Dijalog Izmedu Prirode I Islandanina

DIJALOG IZMEĐU PRIRODE I ISLANĐANINA
Neki Islanđanin, koji je bio proputovao veći deo sveta i živeo u najrazličitijim zemljama, idući jedared po unutrašnjosti Afrike i prelazeći, crtu ravnodnevice na jednom mestu do kojega pre njega nije bio dopro ni jedan čovek, dozive nešto slično onome što se desilo Vasku de Gami1) kad mu je, dok je obilazio Rt dobre nade, taj rt, čuvar južnih mora, krenuo u susret u obliku jednog džina da bi ga odvratio od plovljenja po novim morima. On je izdaleka video vrlo velik trup, za koji je u prvi mah mislio da je od kamena i sličan onim usamljenim džinovskim kipovima koje je, pre mnogo godina, video na Uskršnjim ostrvima.2) Ali kad je došao malo bliže, utvrdi da je to ogroman lik žene, koja ga je u sedećem stavu, ne isklesana, već živa, licem upola lepim upola strašnim, gledala pravo u oči. I pošto je izvesno vreme ostala tako ćuteći, najposle mu reče:
PRIRODA: — Ko si? Šta tražiš po ovim mestima gde je tvoj rod bio nepoznat?
ISLANĐANIN: — Ja sam bedni Islanđanin koji beži od Prirode. Abežeći od nje gotovo celog života preko stotinu krajeva zemlje, sada bežim ovuda.
PRIRODA: — Tako beži veverica od zmije zvečarke dok joj sama od sebe ne padne u ždrelo. Ja sam ona koju ti izbegavaš.
ISLANĐANIN: — Priroda?
PRIRODA: — Niko drugi.
ISLANĐANIN: — Zao mi je do u dubinu duše i smatram da mi se, zaista, gora nesreća^nije mogla desiti.
PRIRODA: — Svakako si mogao misliti da ja živim u ovim krajevima gde se moja moć, kako i sam znaš, otkriva jače nego igde drugde. Ali šta je to bilo što te je gonilo da me izbegavaš?
ISLANĐANIN: — Treba da znaš da sam ja već u prvoj mladosti, a još slabo iskusan, bio ubeđen i siguran u ispraznost života i glupost ljudi. Oni, boreći se neprekidno među sobom da bi postigli zadovoljstva koja ne vesele i dobra koja ne donose koristi, zadaju naizmence jedni drugima beskonačne brige, beskonačna zla, koja muče i škode, i toliko se više udaljuju od sreće koliko je više traže. Zbog ovakvih misli, odbacivši svaku drugu želju, odlučih da živim mirno i povučeno, ne smetajući nikome, ne tražeći da poboljšam svoje stanje ni na kakav način, ne utrkujući se s drugima ni zbog kakvog dobra sveta. A ne verujući u uživanja, kao u stvari koje nisu date našem rodu, ništa drugo nisam hteo nego da budem daleko od trpljenja. S tim ne mislim da kažem kako sam hteo da izbegnem rad i telesni trud, jer ti dobro znaš kakva je razlika od truda do teškoće, od mirnog života do dokolice. I već prvog trenutka, kad sam ovu svoju odluku stavljao u delo, saznah kako je ludo misliti da možeš izbeći, dok živiš među ljudima, da ne vređajući nikoga ne budeš vređan od drugih, i uspeti, dobrovoljno ustupajući i zadovoljavajući se sa najmanjim u svakoj stvari, da ti bude dato ma koje bilo mesto i da ti ono najmanje ne bude uskraćeno. Odelivši se od društva i povukavši se u samoću, lako sam se oslobodio ljudske dosade. To se može bez truda ostvariti na mojem ostrvu. A kad sam to izveo i počeo da živim bez ikakve prilike za uživanje, ipak nisam mogao živeti bez trpljenja jer su me dužina zime, silna studen, a leti najveće vrućine, bez prestanka mučile. A to su sve osobine moga ostrva. Vatra pored koje sam morao provoditi mnogo vremena stvrdnjavala-mi je meso, parala dimom oči tako da.se nisam mogao spasti neprekidnih