Cesare Pavese

Cesare Pavese (9.9. 1908 – 27.8. 1950) bio je italijanski pjesnik, romanopisac, književni kritičar i prevoditelj; smatra se jednim od najznačajnijih italijanskih pisaca 20. vijeka. Rođen je u mjestu Santo Stefano Belbo, u provinciji Cuneo, gdje su mu roditelji svake godine provodile ljetne praznike. Živio je u Torinu, gdje je na Univerzitetu studirao englesku književnost, a nakon toga živio prevodeći djela engleskih i američkih autora na italijanski. 1930-ih se Pavese počeo kretati u antifašističkim krugovima, zbog čega ga je Mussolinijev režim prognao u Južnu Italiju 1935. godine. Nakon godine dana se vratio u Torino i počeo raditi za izdavačku kuću Einaudi. Nakon izbijanja rata je mobiliziran u italijansku vojsku, ali je zbog astme mjesece proveo u vojnoj bolnici. Kada su njemačke snage okupirale Torino 1943. godine, većina njegovih prijatelja je pobjegla u šumu i priključila se partizanima. Pavese se također sklonio iz grada, ali nije sudjelovao u borbama. Nakon rata Pavese se priključio Komunističkoj partiji Italije i radio za njeno službeno glasilo L’Unità. U isto vrijeme se intenzivirala depresija, i ranije prisutna u njegovim radovima, a pogotovo nakon što je američka glumica Constance Dowling odbila njegovo udvaranje. Godine 1950. je počinio samoubistvo prevelikom dozom barbiturata u hotelskoj sobi – u okolnostima identičnim onima kakve je opisao u svom djelu ‘Tra Donne Sole’.

Beskrajna pesma

U ovoj večeri tvoj profil nema preciznih linija
jer na tvom licu nema granice gde bi počeo tvoj osmeh
al on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se kako teče
i kad odlazi, nikad se ne može reći da li je još ovde,
isto kao i tvoja reč, od koje nikad ne čujem prvi slog
i nikad da prestanemo slušati ono što govoriš,
jer ti si tako bliska u ovoj udaljenosti
te je uzalud pitati kada je došao tvoj dolazak,
jer nam se čini da si bila ovde celog života,
s tim večnm glasom, s tim stalnim pogledom,
s tim nepromenljivim obrisom svoga lica.


Doći će smrt i imaće tvoje oči

Doći će smrt i imaće tvoje oči-
ta smrt što nas saleće
od jutra do večeri,besana
i gluva,kao stara griža savesti
ili besmislena mana. Tvoje oči
biće uzaludna reč,
prigušen krik, muk.
Vidiš ih tako svakog jutra
kada se nadnosiš nad sobom u ogledalu.
O draga nado,
toga dana i mi ćemo znati
da jesi život i ništavilo.
Za svakoga smrt ima pogled.
Doći će smrt i imaće tvoje oči.
Biće poput ispravljanja mane,
kao zurenje u ogledalo
iz koga izranja mrtvo lice,
kao slušanje zatvorenih usta.
Sići ćemo u bezdane nemi.


Jednostavnost

Osamljen čovjek – koji je bio u zatvoru – vraća se u zatvor
svaki put kad zagrize komad kruha.
U zatvoru je sanjao zečeve kako bježe
po zimskom zemljištu. U zimskoj magli
čovjek živi među uličnim zidovima, pijući
hladnu vodu i grizući komad hleba.
Neko vjeruje da se poslije obnavlja život,
da se smiruje dah, da se vraća zima
s mirisom vina u toploj krčmi
i dobra vatra, staja i večera. Neko vjeruje,
vjeruje dok je unutra. No izađe jedne večeri,
a zečeve su drugi uhvatili i jedu ih
u toplom, veseli. Preostaje da ih se gleda kroz stakla.
Osamljen se čovjek odvaži da uđe i popije čašu
ako se baš smrzava, pa promatra svoje vino:
zadimljenu boju, težak okus.
Grize komad kruha koji je u zatvoru
odisao zecom, ali sada ne odiše hlebom
nit ičim. I vino odiše tek maglom.
Osamljen čovjek ponovo misli na polja, zadovoljan
što su već preorana. U praznoj sali
pokušava da zapjeva tiho. Ponovo vidi
duž nasipa ogoljeli pramen kupina
koji je u septembru bio zelen. Zazviždi kuji.
I pojavi se zec i više nije hladno.


