visokom hramu - raskalašan pir:
Piće, bela riba i mnogo belih žena,
Zidovi od sjajne jašme
Zaslepljuju oči kao tela metresa,
Mnogo raskošnih dvorana
I tavanica sa izlazom u nebesa!
A dom siromaha ne deli se na sobe,
Siromah ima jednu odaju
U kojoj otac i sin spavaju nauznak
Na jednom tvrdom ležaju.
Glad i zima - to je njihov svet,
A od uzdaha teških i briga bremena
Na milovanje retko pomišljaju
Nesrećni muž i žena …
Za prezrene, kao i za gospodu,
Jedan isti je predak,
A koliko vekova već ljudi proždiru ljude?
Eto kakav je vaš poredak!
Što pirinač ne jede onaj ko ga seje
I što hleb svoj za druge peče,
Nisu krivi skakavci, Već ti, čoveče!
Rod naš, iako voli da pojede,
Jede samo onde gde hrane je na pretek
I gde ima ponajmanje bede.
Ako je glad u Ciju -
Potražiće hleb u Jueu,
Ako je glad u Uu -
Otpraviću se u knjaževstvo Ču.
Nanevši štetu, spasavam se bekstvom
Po beskrajnoj plaveti,
Ali teško je spasti se onom
Kome čovek smrću preti!
Uzalud si me stihom razobličavao,
Podvrgao kletvi i zloj volji,
Jer po čemu si ti, čoveče,
Od mene, skakavca, bolji?"

Su Ši 1036 1101
PLIVAM PO MORU DVADESETOG DANA, ŠESTOG MESECA
Pomakao se na nebu Mlečni put,
Bliži se već peta straža ove noći,
Silna provala oblaka i besni vetar
Takoće su na izmaku svojih moći.
Sija mesec, razbežali se oblaci …
Čime su se okitile zemlje naše?
To nebesko prostranstvo svetli
I talasi morski zasijaše …
I učini mi se: tu odmah, Konfučije
U bambusovom čamcu ljuljaška se.
Melodiju San Juanga slušam
Dok u peni brčka se morsko prase.
Spreman sam da umrem devet puta
Na pustom jugu, u dan siv,
Ali u ovom očaravajućem kraju
Mnogo je lepše skitati se živ.

PROLEĆNO VEČE
Za trenutak prolećne večeri
Dao bih zlatne planine:
Mesec svojom senkom crta šare,
Trava i cveće još veća čuda čine.
Tu flautu, taj nežni glas,
Zveket reza neće ugušiti,
Samo dosadno je noću u ljuljašci
Za prolećne večeri sam biti.
BEGONIJE
Nad krovom dvorca Čunhuang
Istočni vetar mami zoru,
Čistog mirisa pun je vazduh,
Praćaka se mesec u prozoru.
Bojim se da su moje begonije
Duboko zaspale noći ove,
Pa crveni fenjer palim,
Iz najslaćeg sna ih zovem.

JADIKOVANjE SELjANKE IZ UČŽUNGA
Kad bi što pre jesen stigla,
Hladnim vetrom duvajući!
Kad bi što pre pirinač sazreo,
Jer skapaću gladujući.
A kad jesen najzad stiže
I vreme žetve s njom,
Potoci hladne kiše sa nebesa
Sručiše se na moj dom.
Srpove je pokrila rća,
A grabulje plesan.
Ni suza nemam više,
Oči su mi - suša i nesan.
Zar mogu gledati mirno
Na polje crno, poplavljeno?
Klasje prispelo leži,
Blatom ojaćeno.
A kiša lije, a kiša lije
K'o crne misli iz moje glave.
Ceo mesec spavala sam u leji,
Pod krovom od trave.
Pirinač sam obrala, povezala,
Ali šta od toga imam:
Groševe u rukama, samo groševe
Od svega što prodah trgovcima.
Cena tgrinča kao za ljuske,
A porezi pritisli nas.
Bika prodaš, porez platiš,
A onda crkneš kao pas.
Ne uzimaju porez u zrnu,
Već u novcu, bez trunke srama.
Pa evo, bika sam prodala,
A šta će sada biti s nama?
Huana i Guna pun je dvor*,
Ali za jecaj moj nemaju sluha.
Nije li zato bolje da postanem
Nevesta rečnoga duha?*