neprijatnosti-ni u kući ni pod vedrim nebom. Isto tako, nisam mogao očuvati onu mirnoću, života ka kojoj su naročito bile upućene moje misli, jer ne prestajahu nikad da me muče strašne oluje na moru i. na kopnu, rikanja i pretnje brda Hekle3), strah od vrlo čestih požara u kućama kao što su one naše drvene. Sve ove neprilike postaju mnogo duže i mnogo teže u jednom uvek jednoobraznom i sebi sličnom životu, a bez svake druge želje i nade, gotovo i bez svakog drugog traženja do mirnoće, nego što one obično izgledaju kad je naš duh većim delom zauzet mislima o javnom životu i o neprijatnostima koje dolaze od ljudi. Međutim, videći, ukoliko sam se više povlačio, čisto stezao u sebe sama da bih sprečio da moje bivstvovanje bude na teret i štetu ma čemu u svetu, da se sve manje dešavalo da druge stvari nisu mene uznemiravale i mučile, počeh da menjam mesta i podneblja kako bih doznao ne bih li mogao ma u kojem delu sveta ne vređa-jući, ne biti vređan, i ne uživajući, ne trpeti. Na ovu odluku pokrenula me je u meni rođena misao da si ti, valjda, rodu ljudskom dosudila samo jedno podneblje zemlje (kao što si učinila sa svakom drugom vrstom životinja, čak i biljaka), i neka određena mesta van kojih ljudi ne mogu napredovati ni živeti bez teškoća i nevolja, a da se krivica ne može pripisati tebi, već njima samima ako budu prezirali i prelazili granice koje su tvojim zakonima bile postavljene za ljudska prebivališta. Prošao sam gotovo čitav svet i gotovo upoznao sve krajeve pridržavajući se uvek svoje odluke da ne budem nikome na teretu osim najmanje što mogu, i da dospem jedino do mirnoće života. Ali sam u tropskim krajevima izgoreo od vrućine, sledio se prema polovima od studeni; bio ras-tužen nepostojanošću vazduha u blasjim krajevima; svuda mučen uznemirenošću elemenata. Video sam više krajeva u kojima ni jedan dan ne prođe bez oluja, a to je isto kao kad bi se reklo da ti jurišaš i vodiš određenu bitku sa stanovnicima toga kraja koji ti nisu naneli nikakvu nepravdu. Obična mirnoća podneblja u drugim mestima uravnotežena je čestim zemljotresima, množinom i besom vulkana, podzemnim vrenjem celog kraja. U delovima sveta i dobima godine, koji su u poeledu drugih vazduš-nih bešnjenja mirni, vladaju vetrovi i veliki vihori. Poneki put sam osetio kako mi se zbog velike količine snega ruši krov nad glavom; poneki put .procenivši se zbog velikih kiša, nestajala mi je i sama zemlja pod nogama. Poneki put sam morao da bežim iz sve snage pred rekama koje su me gonile kao da sam bio kriv za neku nepravdu koja im je bila nanesena. Htele su da me prožderu mnoge životinje koje ničim nisam bio izazvao; mnoge zmije da me otruju. Malo je nedostajalo da me na raznim mestima nisu leteće bube do kosti izglo-dale. Neću da pominjem svakodnevne opasnosti uvek pune pretnje za čoveka, a beskonačne brojem, i to u tolikoj meri da jedan drevni filozof4) ne nalazi drugog boljeg leka protiv straha osim saznanja da se treba plašiti svega. Ni bolesti me nisu poštedele iako sam bio, kao što sam i još, ne kažem trezvenjak, ali uzdržan od svake telesne naslade. Obično se ne malo čudim kako si ti ulila u nas takvu stalnu i nenasitu žudnju za uživanjima da je bez te žudnje naš život nesavršen i kao lišen nečega što po prirodi želi, a, s druge strane, odredila si da od svih ljudskih stvari ovo uživanje bude