Dakomo Leopardi Zivot

DAKOMO LEOPARDI
Posle nekoliko vekova stagnacije, u XIX veku itali-janska poezija dostiže, u izvesnom smislu, ponovo svoju staru slavu (jer u XIV, XV i XVI veku italijanska književnost, a posebno poezija, bila je »arbiter« evropske književnosti), najviše zahvaljujući jednom izvanrednom pesniku iz prvih decenija tog veka, Đakomu Leopardiju. Vremena su se ipak bila promenila, i Leopardi, i pored svojih izuzetnih pesničkih kvaliteta, ne predstavlja za Evropu ono što je, na primer, u trečentu predstavljao Petrarka, iako, po poetskim kvalitetima (ako je uopšte mogućno upoređivati poetske kvalitete) ta dva pesnika mogu slobodno da se mere, iako je uticaj i jednog i drugog na docniji razvoj poezije 'u Italiji bio veoma značajan. Bez Petrarke je nezamisliva poezija italijanskog činkvečenta, a zatim i poezija baroka, formu je uobličio Petrarka, uzdigao Taso, a klanjali su joj se petrarkisti i marinisti; okove forme raskinuo je Leopardi svojom duboko proživljenom poezijom, i bez njega je nemoguće zamisliti osnovna poetska strujanja italijanskog XX veka, a naročito hermetizam Ungaretija i Kvazimoda.
Činjenica da Leopardi nije mogao za Evropu da predstavlja ono što je u trečentu za nju predstavljao Petrarka biće nam sasvim jasna ako i samo ovlaš pogledamo književnu i ekonomsko-političku geografiju Evrope sa početka XIV i onu sa početka XIX veka. Dok je u XIV veku italijanska književnost bila najživlja književnost Evrope, a Italija prva zemlja u kojoj su slobodne državice i komune za-snovale robno-novčanu privredu, dotle je početkom XIX veka centar sveta pomeren na sasvim druge obale, a Italija je postala (kao što je to bila i u toku dva ranija veka) jedna od zabačenih provincija Evrope koju su Napoleonovi ratovi malo potresli, ali koja je zatim ponovo pala u mrtvilo reakcionarne uspavanosti, blagoslovene od Svete alijanse. U takvoj Italiji koja je tek počinjala da oseća prve udare i'isor-đimenta, u najprovincijalnijoj italijanskoj provinciji, papskoj Marki d'Ankona u mestu Rekanati, rodio se i živeo jedan od najgenijalnijih italijanskih pesnika — Dakomo Leopardi.
Leopardi je rođen 29. juna 1798. godine, kao prvi sin grofa Monalda i Adelaide Afltiči. Njegov otac Monaldo bio je čovek izvesne kulture, ali ta njegova kultura bila je zagušena dogmatizmom i predrasudama; zbog toga u prvim godinama mladosti ni Dakomo nije mogao da se oslobodi izvesnih reakcionarnih shvatanja koja je nasledio od svog oca, jer, kako objašnjava De Sanktis, ko bi se u tim najmlađim godinama oteo utiscima koje je Leopardi svakodnevno primao u svojoj kući.1) Ti uticaji iz prve mladosti mogu da upotpune objašnjenje zašto Leopardi nije više uticao na evropsku književnost, jer, u svom obrazovanju, »Leopardi je isključivao shvatanje istorije kao procesa nastajanja koje je postalo sastavni deo našeg poimanja života, tako reći, naša druga priroda, a to su shvatanje razrađivali veliki romantičarski filozofi koje on gotovo nije ni poznavao ili ih je instinktivno odbacivao«.2)
Već u desetoj godini života Leopardi započinje sa »luđačkim i očajničkim učenjem« u očevoj biblioteci. Iako će do četrnaeste godine zvanični učitelj da mu bude jezuita Sankini, Leopardi ga je već ranije nadmašio znanjem i erudicijom i njegovo učiteljevanje sveo na puku formalnost. Međutim, to prekomerno bavljenje knjigom stvara uskoro ozbiljne poremećaje u njegovom organizmu i uslovljava do-cnije slabo zdravstveno stanje (razboleo se od skolioze), što će mnogo da Utiče na formiranje. Leopardijevih pogleda na svet. Jer treba uvek imati na umu da pesimistička književnost Leopardijeva u osnovi ne sadrži razrađen filozofski sistem o uzaludnosti i nepotrebnosti življenja, već ona predstavlja krik čoveka koji je uvek žudio za životom, ali »nesmiljene Parke« nisu mu dale priliku da ga proživi. Poezija i proza Leopardijeva ne predstavljaju negaciju života, već žudnju za životom koji je pojedincima uskraćen.
U četrnaestoj godini Leopardi počinje da piše i da prevodi, naročito klasike, i taj spoj između klasične strogosti i

