Dijalog Izmedu Torkvata Tasa I Njegovog Domaceg Duha

DIJALOG IZMEĐU TORKVATA TASA I NJEGOVOG DOMAĆEG DUHA
DUH: — Kako si, Torkvato?1)
TASO: — Ti znaš dobro kako može da se oseća u tamnici2) i u nevoljama do guše.
DUH: — Ostavi to, jer posle večere nije vreme da se čovek žali. Budi veseo i smejmo se zajedno.
TASO: — To nikako ne mogu. Tvoje prisustvo i tvoje reči ipak me uvek uteše. Sedni ovde do mene.
DUH: — Da sednem? To nije tako lako jednom duhu. Ali, eto, smatraj da sedim.
TASO: — O, kad bih mogao ponovo videti svoju Leonoru.3) Svaki put kad se nje setim, prolaze me žmarci radosti koji se krenu po meni od temena do vrha prstiju, tako da nema ni jednog nerva, ni jedne vene koja ne ustrepti. Poneki put, misleći na nju, ožive mi u duši neke slike i neka takva osećanja da mi se, za to malo vremena, čini da sam još uvek onaj isti Torkvato kakav sam bio pre nego sam iskusio nevolje i ljude, a kojega sada mnogo puta oplakujem kao mrtvog. Zaista, krećući se u svetu i doživljavajući trpljenja, rekao bih da u svakom od nas utone i zadrema onaj prvi čovek koji smo bili, a koji se budi za kratko vreme, od trenutka do trenutka. Samo utoliko rede ukoliko se dublje zalazi u godine. Zatim se sve više povlači u našu tajnost i zaspi dublje nego pre, dok u toku života, najposle, ne umre. Ja se, na kraju krajeva, čudim kako misao o jednoj ženi može imati takvu snagu da mi obnavlja dušu, da tako kažem, i čini da zaboravim tolike bede. A da nisam izgubio nadu da ću je ponovo videti, verovao bih da nisam još izgubio mogućnost da budem srećan.
DUH: — Koju stvar smatraš za slađu od ove dve: videti ljubljenu ženu ili misliti o njoj?
TASO: — Ne znam. Kad je bila preda mnom, činila . mi se žena; daleka, činila mi se i čini mi se kao boginja.
DUH: — Te su boginje tako milostive da, kad im se čovek približi, odmah sakriju svoje božanstvo, skinu svoju sjajnu aureolu i strpaju je u džep da ne bi zase-nile oči smrtniku koji im prilazi.
TASO: — Ti, na žalost, ne govoriš istinu. Ali, zar ti se ne čini da je veliki gr eh žena u tome što nam u stvarnosti postaju toliko različite od onih kakve smo ih zamišljali?
DUH: — Ja ne vidim kakva je njihova krivica u tome što su učinjene od mesa i krvi, a ne od ambrozije i nektara. Kakva stvar u svetu ima i najsitniji, ili tisućni deo savršenstva, kakvo vi zamišljate da postoji u ženama? I čudim se takođe što, iako se ne zaprepašćujete da su ljudi ljudi, to jest stvorenja vrlo malo dostojna hvale i ljubavi, ipak ne možete da shvatite da žene zaista nisu anđeli.
TASO: — I pored svega toga ja umirem od želje da je ponovo vidim i da ponovo s njom govorim.
DUH: — Dobro. Ja ću ti je dovesti noćas u snu, lepu kao mladost, a tako ljubaznu da ćeš se osmeliti da joj govoriš mnogo slobodnije nego što se to ikada pre desilo. Štaviše, stisnućeš joj najposle ruku, a ona će te gledati pravo u oči i u dušu će ti uliti takvu sladost da ćeš jedva moći izdržati. A celog sutrašnjeg dana, koliko god se puta budeš setio toga sna, osećaćeš kako ti srce živo bije od nežnosti.
TASO: — Lepa uteha. San u zamenu za istinu.