najškodijivije snazi i telesnom zdraviju, najstrašnije svojim posledica-ma u odnosu na pojedinca i najveći neprijatelj trajanja istog života. Ali, na svaki način, odričući se uvek i potpuno svakog zadovoljstva, nisam mogao izbeći da ne upadnem u mnoge i razne bolesti od kojih su me neke dovele do smrtne opasnosti, a druge do gubljenja upotrebe ponekog dela tela ili do neprekidnog bednijeg življenja nego što je bilo ono koje je prošlo. Sve mi je to za više dana i meseci, sa hiljadu teškoća i bolova, pritiskivalo telo i dušu. I, izvesno, iako svaki od nas za vreme bolesti iskušava za sebe nove i neobične bolove, a nesreću veću od obične (kao da ljudski život nije obično dovoljno bedan), ti u odštetu nisi dala čoveku neko doba neobičnog i preteranog zdravlja koje bi po svojoj kakvoći i veličini bio za njega razlog nekog neobičnog zadovoljstva. Gotovo sam oslepio u krajevima koji su većinom pokriveni snegom, kao što se to događa Laponcima u njihovoj otadžbini. U neprekidnoj smo opasnosti od sunca i vazduha, elemenata glavnih, čak potrebnih za život, zato i neizbežnih. Od vazduha zbog vlage, studeni i drugih stanja, a od sunca zbog vrućine, pa čak i zbog same svetlo-sti. Tako da čovek ne može nikada bez neke veće ili manje neprijatnosti ili štete da bude izložen jednom ili drugom od ovoga dvoga. Najposle, ne sećam se da sam bez nekog bola proživeo i jedan jedini dan svog života, dok ne mogu da prebrojim dane koje sam proveo bez mrvice uživanja. I vidim da nam je patnja određena isto toliko koliko i neuživanje, a mirno življenje, ma u kojem obliku, onemogućeno toliko koliko nemirno življenje bez bede. Zato sam odlučio da izvedem zaključak kako si ti otvorena neprijateljica ljudi i ostalih bića i svih tvojih dela; da nas sad hvataš u stupicu, sad nam pretiš, sad nas napadaš, sad nas bodeš, sad bijes i kidaš, a uvek vređaš i progoniš i da si, ili po običaju ili po odredbi, ubica sopstvene porodice, svoje dece i, da se tako izrazim, svoje krvi i svoje utrobe. Tako ostajem bez ikakve nade jer znam da ljudi prestaju da gone onoga ko od njih beži ili se krije sa iskrenom voljom da ih izbegava ili da se pred njima sakrije. Ali ti ni zbog kakvog razloga ne prestaješ nikada da nas goniš dok nas ne podjarmiš. I već nazirem da mi je blizu gorko i tužno doba starosti, stvarno i očigledno zlo, čak gomila zala i najtežih nevolja. I to, svakako, ne slučajno već po zakonu koji si sama odredila za sve rodove živućih, što već od detinjstva svaki od nas vidi i što se neprekidno pripremalo u nama od naše dvadeset pete godine pa dalje, s najturobnijim gubljenjem snage, a bez naše krivice. Tako da je tek treći deo čovečjeg života određen za cvetanje, nekoliko trenutaka za zrelost i savršenstvo, a sve ostalo za opadanje i neprijatnosti koje nastupe.
PRIRODA: — A ti si, valjda, zamišljao da je svet stvoren zbog vas? Znaj, dakle, da sam u svojim delima, u svojim odredbama i postupcima, s vrlo malim izuzetkom, imala nameru za nešto sasvim drugo nego što je sreća ili nesreća ljudi. Kad vas mučim ma na koji način, ili ma kojim sredstvom, ja to ne zapažam sem u vrlo retkim slučajevima; kao što obično ne znam da li vas veselim, ili vam činim dobra, jer nisam učinila to, ni tako postupila zato da vas razveselim ili da vam pomognem. Najposle, kad bi mi se desilo da ceo vaš rod ugasim, ne bih ni to zapazila.