Ljeto

Jest svijetao vrt, okružen niskim zidom,
pun suhe trave i svjetla, vrt koji lagano iskuhava
svoju zemlju. A to svjetlo nosi okus mora.
Ti udišeš tu travu. Dodiruješ kosu
i stresaš joj uspomene.
Vidjeh gdje padaju
mnogi plodovi slatki, u jednu tamo moju travu,
uronjajući. Tako se i ti preneš
na trzaj krvi. Mičeš glavom
kao da se naokolo događa čudo zraka
a čudo si ti. Jednaka je aroma
i u tvojim očima i u toploj uspomeni.
Slušaš.
Riječi koje slušaš jedva te se dotiču.
Na mirnom licu imaš jasnu misao
koja ti na ramenima hini svjetlost mora.
Na licu ti je šutnja koja tišti srce
uronjujući, a iz nje se cijedi stara patnja
kao sok plodova koji su onda pali.


Noć u kojoj si spavala

I noć je nalik tebe,
daleka noć što plače,
bezglasno, u dubokom srcu,
a zvezde potamnele promiču.
Obraz dotiče obraz -
javlja se drhtaj leden,
neko se muči i preklinje te,
u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.
Noć pati i čezne za svitanjem
siroto srce koje ceptiš.
O smrknuto lice, potajna muko,
groznico koja zalostiš zvezde,
neki čekaju zoru poput tebe
ćutke motreći tvoje lice.
Počivać u noći
kao vidik mrtav i zatvoren.
Siroto srce koje ceptiš,
davnog jednog dana ti si bilo zora.


Noćna uživanja

Zastajemo i mi da udahnemo noć
U trenu kada vjetar najžešće briše:
ulice su od njega hladne a svi mirisi nestali;
Nosnice se dižu prema lelujavoj svjetlosti.
Svi mi imamo neku kuću koja u mraku čeka
Da se vratimo; neka žena nas čeka u mraku
Ništa ne zna o vjetru žena koja spava
I diše; toplina njenog tijela
To je toplina krvi koja šapuće u nama..
Umiva nas ovaj vjetar što stiže s kraja
Ulica zinulih u noći; lelujava svjetlost
I naše stisnute nosnice
Glože se gole. Svaki miris je jedno sjećanje
Izdaleka kroz mrak došao je ovaj vjetar
Što se obrušava na grad: preko brda i livada
Gdje je i trava topla od sunca
A zemlja pocrnjela od vlage. Naše sjećanje
Opor je miris, neznatna blagost
Rasporene zemlje koja zimi ispušta
Dah svojih bezdana. Svaki je miris
Izvjetrio u noći, a u gradu samo nas oplakuje vjetar.
Vratit ćemo se noćas ženi koja spava,
Prozeblim prstima tražit ćemo njeno tijelo,
A neka toplina iznenadit će nam krv, toplina zemlje
Pocrnjele od vlage: dah života.
I ona je topla na suncu i sada otkriva
U svojoj nagosti najugodniji život,
Koji danju nestaje, a ima ukus zemlje…


Proći ću španskim trgom

Nebo će biti vedro.
Ulice će se otvoriti
do obronka pod borjem i kamenom.
Ulicni metež neće
pomutiti taj ustajali vazduh.
Cveće poprskano bojama
u fontanama
namigivaće nalik veselim
ženama. Stepeništa,
terase i lastavice
pevaće na suncu.
Rasiriće se ta ulica,
kamenovi će pevati,
srce će damarati šikljajući
kao voda u fontanama -
taj glas
popeće se uz tvoje stepenište.
Prozori će upoznati
miris kamena i jutarnjeg
vazduha. Vrata će se otvoriti.
Nemir ulica
postaće nemir srca
u usplahirenoj svetlosti.
A ti ćeš biti tu – vedra i nepomična.