SENAM SE MELODIJE ŠAO
Sa sedam desetleća na grbači,
Sa srpom za pojasom i sedom glavom,
Sramota je, ali ja u goru idem
Da glad utolim travom.
Kad čujem melodiju šao* ja bih
I slano meso zaboravio u supi,
Samo u trećem mesecu, avaj,
Čak ni so ne može da se kupi.

Lu Ju 1125 1210
HOĆU ČITAM KNjIGU O VOJNIM POHODIMA
Izvečeri, pesnikova je uteha
Usamljenog fenjera plamen žut.
O ratnim pohodima čitam knjigu,
Crnom planinom ogrnut,
A mašta moja poput ptice
Leti po belome svetu.
Nije li bolje da kosti svoje
U boju domovini dadem,
Nego da u porodičnom miru
Bogu puste dane kradem?
Usamljen, mogu li pokazati
Žar i odvažnost ratnu?
Da li da u život pretvorim
Svoju nameru blagodatnu?
A gladne guske gaču nam
S jezera porobljenih već odavno,
I tužno, tužno je u srcu,
I vreme prolazi neslavno.
Uzimam ogledalo u ruke
I misao bolna me ošinu -
Zar će zauvek moje lice
Da sačuva mladost i svežinu?

NA PRAZNIK ČUNJANG*
Belim injem okovana šuma
Obasjana je zracima kosim,
Njihanje ovih žutih cvetova
Neće odneti moju tugu, osim
Ako čašu žuči iskapim do dna
Kraj visoke kule Sijao,
Jer sam danas divni Čunjang
Na obali usamljen dočekao.

PIŠEM UZ VINO OSAMNAESTE NONI, TRENEG MESECA
Još pretprošle godine kraj
Istočnog mora Belu ribu sam kušao,
I sedi talas dizao se kao planina,
Moćan i zapenušao.
A ujesen prošle godine u Južnim brdima
Lovio sam tigrove, ne hajući,
I u kožuhu belom od mekog snega
Bez žurbe vraćao se kući …
A ove godine već svi mi se smeju –
Ostareh i telo mi posustalo,
Brada mi je bela, a koža crna,
I stid me da uzmem ogledalo,
I samo napivši se vina od hmelja
Raniju bodrost ću steći,
Skinuću šešir i dobrim ljudima
Ovako ću reći:
Pošao bih protiv Čurčena,
Jer prepuknuće mi srce i damari,
U polju, u vihoru ratnom, opet
Zavitlao bih svoj mač stari!
Ali nikog nema, krčma se ispraznila
I sveća dogoreva na prozoru,
Gledam napolje: samo kišica i vetar
Sa mnom dočekuju zoru …

ČITAM STIHOVE TAO JUANG MINA
Sačinjavajući svoje stihove,
Tebe proslavljam, Juang Mine!
Šteta, meni nije sućeno da dosegnem
Tvog pevanja lepote i dubine!
U selo svoje ja sam se sam
Kasno noću vraćao prtinom
I kao što si i ti činio,
I ja sam u samoći pio vino,
Posle kiše u polje sam izlazio,
Tebe, pesniče, podražavajući,
I noću ribu sam lovio,
Samo o jednom tajno tugujući:
Što drugi Tao Juang Min
Već hiljadu godina se ne rodi, -
I tako, kad tebe još nema pa nema,
Ovaj put kuda mene vodi?

AMANET SINOVIMA
Umirući, ja ne zažalio bih
Za čarima života i taštine,
Već za tim što razjedinjeno je
Devet okruga* moje domovine.
Al' verujem: vojska će se dići na sever,
Zemlje Čunjuanga obasjaće sloboda.
Ne zaborazite da mi to kažete
Kraj groba, posle pobedonosnog pohoda.