ISLANĐANIN: — Pretpostavimo da bi mene neko od svoje volje pozvao u kuću i toplo me molio za to, a'ja otišao da bih mu učinio po volji. I pretpostavimo da je tamo za stanovanje data jedna rasklimana sobica i sklona padu, gde bih bio u neprekidnoj opasnosti da mi se sve to ne sruši na glavu. Uz to, pretpostavimo da je ta sobica vlažna, prljava, otvorena svima vetrovima i kišama i da onaj, ne samo što se nije pobrinuo da me zabavi ma na koji način ili da mi pruži ma kakvo udobstvo već, naprotiv, da je jedva odredio od čega da živim, i izložio me, osim toga, prostaštvu, ismejavanju, pretnjama i batinama svojih sinova i ostalih u svojoj porodici. I, pretpostavimo, kad bih počeo da se sam žalim na rđavo postupanje prema meni, da bi mi on odgovorio: zar sam ja načinio ovu kuću za tebe? Ili: zar ja ovu svoju decu, ovaj svoj rod hranim da tebe služi? Ja imam da mislim o mnogo čemu drugom, a ne o tvojim igrama i da te dobro hranim. Onda bih ja odvratio: vidiš, prijatelju, kao što nisi sagradio ovu kuću za moju upotrebu, isto je tako bilo ostavljeno tvojoj slobodnoj volji da me i ne pozivaš u goste. Ali, pošto si od svoje dobre volje tražio da ja tu stanujem, zar nije red da postupaš onako kako bih ja, ukoliko je to u tvojoj moći, živeo, u najmanju ruku, bez mučenja i opasnosti? Tako kažem i sada. Ja dobro znam da ti nisi stvorila svet na službu ljudima. Čak bih verovao da si ga naročito stvorila i uredila da bi ih mučila. Pitam te, dakle, jesam li te ja, valjda, molio da me dovodiš na ovaj svet? Ili sam u nj nasilno ušao i protiv tvoje volje? Ali, ako si me ti sama od svoje volje i bez moga znanja i sopstvenim rukama dovela, zar onda nije tvoja dužnost da bar zabraniš da budem mučen i mrcvaren i da mi škodi stanovanje u njemu, ako me baš ne uveseljavaš i ne zadovoljavaš u ovome tvom carstvu? A to što govorim o sebi, govorim o ćelom ljudskom rodu, o životinjama i svakom drugom stvorenju.
PRIRODA: — Ti dokazuješ da nisi svoja razmatranja uputio na to da je život sveta neprekidni krug proizvođenja i ništenja, da je to oboje međusobno povezano tako da svako od njih neprekidno služi onome drugome u očuvanju sveta koji bi isto tako propao kad bi prestalo jedno ili drugo od ovoga dvoga. Stoga bi bilo na štetu sveta kad bi ma koja stvar u njemu bila oslobođena bola.
ISLANĐANIN: — O tome istom čujem gde raspravljaju i filozofi. Ali pošto trpi onaj koji je uništavan, a onaj koji uništava ne uživa, već je i sam uništen malo posle, kaži mi ono što ni jedan filozof ne zna da kaže: kome je prijatan, ili kome pomaže ovaj potpuno nesrećan život svemira koji čuvaju beda i smrt svih stvari koje ga sačinjavaju?
Dok su oni tako i tome slično razgovarali, priča se da su se pojavila dva lava, tako izgladnela i oslabljena da su jedva imali snage da pojedu ovog Islanđanina. Učinivši to i nasitivši se majo, održaše život za taj dan. Ali neki poriču da se to tako dogodilo i pričaju da se digao silan vetar dok je Islanđanin govorio, oborio ga na zemlju i više njega podigao jedan veličanstveni mauzolej od peska pod kojim su ga, pošto se potpuno osušio i postao lepa mumija, našli neki putnici i preneli u muzej neke, ne znam koje, varoši u Evropi.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License