Dinastija Han

DINASTIJA HAN

(260. pre n. e. - 220. n. e.)
Dinastija Han je nastavila veliko centralizovanje vlasti koje je otpočelo za vreme kratkotrajne vladavine dinastije Čin.

(Dinastija Čin je vladala u periodu izmeću dinastije Han i ranije Ču dinastije.)

Vreme dinastije Han značajno je po velikom ekonomskom i kulturnom napretku. Svila iz carevine pod ovom dinastijom izvožena je drumovi.ma centralne Azije čak do staroga Rima. Nomadski narodi duž ovog puta množili su se brzo i, predvođeni od svojih poglavica, pokušavahu da otimaju bogatstvo od trudoljubivih Ki-neza koji su se u to vreme isključivo bavili poljoprivredom i trgovinom. Ovo je bio povod da i kineski feudalni militaristi počnu da se upuštaju u ratne pohode. Dosledica je bila ta što je običan čovek, sa obe strane, plaćao svojom krvlju ove sukobe.

Mnogo je bilo ovakvih nomadskih plemena. JUI i ČI su najzad pošli na zapad, HSIUNG NUI su jednim svo-jim delom otišli u Evropu i postali poznati pod imenom HUNA, a ČANGI i JUNGI, pored nekih drugih, lerovatno su se asimilirali u Kini.

anonimus

NOĆ RASTANKA
Jer smo se uzeli u pravim godinama,
i ljubav naša nikad prestala nije.
U našoj punoj radosti te noći poslednje
doće i onaj vrhunac sreće,
za koji bi hteli da nam večno traje.
Ali kao vojnik ja moram misliti
na daleki put koji me čeka.
Zato ustadoh u noć i videh
da se jutarnja zvezda već gasi.
Ostavljam krevet ljubljene moje
da poćem u krvav rat,
da nikad ne znam kada će doći
željeni povratak. ..
Mi stežemo ruke. ..
Oh, taj poslednji dugački uzdah,
to poslednje zbogom,
i naši obrazi mokri od suza…
Drži se tvoje večne mladosti,
ženo moja,
i nikad ne zaboravi one divne
čase koje smo zajedno imali.
Ne pitaj, ako ostanem živ,
da l' ću se vratiti tebi, al' ako
umrem, daleko, tamo,
nek živim dugo u sećanju tvom!

anonimus

PORAZ
Južno od grada, pa sve ka severu,
mi se borismo i besmo ubijani.
Na mrtve drugove po pustom
bojištu sleteše crni gavrani.
Još uvek konjica suzbijaše horde,
štiteći nas hrabro dok smo uzmicali,
i samo se čuo njisak pustih konja
što se bez junaka po polju vijahu.
O, gospodaru naš,
ti koji misliš za sve nas!
Jutrom nas opet poslaše u borbu
i dođe veče…
i niko se ne vrati.

anonimus

MUŽ VOJNIK
Ja te vidim, maršuješ stalno,
maršuješ uporno;
izgleda razdvajaće nas hiljade lija,
nas dvoje, na dva kraja.
Na neznanom putu, razdaljini toj,
ne možemo znati kada ćemo biti
licem u lice opet zajedno.
Kao konj čoveka iz plemena divljeg,
ti si navikao na svoju granicu,
a ja kao ptica na drvetu nekom poznajem
samo svoju kućicu.
Oblak jedan plovi i sunce zastire,
od čežnje za tobom moja mladost svenu,
vojnik o povratku ni misliti ne sme,
već vidim sebe ostavljenu.
Al' ja ću reći da to ne mari, mučiću se sama
za svoj hleb hudi, život da očuvam
što mi se dosudi.

TSAI JUNG

NjEMU, KOJI SAD NAPAJA KONjA POD VELIKIM ZIDOM
Zelena, tako zelena je trava
duž obala rečnih.
Dalek, tako dalek je put
koji vijuga od mene k tebi.
Al' ipak takve misli odagnati moram
iako me progone i u snu,
da me sa istinom i s jutrom
ostave samu…
Jer ti si otišao nekuda daleko
i nemam nade da te opet vidim.
Sad su vetrovi hladni izgrizli dudova stabla
i ona strše gola,
a more isto tako svoju stud ne taji.
Svim drugim domovima ljudi dolaze, idu,
i jedan drugom imaju šta reći…
a ja sam usamljena, dok neko ne svrati
sa pismom od tebe.
I evo glasnika,
na svili pisane poruke,
i ja je klečeći primam
sa naše šarene prostirke.
Željna sam vesti i sebe pitam:
Oh, šta je u pismu tom?
Al' odgovor me srazi
i dođe kao grom.
Za sebe samu moraš se brinuti
a mene zaboraviti…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License