Preci

Bio sam iznenađen svetom,
u dobi kad sam mahao
pesnicama po vazduhu i plakao sam od sebe.
Slušati razgovore muškaraca i žena,
a nemati odgovor, slaba je uteha.
Ali i to je prošlo: nisam više sam
i, ako nemam odgovor, umem biti bez njega.
Našao sam prijatelje nalazeći samog sebe.
Otkrio sam da sam, i pre rođenja,
oduvek živio
u čvrstim ljudima, sopstvenim gospodarima,
i niko nije imao odgovor a svi behu mirni.
Dva zeta otvorili radnju – prvi uspeh
u našoj porodici – stranac beše ozbiljan,
račundžija, surov, sitničav: prava žena.
Drugi, naš, u radnji bi čitao romane
- u selu beše dugo -
i klijenti koji bi dolazili
dobijali bi samo kratke odgovore,
da šećera nema, ni sumpora,
da je sve rasprodato. Docnije je ovaj drugi
pomogao zetu koji beše bankrotirao.
Kada mislim o ovim
ljudima osećam se jačim
nego kad se prsim
pred ogledalom i pravim važan.
Nekada davno, bio jedan moj predak
koji se dao prevariti od svog seljaka,
i onda je okopao sam – leti – vinograde
da bi vidio dobro urađen posao. Tako
sam oduvek živio, čista obraza,
i plaćao vlastitim znojem.
A žene se ne računaju u porodici.
Mislim, žene su kod nas u kući
i donose nas na svet i ne govore ništa,
uopšte se ne računaju i ne pamtimo ih.
Svaka žena ulije nam u krv nešto novo,
ali se sve poništavaju u radu i u nama,
obnovljeni tako, jedini smo koji trajemo.
Puni smo poroka, ćefova i strahova
- mi, ljudi, očevi – neko se od nas i ubio,
nikada nećemo biti žene, nikada senke drugom.
Našao sam jednu zemlju, nalazeći prijatelje,
rđavu zemlju, gde je povlastica
ne raditi ništa, i misliti na sutra.
Jer, sam posao nije dovoljan meni i mojima;
mi umemo da se satremo, ali najveći san
mojih očeva uvek je
bio znati ne raditi ništa.
Rođeni smo da lutamo ovim brežuljcima,
bez žena, s rukama na leđima.


Susret

Ovi tvrdi obronci koji su sazdali moje telo
i potresaju ga tolikim sećanjem otkrili su mi čudo
te žene koja ne zna da je živim, a ne mogu je
razumeti.
Jedne sam je noći sreo: sikara svetlija
pod nejasnim zvezdama u letnjoj magli.
Uokolo se sirio miris tih brežuljaka,
dublji od tame, i najednom se razleže,
kao da iz bregova izbi, glas čistiji
i oporiji istovremeno, glas zaboravljenih doba.
Ponekad je vidim, živi preda mnom,
konačna, nepromenjiva, kao sećanje.
Nikada nisam mogao da je shvatim: njena mi
stvarnost
vazda izmiče i nosi me u daljine.
Ne znam je li lepa. Mlada je među ženama:
kad mislim na nju, prene me sećanje davno
na detinjstvo provedeno među ovim bregovima,
toliko je mlada. Nalik je jutru. Njene oči
nagoveštavaju mi sva daleka nebesa onih davnih
jutara.
U očima ima tvrdu odlučnost: najčistiju svetlost
koja se ikad rasula u zoru po ovim obroncima.
Sazdao sam je od svih najdražih stvari,
a ne uspevam da je razumem.


Stvaranje

Živ sam i iznenadio sam u svitanje zvezde.
Prijateljica nastavlja da spava i ne zna
Spavaju svi, prijatelji. Svetli dan stupa
preda me, čistiji od uronjenih lica.
U daljini prolazi starac, što ide da radi
ili da uživa u jutru. Nismo različiti,
obojica dišemo isto blestavilo
i pušimo mirni da zavaramo glad.
I starševo telo mora da je neiskvareno
i drhtavo- moralo bi biti golo pred jutrom.
Ovoga jutra život klizi povrh vode
i na suncu. Uokolo je blesak vode,
uvek mlade, tela sviju biće otkrivena,
Biće veliko sunce i gorčina širine
i teški zamor što slama na suncu
i nepokretnost. Biće prijateljica
tajna tela. Svako će dati svoj glas.
Nema glasa koji bi prekinuo širinu vode
u svitanje. Niti se ista može prenuti pod
nebom. Ima samo topline što topi zvezde.
Čovek zadrhti oseti li jutro što titra
posve nevino, kao da niko od nas nije budan.