Sing Ci Ci 1140 1207
POSVEBENO DEVOJCI KOJA JE SLUŽILA GOSTE NA BANKETU KOD JANG CI VENA

Sasvim, sasvim još devojčica –
Petnaest joj je godina od roćenja,
I s njom nežan je samo vetar
Iza svilene zavese obešene o venjak.
Sasvim, sasvim još devojčica –
Petnaest joj je godina od roćenja.
Kako se radujem: nije je primetio
Niko u kom još plamte htenja.
Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brzo
Svlada je zbunjenost, pa je tek mila.
Jedva vas primećuje, a i kad prnjmeti
Lišce joj oblije sen rumenila.
Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brzo
Svlada je zbunjenost, pa je tek mila.
Na vama samo u magnovenju
Sklopi pogleda svog vrela krila.
Sinoć rano, kad se nad prudom
Zgusnuše senke umiruće,
Ona je u pratnji drugarica
Odšetala podalje od kuće.
Sinoć rano, kad se nad prudom
Zgusnuše senke umiruće,
Ona je ličila na slab cvetić,
Na tužnu vrbu meću prućem.
Ona još tako nevešto
Gostima ugošćenje podaje,
Kad vino naliva čini se
Sad proliće ga, al' - nalila je!
Ona još tako nevešto
Gostima ugošćenje podaje.
Cvet što joj treperi u kosi
Uznemirenost njenu odaje.

NA JEZERU DAJHU GRADIM SEBI NOVI DOM
Naljutio sam ždralove i majmune poplašio,
Pojavivši se u ovim šumama punim divljači.
Već sam i nekoliko stazica utabao,
Ali sa selidbom još odugovlačim.
Zašto bežim u visinu, za oblake?
Šta u planinskoj tražim gzabiti?
Neposrnuli duh vodio me celoga života
I za mene nije nesreća nepoznat biti.
A činovnici što mi se smeju - neka!
Vreme mi je za odmor. Nemam drugih želja.
Slobodan život pretpostavljam slavi.
Ali zašto ja o miru sred trave i hmelja
U duši gajim dragu i svetu maštu?
Hoću u vodi da gledam sjajnu igru zraka
I čun što se svađa s vihorom olujnim,
Hoću da čujem nad glavom lepet gusaka
Preplašenih korakom il' zvonkom tetivom.
Na istočnom brežuljku sagradiću skoro
Svojom rukom lepu kolibicu:
Da rečica bude pod samim prozorom,
Da s praga mogu udicu da bacim …
Ali najpre treba vrbe zasaditi,
Ogradu podići od bambusovog pruća,
Ali ne visoku da mogao bih osmotriti
I šljive zapaljene ružičastim plamom.
Nema ništa lepše od jesenjih hrizantema,
A s proleća isplešću venac od orhideja…
Ali to kasnije! Šta ako se zalud epremam?
Šta ako mi imperator plan zabrani?
I tako, u nedoumici, prolaze mi dani.

POSVEĆENO ČAPLjAMA*
Ja i čaplja sami u šikari,
Nad plavim potokom.
Dođi k meni - zovem je -
Da pretresemo neke stvari!
Znam: tebe k potoku ne vuče
Samo umilni vode poj,
Već - zašto kriti? -
I živahni riba roj.
Ja ti želim dobro.
Neka i tvoj
K njima bude isti dug,
Neka s nama u radosti živi
Sve što postoji uokrug.
Vidiš, tamo u daljini,
Za četvrti deo od sata,
Na pustom ostrvcetu
Ugledaćeš prostranstvo blata.
Leti tamo gde posvuda
Debeli brčkaju se crvi,
Gde mnogo i druge gamadi
Na sve strane vrvi.
Leti, utoli svoju glad,
Ali mi se iz vida ne gubi.
Kad se vratiš poznaću te
Po tvojoj lepoj ćubi.