') Uporedi F. De Sanktis, Kritički eseji, Kultura, Beograd 1960, str. 351—352.
*) Sergio Solmi, Introduzione alle Opere di Giacomo Leopardi, Ricciardi eđ., tovio I, p. XI.

romantičarske osećajnosti često će, docnije, uslovljavati Leopardi j evo književno delo. Sapenjo piše da se »u izvesnom smislu može reći da se čitav Leopardijev život i delo sastoje u stalnom i samo delimično uspelom pesnikovom naporu da prevaziđe ograničenja nametnuta ambijentom roditeljskog doma i vaspitanjem u mladosti i da izrazi romantičarski sadržaj svoje izvorne osećajnosti«.3)
Već 1815. godine piše Esej o greškama antičkih naroda, a godinu dana docnije i prvu »originalnu« poemu Približavanje smrti. Radi na filološkim istraživanjima klasičnih dela; 1817. godine počinje da se dopisuje sa Pjetrom Đor-danijem, knezom eruditom i poznatim književnikom. Ali ipak prelomna godina u Leopardijevom književnom stvaranju je 1818. kada piše dve pesme Italiji i O Danteovom spomeniku koje se obično uzimaju kao početak' istinskog Leopardijevog poetskog stvaranja. U njima su očevidne granice najranijeg Leopardijevog pesničkog perioda, izvesna uskogrudost u tretiranju patriotskog momenta (između ostalog, pesma Italiji posvećena je najvećem literarnom kameleonu tog doba, Vičencu Montiju), i veliki pritisak klasičnog obrazovanja koje je pesnik napabirčio u očevoj biblioteci. Iz tih uzroka pesma Italiji veoma brzo prestaje da bude pesma o Italiji i njenim nevoljama i postaje pesma o Grčkoj i njenoj slavi, o Simonidu i Termopilima. »Italija je toliko bedno pala da je pesnik, pošto je stigao do pola speva, zaboravlja i ne misli više na nju, već živi u Grčkoj i ostaje u Grčkoj, tako da Italija izgleda jednostavno kao povod i gotovo uvod u Simonidovu himnu.«4)
Život u Rekanatiju sve više guši pesnika. Svim silama teži da se oslobodi okova provincije, ali to će da mu prvi put uspe tek 1822. godine kada posećuje Rim kao gost svog ujaka Karla Antici. U međuvremenu, 1819. godine, piše prve dve od šest pesama koje je objavio-pod naslovom »Idile«, i to Beskonačnost i Mjesecu. Te dve pesme nesumnjivo spadaju u najbolje lirske sastave iz prvog Leopardijevog književnog perioda. Sledeće, 1820. godiner piše pesme Anđelu Maiju i Veče prazničnog dana. Ova poslednja, i pored nekih nedostataka koji su svojstveni prvom Leopardije-

s) Natalino Sapegno, Compendio di storia della letteratura ita-'.iana, vol. III, p. 230.
*) De SianMis, Cit. delo, str. 348. 9 Pesme i proza

vom pesničkom periodu, anticipira zrelu -Leopardi]evu poeziju, poeziju takozvanih »Velikih idila«. Do septembra 1823. godine kada je napisao pesmu Svojoj dragoj, koja predstavlja poslednju pesmu iz prvog perioda Leopardijevog poetskog stvaranja (ovde nećemo da uračunamo epistolu u stihovima Grofu Karlu Pepoli koja je napisana u Bolonji 1826. godine), Leopardi je napisao nekoliko pesama, od kojih ćemo pomenuti San, Usamljeni život, Poslednja Safina pesma i Proleću.
Prvi period Leopardijevog poetskog stvaranja, zaključen pesmom Svojoj dragoj, poseduje neke karakteristike koje će docnije da se razviju u stalnoj evoluciji Leopardijevog literarnog stvaranja, njegovoj stalnoj težnji da pre-vaziđe okvire koje su mu nametali uskogruda provincija, jednostrano vaspitanje i teško zdravstveno stanje. Savre-mena istraživanja pokazuju da je od italijanskih književnika tog doba na socijalne probleme najosetljivije reagovao Leopardi, da je njegovo mišljenje evoluiralo od religioznosti iz prve mladosti do negiranja religije kao »gorke bajke* u pesmi Zukva, da se u toj istoj pesmi njegov horizont otvorio u himnu ljudskom bratstvu.6)
Pauza između prvog i drugog perioda Leopardijevog pesničkog stvaranja ispunjena je pisanjem prvih dvadeset Malih moralnih dela (Operette morali) koja ne predstavljaju neki poseban vid Leopardijevog književnog stvaranja, već se sasvim celovito uklapaju u ono što je Leopardi napisao. U njima su istaknute osnovne postavke Leopardijevog pesimizma, ali, ipak, Mala moralna dela ne mogu da se posma-traju kao filozofska rasprava zbog fragmentarnosti i nepostojanja određenog filozofskog sistema, već kao pesme u prozi (Pesmadivljeg petla), zanimljivi dijalozi (Dijalog između Malambruna i Farfarela) ili eseji o pojedinim literarno—filozofskim problemima (Pdrini ili o slavi).