DUH: — A šta je to istina?
TASO: — Pilat nije to znao manje nego ja.4)
DUH: — Dobro. Ja ću odgovoriti za tebe. Znaj da od istinitog do sanjanog nema druge razlike osim da sanjano ponekad može biti mnogo lepše i slađe nego ikada ono drugo.
TASO: — Dakle, isto vredi sanjano uživanje koliko
i stvarno?
DUH: — Ja tako mislim. Cak znam jednog čoveka koji, kad mu se u nekom prijatnom snu prikaže žena koju voli, kloni se celog sledećeg dana da je sretne i vidi, znajući da ne bi mogla izdržati poređenje sa slikom koju je u njemu utisnutu ostavio san, i da bi ga java, izbrisavši mu laž iz duše, lišila neobičnog uživanja koje on'iz toga izvlači. Stoga ne treba osuđivati drevne narode koji su više tražili i, u pogledu svake vrste uživanja koje odgovara prirodi ljudskoj, više znali i bili veštiji od vas, što -su običavali da traže sladost i radost snova na različite načine. Ne' treba kriviti ni Pitagoru što je zabranio da se jede bob, pošto se smatralo da uznemiruje snove i da ih zamućuje". Treba opravdati i sujeverne ljude koji su običavali da pre spavanja mole i prinose žrtve levanice gospodaru snova, Merkuru, da bi im doneo radosne snove. U tu svrhu, imali su njegovu sliku urezanu na nogarima postelja. Tako, ne nalazeći sreće za vreme bdenja, nastojali su da budu srećni za vreme spavanja. I verujem da su delimično i nekako postizavali tu sreću, i da im je Merkur pre ispunjavao želje nego ostali bogovi.
TASO: — Pošto se ljudi rađaju i žive jedino za te-lesno ili duhovno uživanje, a, s druge strane, ako je jedino i najveće uživanje u snovima, onda, da bismo sanjali, trebalo bi da se odlučimo da živimo. A ja, zaista, na to ne mogu da pristanem.
DUH: — Već to činiš i pristao si na to, jer živiš i pristaješ da živiš. A šta je to uživanje?
TASO: — Nisam toliko uživao da bih mogao znati šta je.
DUH: — Niko ga u praksi ne poznaje, već jedino spekulativno, jer je uživanje misleni predmet, a ne stvarni; želja, a ne čin; osećanje koje čovek samo zamišlja a ne ostvaruje. Ili da kažem još bolje, uživanje je predstava a ne osećanje. Zar ne vidite da, u ma kojem svom uživanju koje još bezgranično želite i ostvarujete s trudom i s neizrecivim preprekama, a nesposobni ste da se zadovoljite tim istim uživanjem, u svakom od tih trenutaka, istovremeno iščekujete neko sve veće i stvarnije uživanje u kojemu bi se sadržavalo ono prvo, i neprekidno se okrećete prema budućim trenucima toga istog • uživanja? Ali to uživanje uvek prestaje pre nego što dođete do trenutka koji će vas zadovoljiti i drugog vam dobra ne ostavlja do slepe nade da ćete bolje i stvarnije uživati u drugoj prilici, kao i utehu da uobražavate i sami sebe uveravate da ste uživali, pričajući čak o tome i drugima. I to ne samo zbog hvalisanja već da pomognete sebi ubeđujući druge pošto želite da to isto učinite i sa samim sobom. Stoga, svak ko pristaje da živi, u suštini ne čini to ni zbog koje druge svrhe, ni zbog neke druge koristi osim da sanja. To jest da veruje da će uživati ili da je uživao. A te obe stvari lažne su i fantastične.
TASO: —Zar ljudi nikada ne mogu verovati da uživaju u sadašnjosti?