Doći će smrt i imaće tvoje oči -
ta smrt što nas saleće
od jutra do večeri, besana
i gluva, kao stara griža savesti
ili besmislena mana. Tvoje oči
biće uzaludna reč,
prigušen krik, muk.
Vidiš ih tako svakog jutra
kada se nadnosiš nad sobom
u ogledalu. O draga nado
toga dana i mi ćemo znati
da jesi život i ništavilo.

Za svakoga smrt ima pogled.
Doći će smrt i imaće tvoje oči.
Biće poput ispravljanja mane,
kao zurenje u ogledalo
iz koga izranja mrtvo lice,
kao slušanje zatvorenih usta.
Sići ćemo u bezdane nemi.

22. marta 1950.

Preveo: Milan Komnenić

—— 
Cesare Pavese

Zemlja jesi i smrt jesi.
Tvoje godišnje doba je mrak
i ćutanje. Od tebe
ništa na svetu nije
dalje od svitanja.

Kada izgleda da se budiš
jesi sušta bol,
bol ti je u očima i krvi,
ali ti ne osećaš. Živiš
kao što živi kamen
ili tvrda zemlja.
I oblače te sni,
kretnje, jecaji
koje ne poznaješ. Bol
poput vode jezerske
drhti i opasuje te.
Po vodi su krugovi.
Puštaš ih da iščeznu.
Zemlja si i smrt.

3. decembra 1945.

Preveo: Milan Komnenić


Pesme koje slede su iz te zbirke - Doci ce smrt i imace tvoje oci -

THE NIGHT YOU SLEPT
(Noc u kojoj si spavala)

I noc je nalik tebe,
daleka noc sto place,
bezglasno, u dubokom srcu,
a zvezde potamnele promicu.
Obraz dotice obraz -
javlja se drhtaj leden,
neko se muci i preklinje te,
u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

Noc pati i cezne za svitanjem
siroto srce koje ceptis.
O smrknuto lice, potajna muko,
groznico koja zalostis zvezde,
neki cekaju zoru poput tebe
cutke motreci tvoje lice.
Pocivas u noci
kao vidik mrtav i zatvoren.
Siroto srce koje ceptis,
davnog jednog dana ti si bilo zora.

4.aprila 1950.


SUSRET

Ovi tvrdi obronci koji su sazdali moje telo
i potresaju ga tolikim secanjem otkrili su mi cudo
te zene koja ne zna da je zivim, a ne mogu je
razumeti.

Jedne sam je noci sreo: sikara svetlija
pod nejasnim zvezdama u letnjoj magli.
Uokolo se sirio miris tih brezuljaka,
dublji od tame, i najednom se razleze,
kao da iz bregova izbi, glas cistiji
i oporiji istovremeno, glas zaboravljenih doba.

Ponekad je vidim, zivi preda mnom,
konacna, nepromenjiva, kao secanje.
Nikada nisam mogao da je shvatim: njena mi
stvarnost

vazda izmice i nosi me u daljine.
Ne znam je li lepa. Mlada je medju zenama:
kad mislim na nju, prene me secanje davno
na detinjstvo provedeno medju ovim bregovima,
toliko je mlada. Nalik je jutru. Njene oci
nagovestavaju mi sva daleka nebesa onih davnih
jutara.

U ocima ima tvrdu odlucnost: najcistiju svetlost
koja se ikad rasula u zoru po ovim obroncima.

Sazdao sam je od svih najdrazih stvari,
a ne uspevam da je razumem.

  • * *

Doci ce smrt i imace tvoje oci -
ta smrt sto nas salece
od jutra do veceri, besana
i gluva, kao stara griza savesti
ili besmislena mana. Tvoje oci
bice uzaludna rec,
prigusen krik, muk.
Vidis ih tako svakog jutra
kada se nadnosis nad sobom
u ogledalu. O draga nado,
tog dana i mi cemo znati
da jesi zivot i nistavilo.

Za svakoga smrt ima pogled.
Doci ce smrt i imace tvoje oci.
Bice poput ispravljanja mane,
kao zurenje u ogledalo
iz koje izranja mrtvo lice,
kao slusanje zatvorenih usta.
Sici cemo u bezdane nemi.

23.mart 1950.