SEĆAM SE VREMENA ŠTO DAVNO MINU
(Imao sam gosta koji je vatreno govorio o hrabrosti i slavi.
Setio sam se dogaćaja iz svoje mladosti i napisao sam ove stihove)
Nekada sam pod zastavom u boj hodio
I za sobom bez straha pukove vodio…
Uznemirivši starosti tužne spokoj,
Setih se jednog dana prošlosti daleke*:
Bljeska pancira i hatova u oklopu,
I noćnog juriša s četom preko reke.
Evo, probismo se u jazbinu vražju
I njihov srebrni tobolac* zarobismo,
A ujutro na severnjake poput grada
Ljute cinpugu* strele obrušismo .. .
I setiv se tog što davno minu,
Uzdišem: zalud sam se na sve to osvrn'o,
Prolećni vetar svejedno neće moći
Moje sede vlasi da prefarba u crno.
Delo sam napisao u deset hiljada reči
O tome kako hunskom doskočiti carstvu.
Ali kakva vajda! Sad bih ga trampio
Za dobru knjigu o povrtarstvu.

HETERA
Njoj nije mesto ovde,
U gomili pevačica,
Ona se može uporediti samo
Sa ženom čestita lica.
Njene haljine su skromne,
Izgled krotak i u zagrljaju,
Usne jedva obojene -
Porok ne odaju, -
Na mejhua* u cvatu
Neodoljivo liči.
Od lani ona se
Mnogo izmenila
U ćutanju i u priči,
Kao da nije ona ista,
Kao da ista (nije
Ni pažnja njena prema meni!
Ja ću skoro k'o i prije
Zorom krenuti na put…
Zabavljajući se s drugim,
Mene neka se seća
Bar u noćima dugim!
NAPOMENE

Cuj Aing - volšebni vitez moćnih ruku, zapovelnik reka.
Kuli - nadničari, nosači, amali, pripadnici jedne od najnižih i najsiromašnijih kasta, veoma žilavi i izdržljivi.
Huana i Guna pun je dvor - Pesnik ima u vidu mudre velikodostojnike Huana Baa i Gun Suja koji su živeli za vreme dinastije Hang. Ustima seljanke on hoće da kaže da je na dvoru bilo mnogo sposobnih upravljača, ali da narod od toga nije imao mnogo vajde.
… da postanem /Nevesta rečnoga duha - Da se bacim u reku, da se utogpš.
Kad čujem melodiju Šao - Šao je naziv drevne melodije stvorene, po predanju, za vreme vladaviie legendarnog imperatora Šunga. Konfučije je toliko bio očaran njenom lepotom da je na duže vreme zaboravio ukus mesa. Pesnik koristi ovu legendu da bi ismejao činovnike koji su odredili visoku cenu soli.
Čunjang - praznik koji se praznovao devetog dana devetog meseca po Mesečevom kalendaru.
Devet okruga - po predanju, legendarni imperator Juj, osnivač dinastije Sja, osušio je teritoriju Kine posle velike poplave i podelio je na devet okruga. Zato se Kina ponekad, u prošlosti, nazivala i Zemljom devet okruta.
„Posvećeno čapljama" - Pesma ima alegoričan smisao. Razgovarajući sa čapljom, pesnik poziva na prekraći-vanje razdora, na borbu sa zavojevačima koje u pesmi predstavljaju „crvi i druga gamad". „Živahni riba roj" - to su pesnikovi zemljaci, narod.
Sećam se jednog dana prošlosti daleke - Vidi predgovor, deo o Sing Ci Ciju.
Srebrni tobolac - u prenesenom značenju: blago, dragocenost. Ovde se ima u vidu izdajnik Čang An Go koji je za Čurčene predstavljao veliku dragocenost, jer je bio odlično upućen u tajne narodne vojske.
Cinpugu - naziv strela koje su se odlikovale visokim kvalitetom.
Mejhua - zimska šljiva koja cveta u rano proleće pre svih drugih drveta; simbolizuje usamljenost, isposništvo, bekstvo iz društva u okrilje prirode.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License