DUH: — Stvarno bi uživali uvek kad bi u to mogli verovati. Ali, kaži ti meni, sećaš li se da si s punom iskrenošću i sa ubeđenjem ikada rekao: ja uživam. A zaista si govorio i preko celog dana iskreno govoriš: uživaću, a nekoliko puta samo sa manje iskrenosti: uživao sam. Tako da je uživanje uvek ili u prošlosti ili u budućnosti, a nikada u sadašnjosti.
TASO: — A to je kao kad bih rekao da je uvek ništa.
DUH: — Tako se čini.
TASO: — Takođe i-u snu?
DUH: — Govoreći istinu, i u snu.
TASO: — Pa ipak je samo uživanje predmet i svrha našega života; i ne samo sušastvena već i jedinstvena, ako se uživanjem smatra sreća koja u stvarnosti mora biti uživanje, ma iz čega ona proizlazila.
DUH: — Sasvim sigurno.
TASO: — Ne imajući, prema tome, nikada svog cilja, naš život je neprekidno nesavršen. Stoga je življenje, po sopstvenoj prirodi, nasilno stanje.
DUH: — Može biti.
TASO: — Tu za mene nema kolebanja. Ali zašto mi onda živimo? Hoću da kažem, zašto pristajemo da živimo?
DUH: — Šta ja znam o tome? Vi ćete ljudi to bolje znati.
TASO: — Što se mene tiče, ja ti se kunem da ne znam.
DUH: — Pitaj druge ljude, između najmudrijih, i valjda ćeš naći nekoga ko će ti resiti to pitanje.
TASO: — Tako ću i učiniti. Ali sav ovaj moj život je zaista jedno teško stanje; jer, čak i kad se odstrane bolovi, sama me dosada ubija.
DUH: — A šta je to dosada? . TASO: — U tome imam dovoljno iskustva da mogu odgovoriti na tvoje pitanje. Meni se čini da je priroda dosade slična prirodi vazduha koji ispunjuje sve prostore što se nalaze između drugih materijalnih stvari i sve praznine koje se u svakoj od tih stvari nalaze. Kad jedno telo odnekud ode, a neko drugo ne zauzme njegovo mesto, tu se on neposredno uvlači. Tako isto su i svi razmaci ljudskog života, između uživanja i neuživanja, ispunjeni dosadom. Stoga, kao što nema nikakvog praznog prostora u materijalnom svetu prema učenju peri-patetičara,5) tako nema praznina ni u našem životu do onda kad bilo iz kakvog razloga um prestane s upotrebom mišljenja. Za sve ostalo vreme, duh shvaćen sam za sebe i, donekle,-odeljen od tela, ipak u sebi sadrži neku muku, kao čovek kome život, lišen svih zadovoljstava i nezadovoljstava mora biti ispunjen dosadom. A dosada je isto tako muka kao i bol i radost.
DUH: — Pošto su sve vaše radosti sačinjene od materije slične paučini, vrlo tanke, vrlo retke i prozračne, to dosada ulazi u njih sa svih strana, kao vazduh u druga tela, i ispunjava ih. Ne mislim da bi se dosada mogla shvatiti drukčije nego kao čista želja za srećom koju ne -može zasititi uživanje, niti otvoreno mučiti neuživanje. Ta želja, kao što smo maločas rekli, nije zadovoljena nikada, a stvarno uživanje ne postoji. Zato, da se tako izrazim, čovečji život je sastavljen i isprepletan delom bolom, delom dosadom i ni jedno ga od tih mučenja ne ostavlja dok ne upadne u ono drugo. A to nije tvoja posebna sudbina, već je zajednička svim ljudima.
TASO: — Kakav bi lek mogao da pomogne protiv dosade?
DUH: — San, opijum i bol. Jer dok pati, čovek ne oseća da mu je dosadno.