  • * *

Prolaze jutra vedra
i pusta. Tako su se tvoje oci
nekad otvarale. Jutro je
proticalo sporo, vrtlozila se
svetlost nepomicna. I muk.
Cutala si ziva: stvari
su zivele pod tvojim pogledom
(bez muke bez nemira bez senke)
kao bistro jutarnje more.

Gde su tum svetlosti, i jutro je tamo.
Ti bese zivot i stvari.
U tebi smo budni disali
pod nebom sto je jos u nama
Bez muke, bez nemira tada,
bez te tmaste senke
krcatog i drukcijeg dana. O svetlosti.
daleka bistrino, mucni
uzdahu, svrati na nas oci
svetle i nepomicne.
Tmurno je jutro koje prolazi
liseno svetlosti tvojih ociju.

30.mart 1950.

——

PROCI CU SPANSKIM TRGOM

Nebo ce biti vedro.
Ulice ce se otvoriti
do obronka pod borjem i kamenom.
Ulicni metez nece
pomutiti taj ustajali vazduh.
Cvece poprskano bojama
u fontanama
namigivace nalik veselim
zenama. Stepenista,
terase i lastavice
pevace na suncu.
Rasirice se ta ulica,
kamenovi ce pevati,
srce ce damarati sikljajuci
kao voda u fontanama -
taj glas
popece se uz tvoje stepeniste.
Prozori ce upoznati
miris kamena i jutarnjeg
vazduha. Vrata ce se otvoriti.
Nemir ulica
postace nemir srca
u usplahirenoj svetlosti.

A ti ces biti tu - vedra i nepomicna.

28.marta 1950.


YOU, WIND OF MARCH*


Tvoj lagani hod
obnovio je bol.
Studena bese zemlja
pod kukavnim nebesima,
nepomicna i utonula
u snenu otupelost,
kao neko ko vise ne pati.
Ugodan bese i mraz
u dubokom srcu.
Izmedju zivota i smrti
cutala je nada…
——
Agonija

Lutaću ulicama dok ne padnem mrtva umorna,
znaću živeti sama, zuriti netremice
u oči prolaznika i opet ostati sama.
Ova svežina što se širi tražeći mi vene
to je buđenje koje izjutra nisam nikada
doživela tako stvarno: samo, osećam se jača
od svog tela, a hladniji drhtaj prati jutro.

Daleko su jutra kad sam imala 20 godina.
A sutra 21: sutra ću izaći na ulice,
sećam se svakog kamena njihovog i nebeskih pruga.
Od sutra će me ljudi ponovo viđati,
koračaću uspravna, moći ću zastati
i oglednuti se u izlozima. U nekadašnja jutra
bila sam mlada, a da nisam to znala, nisam čak znala
da to prolazim ja - žena, svoja sopstvena
gospodarica. Mršava devojčica kakva sam bila,
probudila se iz višegodišnjeg plača:
a sada je kao da tog plača nikada nije bilo.

Žudim za bojama. Boje ne plaču,
one su kao buđenje; sutra
boje će se povratiti. Svaka žena sići će na ulicu,
svako telo jedna je boja-čak i deca.
To telo odeveno u svetlocrvenu
povratiće život posle tolikog bledila
Osetiću kako oko mene vrcaju pogledi
i znaću da jesam: osvrćući se časak
videću sebe u gomili. Svakog sledećeg jutra
izlaziću na ulicu i tražiti boje.

x x x

Jedne večeri koračasmo pristankom brega,
ćutke. U senci poznatog sumraka
moj rođak je ljudeskara, odeven u belo,
spokojnog hoda, preplanuo u licu,
ćutljiv. Ćutanje je naša odlika.
Mora da nam je neko od predaka bio silno usamljen
-veliki čovek među mozgovima ili jadna luda-
Kada je bližnje naučio tolikom ćutanju…….


Ти, такође, љубави
Из земље и крви
Као и други. Идеш
Као неко ко не може
Далеко од куће.
Изгледаш као неко ко чека
И не види. Ти Земља
Која пати у тишини.
Ти - драж и умор,
У теби су речи. Идеш
У чекању. Љубав
Ово је твоја крв и ништа друго.