U godinama između 1823. i 1828, Leopardi je mnogo putovao u Bolonju, Milano, Firencu, Pizu, u kojoj 1828. godine sastavlja pesme Uskrsnuće i Silviji, kojima započinje svoj. drugi poetski period, period »Velikih idila«. Pesma Silviji predstavlja jednu od najlirskijih Leopardijevih pesama i Silvija (Tereza Fatorini, kćerka kočijaša kuće Leopardijevih) ili docnije Nerina, u italijanskoj književnosti zauzimaju mesto pored Beatriče i Laure.6) Uskoro je Leopardi morao da se vrati kući i boravak u Rekanatiju, ili bolje rečeno neka vrsta prinudnog boravka usled nedostatka materijalnih sredstava, donosi pesme Uspomene, Tišina poslije oluje, Subota na selu (sve 1829. godine), a 1830. Leopardi je napisao, po mišljenju mnogih, najbolju pesmu Noćna pjesma jednog pastira lutaoca u Aziji. Pretpostavlja se da je te iste godine napisao i pesmu Usamljeni vrabac.7) Pesme iz ovog perioda Leopardijevog poetskog stvaranja predstavljaju vrhunac pesnikove inspiracije koja je uspela da stvori snažnu i duboko proživljenu liriku na koju je italijanska književnost (sa izuzecima) bila gotovo i zaboravila. »U svim pesmama oseća se prisustvo identičnog motiva: oživljavanje blagih uspomena na, izgubljenu mladost, na, a to je isto, izgubljenu sreću, ili, ako se baš to želi, drama gorke istine koja je pomutila i raspršila onu punoću osećanja i snova, i razmišljanje o beskrajnoj bedi i ništavnosti ljudskog života.«8) Međutim, i pored tolikih in-vokacija smrti, iz tih pesama pobednički izbija život koji je pesniku neuhvatljiv, ali koji je prikazan u jednom takvom sfumatu tonova i boja kao na najboljim slikarskim platnima. Možda je kritičar Sapenjo u pravu kada tvrdi da je najsnažniji Leopardi onaj iz poslednjih pesama, naročito iz pesme Zukva, ali zaista lirizam Leopardijev je nenadmašan u pesmama iz ovog perioda, i one predstavljaju, ako ne najdublje, a ono sigurno najpoetičnije sastave Leopardijevog pesništva.
U aprilu 1830. godine Leopardi konačno napušta Re-kanati i posle dužeg boravka u Firenci i Rimu, konačno će se smiriti u kući svog prijatelja Antonija Ranijerija u Napulju. Iako mu se zdravlje sve više pogoršavalo, iako su ga mučile ljubavne nevolje (nesretna ljubav prema lepoj Flo-rentinki Fani Tarđoni-Toceti koju će da opeva u mnogim pesmama iz ovog perioda Konsalvo, Sebi, Ljubav i Smrt, Aspazija) ipak ovaj period spada u najbogatije i najzrelije periode Leopardijevog književnog stvaranja. To je doba u kojem Leopardi pokušava da da konačni oblik svom lite-

•) Uiporedi De Sanktis, Cit. delo, str. 358—371. 1 O naslovu ove pesme vidi belešku uz pesmu na str. 118. ') N. Sapegno, Cit. delo, str. 376.
1

rarnom delanju, završava Mala moralna dela, prestaje da zapisuje svoja zapažanja u dnevniku (Zibaldone) koji je započeo još 1817. godine, priprema izdanje Misli, piše nekoliko značajnih pesama (od kojih smo neke, inspirisane ljubavlju prema Fani Tarđoni-Toceti, već pomenuli), satire Palinondija markizu Dinu Kaponiju, Novi vernici i Para-lipomena Batrakomiomahije, kao i dve poslednje pesme Zukva ili cvijet pustinje i Zalazak mjeseca. Sapenjo smatra da pesma Zukva predstavlja »najviši trenutak stalnog Leopardijevog napora da uskladi svoj postojani lirizam sa težnjom da se porukom obrati čitavom čovečanstvu, da svoj bol utopi u bol svih ljudi, da svoj intimni zanos pomiri sa nadom u jedan snažniji, ali u isto vreme i milosrdniji svet… Baš taj Leopardi iz himni ljubavi i smrti i iz pesme Zukva, mnogo više nego Leopardi iz Idila, ostavlja kod čitaoca utisak jednog još uvek otvorenog iskustva koje nije okamenjeno u svom nepokretnom savršenstvu, već je živo i upravljeno u budućnost.«0)

Život Leopardijev ugasio se 14. juna 1837. godine u Napulju, u kući prijatelja Antonija Ranijerija.
S. M.

•) N. Sapegno, Cit. delo, str. 284—285.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License