TASO: — U zamenu za taj lek pristajem da celog života umirem od dosade. Ali, ipak, malo ublažuje i olakšava dosadu različitost delatnosti, uposlenosti i ose-ćanja, iako nas od nje ne oslobađa, jer nam ne donosi stvarnu radost. Ja tako nemam ni jedne stvari koja bi mi, ma i za najmanji deo, umanjila težinu dosade U ovoj tamnici bez saobraćaja sa ljudima, jer mi je uskraćeno i pisanje, a prinuđen sam da za zabavu pratim kucanje sata, brojim crte, pukotine i crve u klupi, po-smatram opeke poda, zabavljam se leptirima i mušicama što lete okolo po sobi. I gotovo sve vreme provodim na isti način, i nemam ništa što bi mi bilo kako olakšalo dosadu.
DUH: — Kaži mi, koliko je vremena da vodiš takav način života?
TASO: — Više nedelja, kako i sam znaš.
DUH: — Zar nikakve razlike ne nalaziš u mučenju koje ti takav život donosi od prvog do današnjeg dana?
TASO: — Izvesno, to mučenje osećao sam na početku mnogo više, jer um, nezauzet ničim drugim, a bez razonode, počinje da se malo-pomalo mnogo više i mnogo zabavnije navikava na razgovore sa samim sobom. Čak i da brblja. Tako mi se poneki put čini da mi nekoliko osoba razgovara u glavi. I dovoljno mi je da zamislim neki i najmanji predmet, pa da počnem uveliko da brbljam sa samim sobom.
DUH: — Videćeš da će ti se ova navika, iz dana u dan, sve više utvrđivati i uveličavati. Tako, kad ti se ponovo pruži prilika da opštiš sa ljudima, činiće ti se da' si u njihovu društvu manje zaposlen nego kad si u samoći. I nemoj misliti da se navikavanje na ovaj način života dešava samo tebi sličnim ljudima koji su svikli razmišljanju. Ono se javlja svakome na duže ili na kraće vreme. Štaviše, dobro je biti odeljen od. ljudi i, da tako kažem, od samog života; jer čovek, iako zasićen, upućen i razočaran iskustvom u ljudskim stvarima, navikavajući se malo-pomalo da ih ponovo posmatra izdaleka, odakle se čine mnogo lepše i od veće vrednosti nego iz blizine, zaboravlja na njihovu bedu i taštinu. On počinje ponovo da uobličuje i stvara svet na svoj način, da ceni, voli i želi život, pa se na osnovu ovih nada zanosi i raduje onako kako je to činio u prvim svojim godinama, ako mu nije oduzeta moć i poverenje da može da se vrati u ljudsko društvo. Tako samoća služi gotovo kao i mladost. Zaista podmlađuje duh, vraća na cenu i oživljava uobra-'zilju, a u iskusnom čoveku obnavlja lepote one prve naivnosti za kojom ti uzdišeš. Ostavljam te, jer vidim da ulazi k tebi san i idem da ti spremim lepe snove koje sam ti obećao. Tako ćeš nastaviti da između sna i maštanja živiš svoj život bez ikakve druge koristi sem da ga do kraja iživiš. Jer to je jedini plod do kojega se na -svetu može doći i jedina svrha koju svakog jutra, čim se probudite, morate da sebi postavite. Više puta morate da ga upravo zubima zgrabite, a blažen onaj dan kad ga budete mogli vući za sobom ili ga nositi na leđima. Ali, na kraju krajeva, tvoje vreme u ovoj tamnici ne protiče sporije od vremena u salama i baštama onoga koji te ovde drži. Zbogom.
TASO: — Zbogom. Ali čuj! Razgovor s tobom daje mi ipak mnogo snage. On mi ne prekida tugu, jer je ona, većim delom, kao neka najcrnja noć, bez meseca i zvezda; međutim, dok sam s tobom, tuga mi liči1 na polutamu sumraka i više mi je prijatna nego teška. Samo mi reci, kad bih te od danas pa ubuduće hteo zvati, ili kada mi ustrebaš, gde se obično nalaziš?
DUH: — Zar još ne znaš? U nekom blagotvornom napitku.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License