Beskrajna pesma

U ovoj veceri tvoj profil nema preciznih linija,
jer na tvom licu nema granice gde bi poceo tvoj osmeh;
al' on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se kako tece
i kad odlazi, nikad se ne moze reci da li je jos ovde,
isto kao i tvoja rec, od koje nikad ne cujem prvi slog
i nikad da prestanemo slusati ono sto govoris,
jer ti si tako bliska u ovoj udaljenosti
te je uzalud pitati kada je dosao tvoj dolazak,
jer nam se cini da si bila ovde celog zivota,
s tim vecnim glasom, s tim stalnim pogledom,
s tim nepromjenjivim obrisom svoga lica.


Noćna uživanja

Zastajemo i mi da udahnemo noć
U trenu kada vjetar najžešće briše:
ulice su od njega hladne a svi mirisi nestali;
Nosnice se dižu prema lelujavoj svjetlosti.

Svi mi imamo neku kuću koja u mraku čeka
Da se vratimo; neka žena nas čeka u mraku
Ništa ne zna o vjetru žena koja spava
I diše; toplina njenog tijela
To je toplina krvi koja šapuće u nama..

Umiva nas ovaj vjetar što stiže s kraja
Ulica zinulih u noći; lelujava svjetlost
I naše stisnute nosnice
Glože se gole. Svaki miris je jedno sjećanje
Izdaleka kroz mrak došao je ovaj vjetar
Što se obrušava na grad: preko brda i livada
Gdje je i trava topla od sunca
A zemlja pocrnjela od vlage. Naše sjećanje
Opor je miris, neznatna blagost
Rasporene zemlje koja zimi ispušta
Dah svojih bezdana. Svaki je miris
Izvjetrio u noći, a u gradu samo nas oplakuje vjetar.

Vratit ćemo se noćas ženi koja spava,
Prozeblim prstima tražit ćemo njeno tijelo,
A neka toplina iznenadit će nam krv, toplina zemlje
Pocrnjele od vlage: dah života.
I ona je topla na suncu i sada otkriva
U svojoj nagosti najugodniji život,
Koji danju nestaje, a ima ukus zemlje…


Jednostavnost

Osamljen čovjek – koji je bio u zatvoru – vraća se u zatvor
svaki put kad zagrize komad kruha.
U zatvoru je sanjao zečeve kako bježe
po zimskom zemljištu. U zimskoj magli
čovjek živi među uličnim zidovima, pijući
hladnu vodu i grizući komad hleba.

Neko vjeruje da se poslije obnavlja život,
da se smiruje dah, da se vraća zima
s mirisom vina u toploj krčmi
i dobra vatra, staja i večera. Neko vjeruje,
vjeruje dok je unutra. No izađe jedne večeri,
a zečeve su drugi uhvatili i jedu ih
u toplom, veseli. Preostaje da ih se gleda kroz stakla.

Osamljen se čovjek odvaži da uđe i popije čašu
ako se baš smrzava, pa promatra svoje vino:
zadimljenu boju, težak okus.
Grize komad kruha koji je u zatvoru
odisao zecom, ali sada ne odiše hlebom
nit ičim. I vino odiše tek maglom.

Osamljen čovjek ponovo misli na polja, zadovoljan
što su već preorana. U praznoj sali
pokušava da zapjeva tiho. Ponovo vidi
duž nasipa ogoljeli pramen kupina
koji je u septembru bio zelen. Zazviždi kuji.
I pojavi se zec i više nije hladno.


STVARANJE

Ziv sam i iznenadio sam u svitanje zvezde.
Prijateljica nastavlja da spava i ne zna
Spavaju svi, prijatelji. Svetli dan stupa
preda me, cistiji od uronjenih lica.

U daljini prolazi starac, sto ide da radi
ili da uziva u jutru. Nismo razliciti,
obojica disemo isto blestavilo
i pusimo mirni da zavaramo glad.
I starcevo telo mora da je neiskvareno
i drhtavo- moralo bi biti golo pred jutrom.

Ovoga jutra zivot klizi povrh vode
i na suncu. Uokolo je blesak vode,
uvek mlade, tela sviju bice otkrivena,
Bice veliko sunce i gorcina sirine
i teski zamor sto slama na suncu
i nepokretnost. Bice prijateljica
tajna tela. Svako ce dati svoj glas.

Nema glasa koji bi prekinuo sirinu vode
u svitanje. Niti se ista moze prenuti pod
nebom. Ima samo topline sto topi zvezde.
Covek zadrhti oseti li jutro sto titra
posve nevino, kao da niko od nas nije budan.


Svaki put je razdor
svaki put je smrt,
uvijek se borimo.
Ko pristane na udarce
okusio je smrt
i u krvi je nosi.
Poput ljutih neprijatelja
koji se više ne mrze
imamo isti glas, istu bol
živimo pod jadnim oblacima.
Nema nepotrebnih stvari,
borit ćemo se uvijek, i dalje
jer tražimo san.


Prolaze jutra vedra
i pusta. Tako su se tvoje oci
nekad otvarale. Jutro je
proticalo sporo, vrtlozila se
svetlost nepomicna. I muk.
Cutala si ziva: stvari
su zivele pod tvojim pogledom
(bez muke bez nemira bez senke)
kao bistro jutarnje more.

Gde su tum svetlosti, i jutro je tamo.
Ti bese zivot i stvari.
U tebi smo budni disali
pod nebom sto je jos u nama
Bez muke, bez nemira tada,
bez te tmaste senke
krcatog i drukcijeg dana. O svetlosti.
daleka bistrino, mucni
uzdahu, svrati na nas oci
svetle i nepomicne.
Tmurno je jutro koje prolazi
liseno svetlosti tvojih ociju.

30.mart 1950.


PRECI

Bio sam iznenađen svetom,
u dobi kad sam mahao
pesnicama po vazduhu i plakao sam od sebe.
Slušati razgovore muškaraca i žena,
a nemati odgovor, slaba je uteha.
Ali i to je prošlo: nisam više sam
i, ako nemam odgovor, umem biti bez njega.
Našao sam prijatelje nalazeći samog sebe.

Otkrio sam da sam, i pre rođenja,
oduvek živio
u čvrstim ljudima, sopstvenim gospodarima,
i niko nije imao odgovor a svi behu mirni.
Dva zeta otvorili radnju - prvi uspeh
u našoj porodici - stranac beše ozbiljan,
račundžija, surov, sitničav: prava žena.
Drugi, naš, u radnji bi čitao romane
- u selu beše dugo -
i klijenti koji bi dolazili
dobijali bi samo kratke odgovore,
da šećera nema, ni sumpora,
da je sve rasprodato. Docnije je ovaj drugi
pomogao zetu koji beše bankrotirao.
Kada mislim o ovim
ljudima osećam se jačim
nego kad se prsim
pred ogledalom i pravim važan.
Nekada davno, bio jedan moj predak
koji se dao prevariti od svog seljaka,
i onda je okopao sam - leti - vinograde
da bi vidio dobro urađen posao. Tako
sam oduvek živio, čista obraza,
i plaćao vlastitim znojem.

A žene se ne računaju u porodici.
Mislim, žene su kod nas u kući
i donose nas na svet i ne govore ništa,
uopšte se ne računaju i ne pamtimo ih.
Svaka žena ulije nam u krv nešto novo,
ali se sve poništavaju u radu i u nama,
obnovljeni tako, jedini smo koji trajemo.
Puni smo poroka, ćefova i strahova
- mi, ljudi, očevi - neko se od nas i ubio,
nikada nećemo biti žene, nikada senke drugom.

Našao sam jednu zemlju, nalazeći prijatelje,
rđavu zemlju, gde je povlastica
ne raditi ništa, i misliti na sutra.
Jer, sam posao nije dovoljan meni i mojima;
mi umemo da se satremo, ali najveći san
mojih očeva uvek je
bio znati ne raditi ništa.
Rođeni smo da lutamo ovim brežuljcima,
bez žena, s rukama na leđima.


Doci ce smrt i imat ce tvoje oci -
ta smrt koja nas prati
od jutra do veceri, besana,
gluha, kao staro kajanje
ili apsurdan porok. tvoje oci
bit ce prazna rijec,
zatomljeni krik, i sutnja.
takve ih vidis svakog jutra
kad se nad sobom naginjes
u ogledalu. o draga nado,
toga dana znat cemo i mi
da si zivot i da si nista.
smrt za sve ima samo jedan pogled.
doci ce smrt i imat ce tvoje oci.
i, kao da poroka vise nema,
kao da u zrcalu vidis
kako izranja mrko lice,
kao da cujes zatvorenu usnu.
sici cemo nijemi u vir.


THE NIGHT YOU SLEPT

I noć je nalik tebi,
daleka noć što plače
bezglasno, u dubokom srcu,
a zvezde potamnele promiču.
Obraz dotiče obraz -
javlja se drhtaj leden,
neko se muči i preklinje te,
u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

Noć pati i čezne za svitanjem,
siroto srce koje ceptiš.
O smrknuto lice, potajna muko,
groznico koja žalostiš zvezde,
neki čekaju zoru poput tebe
ćutke motreći tvoje lice.
Počivaš u noći
kao vidik mrtav i zatvoren.
Siroto srce koje ceptiš,
davnog jednog dana ti si bilo zora.

4. aprila 1950.

Preveo: Milan Komnenić


Imaš krv…

Imaš krv, dah.
Sazdana si od puti,
kose, pogleda
čak i ti. Zemlja i bilje,
martovsko nebo, svetlost,
trepere i nalikuju ti -
tvoj smeh i korak
kao vode što drhture -
tvoja bora među obrvama
kao nagomilani oblaci -
tvoje nežno telo
nož na suncu.

Imaš krv, dah.
Živiš na ovoj zemlji.
Znaš joj sokove,
doba, rasvite,
igrala si na suncu,
govorila s nama.
Prozirna voda, prolećni
izdanak, zemlja,
tišina nabujala,
kao dete si igrala
pod drukčijim nebom,
u očima ti se sleže tišina,
oblak koji šiklja
kao živa voda iz dubine.
Sada se smeješ i drhtiš
iznad te tišine.

Slatki plode koji živiš
pod vedrim nebom,
koji dišeš i živiš
ovo naše doba,
u tvojoj zgusnutoj tišini
tvoja je snaga. Poput
treperave trave na vetru,
drhturiš i smeješ se,
ali ti, ti si zemlja.
Svirep si koren.
Zemlja si što čeka.

21. marta 1950.

Preveo: Milan Komnenić


Cesare Pavese
“Vjerujemo samo u onu privrženost koja staje žrtve; sve ostalo je, u najboljem slučaju, obično fraziranje.”


ДОЋИ ЋЕ СМРТ И ИМАЋЕ ТВОЈЕ ОЧИДоћи ће смрт и имаће твоје очи – ова смрт што те пратиод јутра до вечери, бесана,глува, као давно кајање,или глупа навика. Твоје очибиће реч испразна,неми крик, тишина.Видиш те очи свакога јутракад се у себе уносиш,у огледалу. О надо мила,тога дана сазнаћемо и мида си живот сâм, да си ништавило.Смрт за свакога поглед има.Доћи ће смрт и имаће твоје очи.Биће као да си се отарасио неке навике,као да си у огледалу спазиокако израња неко мртво лице,као да слушаш непомичне усне.Неми ћемо у провалију сићи.


BESKRAJNA PESMA..
U ovoj veceri tvoj profil nema preciznih linija,
jer na tvom licu nema granice gde bi poceo tvoj osmeh;
al' on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se kako tece
i kad odlazi, nikad se ne moze reci da li je jos ovde,
isto kao i tvoja rec, od koje nikad ne cujem prvi slog
i nikad da prestanem slusati ono sto govoris,
jer ti si tako blizak u ovoj udaljenosti
te je uzalud pitati kada je dosao tvoj dolazak,
jer mi se cini da si bio ovde celog zivota,
s tim vecnim glasom, s tim stalnim pogledom,
s tim nepromjenjivim obrisom svoga lica.


Cesare Pavese

Tu non sai le colline
dove si è sparso il sangue.
Tutti quanti fuggimmo
tutti quanti gettammo
l'arma e il nome. Una donna
ci guardava fuggire.
Uno solo di noi
si fermò a pugno chiuso,
vide il cielo vuoto,
chinò il capo e morì
sotto il muro, tacendo.
Ora è un cencio di sangue
e il suo nome. Una donna
ci aspetta alle colline.
Tu non sai le colline


Не познајеш брежуљке
где се пролила крв.
Сви смо побегли,
сви смо бацили
оружје и част. Нека жена
гледала је како бежимо.
Само је један од нас
стао стиснутих пести,
смотрио празна небеса,
сагнуо главу и погинуо, ћутке.
Сада је дроњак крвав
и своје име. Нека нас жена
на брежуљцима чека.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License